LUZITANIJA
– Dejan Atanacković
Dobitnik
NINOve nagrade za najbolji roman 2017.
Besna
Kobila,
Beograd,
2017
Čitanje savremene srpske
književnosti za mene je kao odlazak kod zubara: nešto što izbegavam koliko god
mogu, pribegavam mu samo kad me muka natera, a na kraju, kad sve prođe, srećan
sam ako mogu da kažem: „Pa, dobro, to nije previše bolelo.“
Tako je i sa romanom LUZITANIJA
Dejana Atanackovića: pročitao sam ga, bilo mi je OK dok je trajalo, a na kraju
balade mogu da odahnem: nije previše bolelo. A, ako time neću zvučati kao neki
mazohista, dodajem: čak je, povremeno, i prijalo!
Ovaj roman je, u srži, ako bih ga
sveo na jednu ili dve glavne (srodne) teme, pohvala
ludosti i pokuda gluposti. I na oba plana je prilično ubedljiv.
Ludost je pohvaljena zato što je
slobodna i nesputana (osim ludačkom košuljom), što je skrajnuta i žigosana od
strane tzv. normalnih, a glupost je pokuđena zato što je to kancer koji se
nemilice širi ponajviše ispod krinke tzv. normalnosti. I zaista, ako pogledate:
nigde nećete naći više glupaka nego kod
onih što se busaju u grudi koliko su normalni, zdravi, pravi, čitavi,
koliko su u većini, mnogobrojni, statistika je na njihovoj strani, oni su, što
kaže Homer Simpson, „the usual“. Oni su deca mame Prirode, oni su Norma, a ko
nije sa njima, taj je otpadnik i otpadak, taj je, ukratko, nenormalan pa,
implicitno ili eksplicitno, zaslužuje da ga nema...
Roman se tiče slobodne teritorije
beogradske ludnice koja je tokom I svetskog rata imala eksteritorijalni status,
maltene kao država u državi (istorijska činjenica koja je okosnica i nedavnog TV
filma Gorana Markovića Slepi putnik na
brodu ludaka), ali zaplet (if any) teško je prepričati jer knjiga je
napadno fragmentarna, i skače između početka veka (1903-1905) i vremena I sv. rata
(tj. počinje 1915. a završava 1918), plus ima nekoliko narativnih tokova i
likova sa upitnim međusobnim vezama – od upravnika te ludnice do jedinog
srpskog putnika potopljenog broda Luzitanija...
i sva je u digresijama, skokovima, elipsama, rukavcima, pričama-u-pričama...
Roman obiluje lepo sročenim i
pametnim redovima na temu razuma, nerazuma, ludila i gluposti, sa osnovnom
tezom u tome da suprotnost razumu nije ludilo, nego glupost :„Jer dok se ludilo
vekovima hapsi i tamniči, glupost se oduvek raskošno slavi“. Ima tu zaista
sjajnih zapažanja, i moj primerak knjige vrvi od delova koje sam običnom
olovkom obeležio na margini, kao npr. ovo:
„Prošlost, kao što je poznato, na ovom je podneblju
sasvim nepredvidiva, daleko više od budućnosti koja se, na sreću ili nesreću,
uvek da predskazati ako nikako drukčije onda izvesnošću neizlečivog ponavljanja
gluposti. A ukoliko se glupost potkrepi što brojnijim i uzaludnijim
žrtvama,utoliko je više zagarantovano njeno ponavljanje.“
Ili:
„Kada se
ukoreni, glupost nikad nije tek neka nova glupost, naprotiv, ona će uvek
dokazivati svoje vekovno postojanje, svoju glupu tradiciju. U ukorenjenoj
gluposti glupi građanin uvek uviđa nešto iskonsko (a zapažanje glupog građanina
ne treba u potpunosti zanemariti). Razočaran u isplativost razuma, samim tim
sposoban za glupost visoke sofisticiranosti i autoriteta, poneki zastupnik
prava na glupost ukazaće, s vremena na vreme, da je u gluposti suština, da je
glupost najstarija, da je glupost u krvi i genima, te u prilog tome ponuditi
ubedljivo glupe dokaze.“ (Italik u
izvorniku)
Prema Atanackoviću, srpsko provociranje I sv. rata
nije bilo ludilo nego glupost, kao i Balkanski ratovi i tadašnji „genocid“
prema Albancima („Dajte, ljudi, da ovde počistimo, da nam posle ne zanovetaju“),
pa reklo bi se i veći deo (novije?) srpske istorije, te stoga on kao da
idealizuje fiktivnu „državu“ Luzitaniju (eksteritorijalnu ludnicu) kao
svojevrsni beg od istorije – tog večitog usuda ovdašnjeg življa, i, avaj,
ovdašnje književnosti.
