Kao
što znate, jedna od stvari kojima se bavim jeste i domaći horor u teoriji i
praksi. Domaću horor književnost i pratim (kao kritičar i izučavalac), ali je i sam
stvaram, (kao pisac). Pored toga, zanima me i potencijalna zaleđina te književnosti: oni folklorni i
istorijski „sokovi“ ovog tla koji bi mogli (i morali) da se fermentišu u
proznim a naročito groznim napisima stvaralaca iz ovih krajeva.
Konkretno,
među kategorijama ovog bloga (skroz desno) naći ćete i jednu koja se zove SRPSKI
GOTHIC, pod kojom stoje napisi o domaćim knjigama i filmovima
strave, ali i razni putopisi po slikovitim „gotskim“, hororičnim lokacijama, te aspekti tzv. ruralnog gotika u raznolikim obličjima. Pogledajte i sami...
Ovog
puta imam zadovoljstvo da vam ponudim gostujući napis iz pera (pre će biti , ipak, iz kompjutera!) jednog stalnog čitaoca ovog bloga, pod konspirativnim nikom „Man
from Valley“. Ovaj čovek iz vranjanske doline, tačnije iz sela Buštranje,
poslao mi je iscrpan izveštaj o svom zabačenom, zapuštenom, tipično srpski
propalom kraju – ali kraju u kojem sablasne priče i dalje žive, u ambijentu
sada dodatno hororičnom zbog svoje opustelosti. Ovo što on dole opisuje svedoči da se moj ZAVODNIK ne bavi lokalnim pojavama, tipičnim za jedno selo, nego ima korene u nečemu što je itekako rasprostranjeno u ovim krajevima...
Mislim
da će vam tekst, ali i ekskluzivne fotke Čoveka iz doline zagolicati maštu i
pobuditi vam sećanja na slične ambijente, iskustva, doživljaje... A ako ih već
imate, možete ih isto ovako kao on podeliti sa nama. Slobodno pišite na moj
mejl (KONTAKT oduvek stoji skroz desno).
A
sad, reč i sliku ima „Man from Valley“!
BUŠTRANjE – JOŠ
JEDNA DOLINA TAJNI
Selo Buštranje pripada
oštini Vranje, udaljeno dvadesetak kilometara od sedišta opštine. Selo je
brdskog tipa, prosečne nadmorske visine 600m, čije su mahale razbacane po
pristupačnim padinama koje gravitiraju oko Buštranjske reke, čineći geografsku
celinu koja se može nazvati Buštranjska Dolina. Selo ima duboku prošlost,
poznato je po nekadašnjoj brojnosti meštana, najkvalitetnijem grožđu i vinima u
Pčinjskom okrugu, čak se i pominje istorijski podatak da je na tlu Buštranja
rođen vizantijski imperator Vetranio. Selo ima bogatu istoriju, na njemu su
nalaženi ostaci tračanske i dardanske kulture, te nekoliko vizantijskih utvrđenja. Takođe su
nalažene masovne grobnice ljudi izrazito
krupnih kostiju zbog kojih se odustajalo od podizanja kuća na tim
lokalitetima.
Blog u kome predstavljam
selo Buštranje obrađuje sferu kulta natprirodnog, mistike, probrane filmove i
književnost žanra strave i užasa velikom posvećenošću dr Dejana Ognjanovića,
ali i mnogo svestraniji pristup drugim vidovima umetničkog stvaralaštva i
kulturnog nasleđa, tako da sam odbacio kompletnu „krvnu sliku“ Buštranja, počev
od reljefa, hidrologije, geologije, klime, biodiverziteta, istorije, socijalne
karte itd, te u narednim redovima ću napraviti osvrt ka branši natprirodnog u
kojoj Buštranje naginje dobrim delom.
