Prilikom nedavnog gostovanja u Zrenjaninu (24. maja), gde sam u
njihovoj narodnoj biblioteci predstavio ediciju „Poetika strave“ i novu knjigu Kult Gula, dao sam intervju za portal
„Zrenjanin
danas“. Izvorno je objavljen OVDE,
a sada ga u celosti delim sa vama i na ovom blogu. Na fotkama sa mnom je Vladimir Arsenić, urednik časopisa Ulaznica, koji je vodio ovaj razgovor na promociji.
INTERVJU: Dr Dejan
Ognjanović
by Aleksandar Petrović
30.05.2019.
Prošlog
petka, 24. maja u Gradskoj narodnoj biblioteci “Žarko Zrenjanin” predstavljena
je edicija “Poetika strave” izdavačke kuće “Orfelin” iz Novog Sada. Gost
biblioteke ovim povodom bio dr Dejan Ognjanović, urednik edicije, pisac svih
pogovora i prevodilac pojedinih knjiga iz edicije, sa kojim smo popričali o
aktuelnostima vezanim za pomenutu ediciju, dotičući se pritom i drugih tema:
Počećemo od onoga što je taze.
“Dnevnik noći” zbirka priča Tomasa Ligotija i četrnaesta knjiga u ediciji
“Poetika strave” je izašla. To je već druga zbirka priča Tomasa Ligotija u
ediciji. Prva je objavljena pod naslovom “Pisar tame”. Koja je suštinska
razlika u koncepciji ove dve zbirke?
-
U Orfelinu, istina je, češće objavljujemo zbirke priča nego romane, jer je, po
meni ali i mnogim proučavaocima horor žanra, kratka forma najpodesnija za
vrhunska dela tog žanra. Kada izdajemo zbirke klasičnih autora, onda su zbirke
koncipirane kao „best of“, odnosno, po mojoj proceni, najbolje, najreprezentativnije
priče datog autora. Kod novijih autora, u koje i Ligoti spada (a ovo, npr. važi
i za Roberta Ejkmana), objavljujemo njihove zbirke onako kako su one već
izvorno koncipirane od strane samih autora. Konkretno, sadržaj i Pisara tame i
Dnevnika noći je upravo onakav kakvim ga je sam autor, Ligoti, osmislio, a u
tim knjigama naši dodaci se sastoje u vidu pratećih eseja, mojih detaljnih
pogovora i iscrpne biografije autora, kao i originalnih domaćih ilustracija.
Ove dve zbirke su jedinstvena prilika
da se čitalačka publika upozna sa Ligotijevim delom prevedenim na srpski, ako
ne računamo roman “Nedovršeni posao”, ranije preveden i objavljen od izdavačke
kuće “Booka”. Kakve su reakcije čitalaca na Ligotija?
-
Svet, ikonografija, pa i stil ovog pisca pomalo su osobeni, i netipični za
prosečnog ovdašnjeg čitaoca, a naročito onog koji je do sada bio svestan samo
Stivena Kinga i njegovih sledbenika kao paradigme horora. Ligotijev svet je
pomereniji, ekscentričniji, i crnji, daleko mračniji i zlokobniji od prosečnih
američkih horora, ali i književniji, jezički bogatiji, pa je stoga bilo rizično
krenuti s njegovim pričama. Na svu sreću, naši čitaoci su pozitivno reagovali
na njega, jer su već navikli da im Orfelin nudi nešto drugačije, horor koji se
razlikuje od konvencionalnih, pa je tako i Ligoti našao svoju publiku ovde.
Prvi tiraž od 1.000 primeraka Pisara tame samo što nije rasprodat, pa je i to
bio signal da nastavimo sa planom da objavimo i ostale njegove zbirke.
Tomasa Ligotija smatrate najvećim
živim autorom horor literature. Njegova kombinacija nasleđa H.F. Lavkrafta sa
filozofijom neutešnog egzistencijalnog pesimizma, nihilizma i antinatalizma,
odnosno pod uticajem autora kao što su Emil Sioran, Tomas Bernhard, Vilijam
Barouz, Bruno Šulc, Rolan Topor, Geza Čat i drugih; zaista ga čini posebnim
autorom koji prevazilazi uskožanrovske teritorije. Šta ga još čini posebnim?
-
Ligotijev mračni svetonazor i posvećenost košmaru kao pravoj istini ovoga sveta
izdvaja ga od cvrkutavo-razdragane i suštinski utešne horor proze ogromne
većine njegovih američkih savremenika. Stoga nije ni čudo da se on u svojoj
prozi više oslanja na evropske autore koje ste nabrojali, a da mu je od kolega
po žanru i dalje najbliskiji H. F. Lavkraft, s kojim deli neveselu sliku o
položaju čoveka u univerzumu.
Možete li nam otkriti sledeći
izdavački poduhvat u okviru edicije “Poetika strave”? Šta nas čeka u narednom
periodu?
-
Do Sajma knjiga u oktobru objavićemo još tri nova naslova edicije „Poetika
strave“, i to: Pauk i drugi užasi H.
