***
(3-)
Ostao sam vam dužan osvrta na film koji će mnogima biti u vrhu godišnjih lista. Meni je bio u vrhu očekivanja, i naravno da sam ga odgledao u cugu, istog časa čim je to bilo moguće, ali… bojim se da nisam imao bogzna šta reći o njemu. Ni tada, a bogme ni sada.
Volem Astera, smatram ga jednim od najvrednijih novijih reditelja, jedva mu čekam svaki novi film, poštujem unikatnost i ludilo (tj. smelost da ide neistraženim teritorijama i da pravi upitna, nekonvencionalna dela), i sve je to lepo i krasno – ALI, iako se i ovde vide kvaliteti zbog kojih je on u vrhu današnje ponude (takve kakva je), a pre svega vrlo unikatan, bizaran crni i krindž humor, bojim se da sreću mi kvari sledeće:
a) film je definitivno predug, neujednačenog ritma, proizvoljne strukture koja može da se sabije i u sat vremena, i da se razvuče u seriju od 13 epizoda, a bez bitnijeg dobitka, ili gubitka, jer sve je jasno još na početku, tj. u najboljem delu filma, u prvih 30-40 minuta;
b) deonica sa teatrom u šumi definitivno ugnjavi i uspava i najdobronamernijeg čoveka, a nije da nije bilo iskušenja u tom pravcu i ranije (npr. kod one familije-bez-sina koja ga primi ubrzo po kraju najboljeg dela filma); i bojim se da nakon tog slepog creva BO se nikad više ne oporavi i ne stane na noge onako čvrsto kako je stajao na početku;
i c) ja, eto, 1) nisam Jevrejin, 2) nisam gonjen Krivicom, 3) niti mi šta znači Psihoanaliza, 4) nemam Anksiozne i srodne poremećaje, i 5) nemam „Mommy issues“;
a bojim se da, da bi ovaj film imao Puno Dejstvo, morate s Arijem deliti najmanje dve-tri od ovih pet odlika, a idealno sve. Mislim, divna je ovo nadrealna tragikomedija za sjebane ljude koji se boje svega i svačega, samo ja, eto, nisam sjeban na ovaj konkretan način.
Ovako kako jeste, moram reći da sam tokom grdnih deonica bio otuđen, neinvolviran, i kulminaciju sam posmatrao sa strane, distanciran, tek blago zabavljen – u stilu, dokle će ova bizarnost da ide sa svojim preočiglednim Edipalnim fantazijama/košmarima.
No, pošto ni sa čim nisam imao da se identifikujem, to sam sve, bojim se, morao da posmatram čisto sa formalne strane, jer drugi „ulaz“ u film nisam imao.
Drago mi je što je Ari ovo izbacio iz sebe: ovo je trebalo da mu bude prvi film; još od tada ga nosi u sjebi. Lepo je što ovaj film postoji, što je neko (A24) bacio grdne pare na nešto što nije imalo ni najmanje šanse da ih makar povrati, a kamoli preko i da zaradi.
Ima ovde svašta da se poštuje (Feniksova posvećenost, smisao za detalje na svim nivoima, od scenografije do kostima, režije, glume drugih, sporednih aktera) ali, bar za moje srce, bojim se da malo šta ovde ima da se voli, a još manje – čemu da se vraća.
To će reći da je ovo treći Asterov polovično „genijalan“ film: HEREDITARY je bio zlokobna porodična drama/horor, s imbecilnim raspletom (jebo ga Paimon!);
MIDSOMMAR je bio groteskno duhovita drama/horor o odnosima, ali neujednačena, sa premnogo proizvoljnosti i privatnih fazona (upućenih bivšoj devojci, pretpostavljam);
a BO je previše raširena i razrađena (rasplinuta) privatna šala i (auto?)trolovanje kojoj je nedisciplina, bojim se, u korenu i kvaliteta i nedostataka.
Od tri sata trajanja, uživao sam u otprilike sat; bio blago zabavljen a mestimično smoren još sat vremena; i bilo mi je manje-više fletlajn, ni tamo ni ovamo, još sat vremena. Zbog toga, u krajnjem saldu, mlaka trojka – iako je ovo, kad je dobro, zapravo ODLIČNO; avaj, kad je slabo, bojim se da je na granici je samodopadno-negledljivog.
NEXT, PLEASE!
P.S. Istine radi, podsetiću na slučaj MIDSOMAR: meni je prva (kraća) verzija tog filma bila bezveznjikava, a zavoleo sam ga i počeo da razumem/poštujem tek na drugo gledanje, kad sam overio dužu verziju, od tri sata.
Mada u teoriji nije nemoguće da bi mi se BO malkice više dopao na drugo gledanje, bojim se da mi prospekt reprize ni najmanje nije privlačan, i ne verujem da ću se u to upustiti pre kraja 2024, ako i tada.
Osim toga, javlja mi se i nešto drugo: da bih u ovom slučaju naklonjeniji bio kraćoj verziji filma, a ne, kao kod MIDSOMARA, dužoj.