Ta nagnutost može zahvaliti
spletu konfiguracije reljefa na kome leži ovo selo, toj prividnoj izolovanosti,
efektu slepog creva, jer je otuđeno na izvestan način od prometnih puteva i
naseljenijih lokacija u Vranjskoj kotlini. Od brojnih nekadašnjih domaćinstava
su danas ostale oronule mahale sa još ruiniranijim kućama i pustim, zaraslim
dvorištem, što izaziva izvesnu dozu sablasnosti. Tu su i vikendice, razbacane
po selu na neobičnim mestima, okrajcima manje kvalitetnih njiva koji se naginju
nad rekom, ali i usamljene i turobne usred obradivih polja, zidane mahom
zlatnih osamdesetih godina minulog veka, opremljene enterijernim inventarom i
zaključane do nivoa da je katanac ili brava u korodiranom stanju od nekorišćenja.
Buštranjčani imaju solidnu
dozu kulturnog nasleđa kada je u pitanju natprirodno. Postoje slučajevi
priviđenja, zabeleženi stalnim prepričavanjem u govoru naroda, ništa manji po
brojnosti i učestalosti od pripovedanja u selima širom Srbije.
Postoje kazivanja o
utvarama, demonima neistančane klasifijacije koja su najobilnija pre vremena
elektrifikacije sela. Navešću neke primere koje sakupljam od detinjstva.
U delu sela po imenu Dolčina, inače dolina, vododerina
između Rkljevca i Kragujskog zabela, svila se legenda bazirana na činu
pokopavanja novorođenčeta iz zabranjene ljubavi od strane majke, tako da se
ovde za vreme kratkotrajnog pljuska sruči, po legendi, najviše vode a bilo je i
govora da su ljudi na tom mestu čuli plač od čega ih je jeza hvatala u mraku.
Vododerina je na ušću u Buštranjsku reku duboka nekih šest metara i izgleda i
danju mračno zbog okolnih krošnji oraha, mušmula, drena, bagrema koji se
nadvijaju nad njom, dok posebnu sablasnost pridaje suvo korenje koje je voda
nekada ogolila i ostaje tako vekovima. Inače je čitava dolina sa okolnim
reljefom inspiracija za moju dužu priču, možda čak i novelu, koju tek
razrađujem.
Rkljevac. Kladenac na levoj padini reke, u donjem delu
Buštranja, dobio naziv po hrkljanju vode prilikom izlaska na površinu. Stariji
meštani kazivali da ako se u sumrak ili noću zahvata voda, bilo je slučajeva da
devojke se pojave i igraju bez imalo zvuka i to pri samom naginjanju da se
zahvati voda, čim se vodonoša podigne, nema nikakvih utvara. Blizu kladenca su
zidine starih kuća, odakle su porodice pre skoro veka odseljene u mahalu
Ljubanci Kal, u gornjem delu Buštranja, u samom centru sela.
Kandzini (dz u imenu izgovara se kao obrnuto makedonsko slovo
Ѕ što najbliže odgovara fonografiji dz na srpskom) – lokalitet uz samu desnu
obalu reke od dva odvojena domaćinstva danas, koje je pre pedesetak godina bilo
jedno domaćinstvo. Postoji podatak da je pre sedamdesetak godina putnik noću
prolazio glavnim seoskim drumom kraj ove kuće, ugledavši belo jare na mesečini
koje je počeo da mami, na šta mu je prikaza iskolačenim očima odgovorila
nepoznatu sadržinu tečnim ljudskim govorom od čega se putnik prestravio i
zalupao na vrata kuće da se smiri.
Puljin bres – deo Buštranja oko glavnog seoskog druma, bez kuća
oko kilometar u prečniku, danas samo vikendica u blizini sagrađena pre tri
decenije, na desnoj obali glavne reke koja ima blag nagib sa brojnim njivama
mahom pod povrtnim i žitaričnim kulturama u prošlosti i danas mesto često
pominjano u kontekstu priviđenja raznih prikaza u vidu čudnih nemih devojaka
koje igraju, pasa koji trčkaraju i nestaju. Posebnu sablasnost mestu daje pojas
visokog trnja i kupina na bedemu između puta i njiva, gde postoji par zidanih i
neozidanih kaptaža vode, dok je uz padinu nalazi vlažno mesto sa močvarnim
rastinjem sa visokim topolama koje odudara od okoline.