I kao što ovaj narod, kako neki rekoše, ima više
istorije nego što može da svari, to isto važi i za književnost ovog naroda,
koja od tolike istorije ne postiže kakvim drugim temama da se bavi. Jedna
jedina tema svekolike ovdašnje književnosti je ISTORIJA. Kod nas postoji samo
jedan književni žanr: ISTORIJSKI ROMAN. Svaki roman ovde napisan je –
ISTORIJSKI. Nažalost, najčešće ne po značaju i učinku (u smislu „vredan da uđe
u istoriju“) nego po tematici kojom se bavi. Teret nesagledive, nepojmljive,
mučne i tužne i ružne istorije koja nas vekovima, otkad znamo za sebe,
zatrpava, toliki je da jedino o tome, ovde, i umemo da grcamo. Sve drugo što
nas, eventualno, tišti – pre ili kasnije se svede na istorijski usud, pa su nam
zato čak i ljubavne priče (if any) drečavo obojene time ko smo i gde smo (da li
je Romeo obrezan, da li je Julija komunistkinja, itsl) – praktično, metafore za
kurentni društveno-istorijski trenutak.
Vizantija ili Rim, hrišćanstvo ili paganstvo,
Obilić ili Branković, Karađorđe ili Miloš, Rusija ili Evropa, četnici ili
partizani, kralj ili „drug“ Tito, Đinđić ili Šešelj, Putin ili Tramp, Srbenda-Vučić
ili Euro-Vučić --- stalno neke dileme, rascepi, procepi, precepi, rastrzanost
između Kurte i Murte, između konja i magarca... Shizofrenija kao usud! Gde da
kreneš u ovo strašno doba – nemaš gde!
I onda dođu pisci da nam objasne ko smo, gde smo,
šta smo i zašto smo... Mali čovek u vrtlogu velikih istorijskih gibanja: jedna
i jedina tema svekolikog ovdašnjeg pisanja... Slamka među vihorove... Od
Njegoša do Njeguša, stalno jedne te iste gusle...
Ne shvatite me pogrešno: nije Luzitanija loš roman; nije ni slab; dapače. Solidan je. Ima moju
umerenu preporuku, s ogradama. A dve ograde su glavne.
Prva:
principijelno-subjektivna, da ne kažem: žanrovska. Tiče se gorepomenutog jednoumlja domaće
književnosti, koja je skoro cela, koliko je ima, sva u jednom te istom žanru -
ISTORIJSKI ROMAN. I nije sporno da je ovo solidan ISTORIJSKI ROMAN, da nudi relativno
svež (ili barem neobičan; „less usual“ ako ne baš „unusual“) ugao gledanja na
istoriju. Umereno je zabavan, mada u poslednjoj trećini kao da izgubi dah i
počne pomalo da smara. Na momente je prilično pametan, pa i vickast, na
pristojan i fin način. Ukratko, ovo je, što bi reko naš narod, „good of its
kind“: dobar fragmentarni postmodernistički ISTORIJSKI ROMAN koji mućka i bućka
stvarne i fiktivne ličnosti i događaje na način prijemčiv ovom narodu koji će
da guta SVE što samo prismrdi na neku kao ISTORIJU, od besceler fantazija Dekse
Pantalejskog do, evo, NINO-nagrađenih romana.