H. Eversa, moj izbor deset najboljih horor priča velikog, i nekada veoma
popularnog nemačkog pisca s početka 20. veka. Naslovna priča „Pauk“ je jedna od
najčešće antologizovanih, i u svetu i kod nas, ali tek u ovoj knjizi imaćete
priliku da po prvi put na srpskom pročitate i druge njegove priče, jednako
odlične, germanski mračne. Zatim, Deca
noći i druge horor priče Roberta E. Hauarda, Lavkraftovog savremenika i
dopisnika, a u hororu definitivno i njegovog učenika. Poznat je kao tvorac
Konana, pisac fantazije i avanture – upoznajte ga sad, po prvi put na srpskom
kako dolikuje i u mračnom, horor ruhu. Najzad, Mračni bogovi T. E. D. Klajna. Jedan od najkvalitetnijih
savremenih pisaca horora premijerno će na srpskom biti predstavljen sa svojom
epohalnom zbirkom novela iz 1984. godine, u mom prevodu. U pitanju je osavremenjeni
Lavkraft u urbanom ambijentu Njujorka, Majamija i drugde.
Sada ćemo se okrenuti ka vašem
stvaralaštvu, počevši od “Poetike horora”, naučne studije zasnovane na vašem
doktorskom radu “Istorijska poetika horor žanra u angloameričkoj književnosti”.
Kako je u akademskim krugovima dočekana ova studija?
-
Mali izdavač i skromna promocija nisu ni mogli ni hteli da ovu knjigu bilo kome
„guraju“ odnosno naturaju, ali ona je bila primećena tamo gde treba: bila je
nominovana za nagradu „Nikola Milošević“ za esejističku knjigu, i ušla u vrh od
tri naslova, ali žiri nije bio sasvim kompetentan da se nosi njenom tematikom.
Ono što nije dobila kroz medijsku halabuku ili mnogobrojne prikaze dobila je
kroz činjenicu da je prihvaćena kao referentno delo na koje često nailazim u
bibliografijama novijih radova koji se makar dotiču horor tematike.
Već deset godina blog koji vodite pod
nazivom “The Cult of Ghoul” predstavlja “sigurnu kuću” za sve ljubitelje horor
kinematografije, književnosti, stripova i ostalog. Povodom desetogodišnice
postojanja bloga, objavljena je knjiga “Kult gula” u kojoj ste napravili izbor
najboljih tekstova objavljenih na blogu. Kakav je prijem ovog izdanja?
-
Prijem je prevazišao moja suzdržana očekivanja, jer knjiga je kroz pretplatu
sebe praktično već otplatila, a više od pola tiraža je do sada, dva meseca od
izlaska, već rasprodato. Stalno dobijam mejlove od zadovoljnih čitalaca, a ovog
leta i jeseni biće održano i nekoliko promocija u Srbiji i regionu kako bi se
ta knjiga dodatno približila novim čitaocima.
Okušali ste se i kao autor horor
romana. Koliko ste sa ove distance zadovoljni romanima “Zavodnik” i “Naživo”
čije ste autor? Možemo li očekivati još neki roman, zbirku priča ili slično?
-
U onoj meri u kojoj je pisac uopšte nadležan da sudi o sopstvenim delima, recim
oda sam prilično zadovoljan svojim romanima. Naživo je dugo vremena bio
rasprodat, i upravo ovih dana objavljujem, u sopstvenom izdanju, njegovo treće
i ultimativno izdanje, sa redigovanim tekstom i brojnim dodacima. Oba romana
imaju kultni status, što se vidi i kroz činjenicu da često od čitalaca dobijam
spontane fotografije mojih knjiga, načinjene u svim slikovitim i
jezovito-prikladnim delovima sveta. Što se tiče nove proze – postoje gotove a
neobjavljene priče, i postoje planovi za roman, ali da li će se i kada nešto od
toga realizovati, radije ne bih u ovom času slutio.
Na kraju pitam Dr Dejana Ognjanovića
kao filmskog kritičara – kakva je situacija trenutno u svetskoj horor
kinematografiji, a kakva u domaćoj? Kada ćemo dočekati nekog novog Kronenberga,
Karpentera, Arđenta, Fulčija, Bavu, Romera ili pak Đorđa Kadijevića? Šta je
dobro izašlo u poslednje vreme?
-
Bojim se da je prošlo vreme Titana poput gorenabrojanih, i da se danas moramo
zadovoljiti drugorazrednim rediteljima i filmovima koji, na mojoj strogoj
skali, na kojoj ocena 5 znači „remek-delo“, jedva dosežu do trojke ili 3+,
najviše 4-. Razlozi za to su složeni, ali ukratko, moglo bi se reći da su današnji
autori u mladosti gutali previše treša a nedovoljno prave kulture (za razliku
od starijih, prethodnih generacija), pa im zato u radovima fali dubine i
slojevitosti, ali i snage, i trajnosti. Pošto u novije vreme ništa od mene nije
dobilo više od 3+ radije ne bih ni pominjao nikakve naslove.
U ime redakcije portala “Zrenjanin
danas”, zahvaljujem na razgovoru.