Čuo sam i priče da se
javlja u mraku priviđenje kao da čovek ide u susret i nestane, kao i slučaj da
je usred tog neprohodnog trnja stajao visok i nepomičan čovek ili prikaza koja
nepomično gleda u prestravljenog prolaznika, mada je ovo poslednje komično
opisano u drugoj verziji da se čovek vraćao po mraku i poželeo trnju dobro
veče, iako i sam prestravljen. U vezi sa neobično visokim čovekom napravio bih
paralelu iz sela u južnoj Makedoniji gde je tamošnji meštanin viđao visoke
ljude od 4 metara kako sa lakoćom preskaču visoke ograde i krovove kuća noću.
Mesto obiluje vodom. Puljin bres je inspiracija za priču na kojoj tek počinjem
da radim.
Ramnište, Ravnište. Blaga padina na kojoj su stotine hektara
obradivih njiva bez kuća, sem jedne vikendice. Inače, lokalitet brojnih
priviđenja u prošlosti, najviše u pričama opisanih kao satane, gde dominira priča o putniku na konju koji je prolazio noću
ovim delom sela, koga su napale te satane, tako što su se više njih popele na
konja i ćutale. Konj je od tereta i iznemoglosti pao i crkao, putnik nastavio
peške i posle nedelju dana umro u svojoj kući. Jedan deo Ramništa na
topografskim kartama nosi naziv Samoviljsko
kolo. U kratkom pomenu jednog meštanina, viđeno da noću “nešta belo leti”.
Kragujski zabel - breg na levoj obali Buštranjske reke,
nekada prošaran vinogradima i starim hrastovim šumarcima, danas potpuno
obrastao hrastom, bagremom i žbunastom vegetacijom, gde se naziru zidine bivših
vinograda, čime su u prošlosti Buštranjčani štitili vinograde od spiranja
površine i klizišta. Noću se često može čuti jezivo hukanje sove (bulutina) i
još češće oglašavanje lisice, koja privuče pažnju psima u nekoliko najbližih
mahala. Dubodolina razdvaja Kragujski zabel od Rkljevca, gde se nalaze temelji
starih kuća, obraslih u korov i bagrem.
Vučje doline. Primetio sam da su ovaj naziv dobijale sve česte
staze kojima su se kretali vuci. Postoji u susednom selu Milanovo dolina koja
ima to izvorno ime, ali još neke doline su tako imenovane gde su viđani
pojedinačni primerci ili čak čopori vukova, ali i “nešta sas nji’ ”, što pravi
analogiju sa pričama Milovana Glišića koji je prvi dao veći značaj stravičnoj
književnosti koja zrači iz naroda. Jedna od takvih putanja je i Bara, pitoma
dolina obrasla vegetacijom koja se uz padinu uključuje u Ramnište, inače u
jednom delu jeziva uvala, prošarana desnom neplodnom padinom i levom
poluobradivom, na kojoj se nekad gajilo povrće i na tom mestu postoji
napuštena, poveća koliba. Jedne zime sam, vraćajući se po noći okovanoj snegom
i ledom, slušao jezivo nadmetanje vukova u zavijanju koje je dopiralo iz tog
pravca.
Gulište. Obradiva padina pod vinogradima, blizu Sredoreka ili
centra sela. Na periferiji ovog potesa smeštena je osnovna škola, ambulanta,
mesna kancelarija i par domaćinstava novijeg datuma. Kroz Gulište prolazi drum
za susedno selo Buljesovce, kao i put ka mahali Simonovci i Ljubanci Kal. Ne
postoji podatak, bar ga ja nisam našao, zbog čega je dato ovo neobično ime ovom
potesu. (Zbog čestog prisustva gulova? –
prim. ur.) Nekada je to bilo središte buštranjskog vinogradarstva, danas
uglavnom jeste, sa pojedinim napuštenim vinogradima. Iznad Gulišta se nalazi
potes Kula, u prošlosti su nalaženi ostaci utvrđenja kojima se nadgledalo
čitavo Gulište, a blizu Kule je nalazište poveće grobnice po pronađenim
kostima, zbog kojih se odustalo od podizanja mahale u prošlosti, tako da za
misterijom imena Gulište treba tragati.