Dakle, ovo je manje zamerka OVOM romanu per se a više SVAKOM domaćem nastalom u
zadnjih neznamkolko decenija, artikulisana u duetu Džej & Koja: „Hej, ti
mali, stani da te pitam: da li ti znaš za neki drugi ritam?“ Srpski pisci su
kao muzikanti koji znaju da operišu samo jednom klasom muzičkih instrumenata,
recimo – gudačkim. Šta god da sviraju, oni to sviraju il' na violini ili violi, violončelu ili, ako su baš ambiciozni i pompezni, na kontrabasu. Dobro, gusle
se podrazumevaju. Ali, braćo Srbi, gde su vam trube, klarineti, frule? Jeste li
vi čuli za klavir? Harfu? Orgulje? Ili nešto modernije – sintisajzer? Ne, uvek
se, obri-okreni, sve svede na neko ćemane. Dakle, gusle.
Da nacrtam: sa istorijom kao što je naša, sasvim je
prirodno da će istorijski roman (u svojim najrazličitijim varijantama)
preovladavati. To je u redu, to je razumljivo, to je legitimno. Drugačije
verovatno i ne može. Ali meni smeta svaka uniformnost, svako jednoumlje, svaka
homogenost; voleo bih više disonantnih tonova, više komešanja, raznovrsnosti –
ukratko, više svirača na nečemu što nije ćemane.
Druga:
objektivna. Fali emocija, snažnije izražen etitjud, fali impakt.
Emocija je, delom, ubijena samom formom romana: čim
imate postmodernistički kolaž stvarnosti i fikcije, pa još nelinearno,
fragmentarno prikazan (neću reći ispripovedan, jer pripovedanje ipak
podrazumeva linearnost i čvršći uzročno-posledični sled), recite odmah „ćao“ dubljem
saživljavanju sa likovima, sudbinama, pričama... To je, ah, ionako prevaziđeno,
tako devetnaestovekovno – navijati za likove knjige, patiti i plakati sa njima! Ko hoće da čita sa
maramicama pri ruci, neka čita Anu
Karenjinu – ili Mir-Jam. Istina, neki
savremeni autori se trude, i fascinantno uspevaju, da postignu
takvo saživljavanje sa likovima da čitaocu tokom i nakon čitanja doslovno nije
dobro, ali dobro, šta sad, nema veze. To je tamo negde u svetu a ne u Srbiji.
Ovo je roman koji se, kao i većina ovdašnje novije
književnosti, pre svega obraća razumu. On je, pre svega, intelektualna
igrarija. I sasvim solidna, u onom opsegu u kojem se te stvari pružaju.
Ali meni ovde fali lament nad Luzitanijom, fali mi
dert zbog usuda te države i njenih stanovnika i „vladara“, fali mi osećaj
melanholije – ili, bilo kakvo OSEĆANJE, na kraju krajeva, tako da sklopivši
korice ostanem uzdrman, potresen, zamišljen, možda malo i zbunjen, zadivljen,
pomeren iz mesta... Ali, barem za ovog čitaoca, to je izostalo. Neke stvari su
se desile, neke druge su izmaštane, pa su one pomešane, i na kraju – doviđenja i
laku noć, deco. Mirno spavajte.
Ali previše je to racionalno sklopljeno, previše
suvoparno, previše smireno, prevelika je distanca stavljena između mene i likova i događaja. Fali mi malo „prljavosti“, iracionalnosti, ludila, fali mi strasti! Hoću književnost koja
dolazi iz srca a ne iz mozga (tačnije: koja dolazi više iz srca nego iz mozga) – hoću roman koji vibrira od duboke
unutarnje potrebe autora da izrazi nešto što je njemu lično strašno bitno, koji
govori iz svog najdubljeg JA, a ne iz našeg najopštijeg MI.
Jeste, hoću JA-PA-JA romane, a ne MI-PA-MI romane.
Šta je JA-PA-JA roman? Pa, to su praktično svi moji
najomiljeniji romani: ZAMAK, PROCES, STRANAC, MUČNINA, GOLI RUČAK, PUTOVANJE
NAKRAJ NOĆI, STARI MAJSTORI, BRISANJE: RASPAD...