Krst – potes u severnom delu sela. Na toj zašumljenoj
lokaciji se nalazi kamen sa uklesanih 40 znakova krsta. Inače, u blizini je
stariji drum koji je nekada vodio iz pravca Vranja ka Trgovištu, danas je dosta
zapušten.
Vranjska Sveta Gora. Vrh brda koji je u prošlosti bio bitniji
duhovni centar, usputna stanica mnogih hodočasnika koji su odlazili na Svetoj
Gori u Hilandaru. Danas je tamo renovirana crkva Svetog Đorđa.
Sredorek, selo. Centar sela. Ovde je smešten pravoslavni hram
pod imenom “Sveti Dimitrije”, podignut još u 16. veku, stoga je seoska slava
Buštranja Mitrovdan (8. novembar). Iznad hrama se izdiže seosko groblje na
blagoj padini. Ispred crkve je autobuska okretnica, a takođe se nalazi i
dotrajala vremešna zgrada koja je izgrađena početkom XX veka i bila najpre
kasarna, potom škola i vremenom izgubila sve funkcije.
Belajkin Dol. Danas obrasla dolina u hrast i bagrem, nekada
naseobina porodica koje su naselile pitomije delove sela uz reku. Mogu se naći
ostaci tih kuća iz čijih podruma niču hrastovi, prepliću se zmije po ostacima
zidova, što daje živopisan prizor. Iz ovog lokaliteta dominira priča o čoveku
koji je otvorio vrata jedne hladne zime, ugledao čudnog zmijolikog crnog krznenog stvora koji mu se motao oko nogu, udario
ga kutlačom koja mu se našla pri ruci, stvor na pragu je pobegao, a čovek umro
nakon nekoliko dana. Godinama nakon toga, drugi odseljenik sa tog mesta je
kazivao kako ga je noću “nešto” posećivalo dok je ležao, praveći mu teret na
leđima i otežavajući mu da diše. Danas je u dubokoj starosti.
Čitav potes oko Buštranjske
reke, koji često Buštranjčani nazivaju Rečno,
je lokacija svih buštranjskih vodenica
koje se nižu nizvodno jedna za drugom na prosečnih pola kilometara, mada su
negde i gušće. Vodenice su tradicionalno stecište vodeničnih utvara koje
neraskidivo žive oko ili ispod vodenice, imaju obličja zečeva, ptica, srna, a i
samo pomenuto jare koje govori je viđeno nedaleko od jedne vodenice. Postoji
blizu moje kuće ruinirana vodenica koja je imala pregrađenu sobu sa slamaricom
gde je odmarao vodeničar, kao i furunu oko koje su se ispredale priče u dugim
noćima u društvu mušterija, tako da mogu samo da žalim za tim vremenima, jer
pripadam kasnijim naraštajima kada su vodenice već počele tonuti u zaborav, tek
sporadično je održavana i renovirana po koja, u želji da se obnovi duh starog
vremena.
Vodenice su bile i u službi
skrovišta od okupatora, pronalažene su čaure metaka, odvodnim zidanim kanalom
se moglo neprimetno ušunjati unutar ili izaći neopaženo iz vodenice, tako da su
iste imale pravi kult nad ostalim seoskim građevinama. Pored jedne vodenice, za
vreme poslednje bugarske okupacije, postojalo je podzemno skrovište lokalnog
odmetnika, Dražićevca, koji se duže vreme vešto skrivao, jednostavno nestajući
kada bi se našao kraj skrovišta ukopanog u zemlju između gustih stabala, što je
opisano od vremešnog Buštranjčanina koji mi je to ispričao.