MI-PA-MI romani su, maltene, svi viđeniji i
hvaljeniji romani na ovim prostorima, od NA DRINI ĆUPRIJA pa do pisanija svih tih Gatalica, Davida, Velikića i kojekude koječemu koješta što ih kiti NINO.
JA-PA-JA roman je, recimo, i ZAVERA
BUDALA, pregenijalnog (pa zato prerano-počivšeg) Džona Kenedija
Tula. I mada mu srednje ime asocira na političarsko-vladarsku američku porodicu
tog vremena, i mada mu je roman pisan početkom 1960-ih (a objavljen čak dve
decenije kasnije, posthumno), on se ne bavi ni atentatom na Kenedija, ni
Vijetnamom, ni hladnim ratom, ni neznamnijačime – ali mu to nimalo ne smeta da
bude genijalan. Zašto pominjem baš ovaj roman sada? Pa, zato što i on tretira istu
temu kao LUZITANIJA, odnosno istražuje vezu između LUDILA i GLUPOSTI – ali na
daleko smeliji, originalniji, upečatljiviji, intimniji, prisniji, duhovitiji,
dublji, neposredniji i STRASTVENIJI način. To je roman koji miriše na krv i
znoj i suze i spermu svog autora: svaki red je nesuzdržano natopljen njima.
ZAVERA BUDALA istražuje vezu između ludila i
gluposti IZNUTRA, autorovim pisanjem sopstvenom krvlju po sopstvenoj koži – sočno
i bolno – po cenu sopstvenog života. LUZITANIJA istražuje vezu između ludila i
gluposti autorovim kreativnim kompiliranjem i nadogradnjom novinskih članaka,
istorijskih knjiga, knjiga iz biologije i fiziologije, raznih dokumenata – suvo
i ravno – taksidermijski sklapajući mozaik od tuđih, mrtvih stvari...
LUZITANIJA je roman istuširanog, upeglanog,
skockanog, sitog (dobro najedenog i dobro napijenog) i zdravog autora koji je sa
košuljom i kravatom seo za tastaturu da napiše jedan umereno originalan, ali
ipak predvidiv i ne-radikalan školski rad na temu koja mu je pala na pamet, a
koju njegovi učitelji najviše (da ne kažem: jedino) i vole. Pošto se radi o
odlikašu, čak Vukovcu, njegov domaći zadatak ima određeni engl i etitjud, i nije
nepametan i okvirima svojih ambicija.
Ne, ne mislim da je roman kalkulantski, da je
svesno sročen za NINA. Ali mislim da se, svejedno, uklapa u dominantne šablone
mišljenja i delanja sada i ovde, i da je njegova pobeda u natjecanju za NINA
predvidiva, logična, zdravorazumska, najprirodnija stvar na svetu. Ništa tu
revolucionarno nema, osim što je nagrada, za promenu, otišla romanu koji se
može čitati i sa umerenim uživanjem a ne samo, kako inače biva, sa umerenim
respektom (u najboljem slučaju).
Budući da je, u okvirima opisane paradigme (ili
šablona) ovo jedan od prijatnijih romana za čitanje, pa još sa dodatnim šmekom
što dolazi od više nego autsajderskog izdavača – Besna Kobila, strip-izdavač čija
je ovo tek druga objavljena knjiga proze, a o čijem sam jednom
horor-delu već pisao ovde – a ne od kojekakvih Gejpoetika i
Čudovišta iz Crne Lagune – LUZITANIJA je roman koji vredi i podržati i pročitati.
Naravno, sad kad ga je ovenčao NINO, ionako će ga čitati
(ili barem kupiti!) hiljade i hiljade ovdašnjih pokondirenih tikava koje mu
inače ne bi prišle ni na puškomet. Ali, to je neka druga priča.
Dakle, čestitke za Besnu kobilu, za
autora-debitanta (ali ne baš golobradog početnika) čije ću dalje pisanje, if
any, pratiti, i najzad čestitka autoru ilustracije za korice knjige (takođe
Atanacković)!