Postoji još mnoštvo
toponima za koje se vezuju sablasne priče, stanovništvo je veoma živopisno po
pitanju opisivanja tih događaja i priviđenja, da sagovornika prosto ostavi
zabezeknutim i prestravljenim neko vreme. Nejasne
sile koje zauzimaju pažnju su prikazane kao zle, iscrpljuju unutrašnju
energiju čoveku, nestaju sa svetlošću i jutarnjim zvucima petlova, obično
pomute svest i napadaju usamljenog putnika a takođe su protiv njih delotvorne
hrišćanske relikvije, iako Buštranje leži na tlu i drugih božanstava, na šta
arheološki nalazi ukazuju.
Ima i priča o utvarama koje
menjaju obličja, čas su jedna životinja, čas druga, navodeći putnika da ih po
noći nesvesno prati kroz prohodne i neprohodne terene, a potom utvare nestanu
sa prvim obrisima zore. Posebno su jezive priče o svadbama, veselim svatovima koji zaokupiraju
noćnog putnika, vodeći ga preko brda i dolova u veselju, zanešenog toliko da on
postaje glavni akter tog imaginarnog veselja, tako da jutro dočeka usamljen nad
ambisom ili nagnut nad bunarom.
Takva priča je najjeziviju konotaciju imala van
Buštranja, na putu za Trgovište, ispod neobičnog kompleksa stena Vražji kamen, gde su ljude „presretale”
u gluvo doba noći vesele povorke svatova, tobož prispelih sa venčanja iz crkve
koja zaista postoji na steni, koji su odjednom nestajali sa prvim znacima
obdanice. Ovakve stravične priče imaju primat u učestalosti ovog kraja, taj
spoj zadovoljnog osećaja u veselom „društvu” ispod čega tinjaju podsvesni zaključci
jezivosti koji isplivaju kada se omađijani osvesti i urazumi da se zapravo
ništa nije ni desilo. Razloga za ovakav umni afekat moguće je potražiti u
teškom životu pod okupatorima, nerodnim i gladnim godinama, što je život činilo
turobnim, kao i u pojedincima koji su putovali opijeni alkoholom, ali i mašti
kojom se skraćivalo vreme i slično.
Turci su svoj viševekovni
boravak na ovim prostorima takođe ostavili i u narodnom folkloru. Priče o
zakopanim ćupovima blaga se provlače kroz vreme. Postojala je priča o turskom
zakopanom blagu koje je za ukazivanje mesta pronalazaču tražilo kao žrtvu
ljudsku glavu čije bi se obličje ukazivalo za vreme letnjih gromova.
Posebnu gotičnost u kojoj
ovakav folklor hvata koren su i neobični mikro-pejzaži pred kojima zastane dah
ako ih posmatrač detaljnije razgleda i doživi u određeno doba dana, pre svega
noći. Sporedni putevi usečeni u brdo kraj kojih štrči oštro korenje trnja i
brestova posuto lišćem u raspadanju, puste i polupuste mahale na padinama sa
otpalim delom krova na kućama, odvaljenim oknima prozora, kunama koje se
preskaču po pustim ambarima, smukovi koji prepliću po praznim štalama, slepi
miševi naseljeni u sobama u kojima se nekada razlamala galama drevnijih
Buštranjčana, dvorišta zahvaćena do pola šumom na pojedinim mestima, prizori
razrušenih vodenica obraslih mahovinom i lišajevima, daju efekat pritajenih,
nevidljivih sila koje vrebaju baš iza prvog zaklona.
Priče vezane za veštice su sporadične. Postoji priča o
domaćinima koji su noću čuli svoju uznemirenu stoku, otvarali štale i zaticali
žene koje jašu na kravama, koje bi se razbežale a nakon toga je kravlji sir
dobijao mnogo veću šupljikavost i neuglednost. Ima i priča o zaticanju žene
koja je vadila i jela srca ovaca, mada je ova pojava prigodnija možda više
vampirizmu.
Priče o vampirima u Buštranju su retke, bar ih
ja nisam mnogo čuo a da obrađuju period za poslednjih pola veka, što ne znači
da ih nije bilo, pogotovu kada stanovništvu pažnja nije zapljuskivana mas-medijima,
intenzivnijem školovanju i talasima vampirskih histerija na Balkanu, koji je i
jedan od izvora ovog entiteta duhovnog nasleđa. Ima jedna lokalna priča o
čoveku koji je, nakon upokojenja i sahrane, gasio plamen šibice ljudi koji bi
se našli blizu seoskog groblja u trenutku paljenja cigare kada bi nakratko
ugledali njegov lik, kao i slučaja da se taj pokojnik ukazao pred drugom i
potražio cigaretu, a da je nakon paljenja šibice nestao.
Takođe ima i priča nakon
upokojenja kada se nedelju dana potom čulo lupanje po prozorima, razbacivanju
kućnog posuđa i nameštaja u pokojnikovoj kući, što je “rešavano” stavljanjem
glogove grančice na pragu i prozorima. Pored seoske crkve i groblja je zadnja
autobuska stanica i okretište autobusa, tako da su za pojedine mahale putnici
prolazili glavnom stazom kroz groblje koje je na padini, pa je nekada, bez
rasvete, za usamljene putnike poslednje dnevne autobuske linije oko 23 sata bio
jeziv, ali prinuđen poduhvat koračati kroz groblje kako bi najkraćom putanjom
stigli kući. Ovoj stravičnoj atmosferi ide u prilog i deo starog groblja gde se
nalaze obeležene humke, oštećene zubom vremena, ali se na toj parceli odavno
niko ne sahranjuje.
U suštini, mirno stanje po
pitanju većih vampirskih histerija u buštranjskom ataru i okolnim, za razliku
od uzbunjivanja naroda sredinom kriznih devedesetih godina minulog veka u selu
kraj Vranja, kada je ionako napaćeno stanovništvo inflacijom, obližnjim ratom,
mobilizacijama i lošim životnim standardom, dodatno bombardovano radijskim i
štampanim medijima o Čedi vampiru, medijskoj
ličnosti ogromne popularnosti, lokalni besposličari lupali noću oko kuća,
raspirujući vampirsku pošast kičastim tonalitetom, na kome su drugi zarađivali,
držeći jedan deo napaćenog naroda u nedoumici. Vampiri su kriptična „bića”, i
da postoje, popularnost i slava bi im došla glave, bar onako kako ih hrišćansko
shvatanje vidi, inače dominantno ovim krajevima, gotovo apsolutno. Moderni
vampiri su skriveni u politici, oni sišu „narodno tkivo”, krojeći sudbine
naroda legitimitetom koji im je sama žrtva podarila.
Postoje u selu harizmatični
majstori sablasnih pripovedanja, ali i oni manje vešti umeju da prestrave samim
iznošenjem jezive pojave u legendi. Selo je ovih dana ostalo bez vremešnog
meštanina, posetioca i učesnika svih javnih seoskih događaja, bilo da je reč o
zborovima građana, parastosima, svadbama, sednicama zajednice, zasedanju
crkvenog odbora, raspravama na slavama i u seoskim dućanima, svuda ga je bilo.
Imao je dosta tih priča, jer se dosta kretao među ljudima i, kako je govorio,
pisao istoriju. Kada biste se zaputili do svakog Buštranjčanina u cilju
prikupljanja neobičnih folklornih priča kojima svako od njih raspolaže, dobili
bi ste bogatu zbirku priča koje se podudaraju, ali i razlikuju. Mahom su to
priče koje imaju dugu tradiciju opstanka, tek nešto izmenjenu novim duhom
vremena u kome se priča prepričava.
Buštranje svoju
specifičnost duguje kompleksu reljefa, vode, kao i života koji ga nastanjuje.
Ljudi svojom materijalnom i mentalnom delatnošću daju doprinos njegovom značaju
u svesti drugih ljudi. Posledica toga je Buštranje onakvo kakvo jeste, viđeno
kroz život, svoj reljef i vekove.