Ovog
leta sam sa prijateljem i kolegom Markom Piševim overio još jednu lokaciju „gotske“
Srbije koju odavno imam na umu: velelepnu tvrđavu Golubac, kraj Dunava, na
istoku Srbije.
Bio je to deo naše bogate i
više nego sadržajne ekskurzije koju su, do tog trenutka, već činile posete tvrđavi
Ram, kao i drevnom keltskom
nalazištu (ritualni žrtvenici) u njenoj blizini.
Nažalost, sa Golupcem nismo
baš imali sreće: naša sklonost ka improvizaciji, ad hoc odlukama i rutama te
zbrzanim maršrutama, koja nam je do sada uvek donosila blagodeti („sreća prati
hrabre – i pametne!“) ovog puta nas nije baš proveselila.
To je značilo da je ugođaj
starinske tvrđave i njenih divnih kamenih zidina bio nagrđen grdnim skelama,
žicama, daskama, ogradama i radnicima sa šlemovima u drečavim uniformama.
To je, što je još gore,
značilo da nema ništa od šetkanja njenim zidinama, ništa od penjanja na njen
vrh i uživanja u pogledu na Dunav odatle, niti se moglo i pomisliti na prilazak
kulama koje silaze sve do reke...
Dan je bio veoma vedar i
sunčan, a nebesko plavetnilo i sunčevo bleštavilo takođe su ubijali „gotski“
ugođaj, pa sam zato barem neke od fotki načinjenih tog dana prebacio u
crno-belo, kako bi bile bliže onome što smo želeli i zamišljali.
Očito bi bilo mudrije ovde
doći u jesen, kad uvene sav ovaj „spanać“ što se drečavo zeleni na sve strane i
svojim vulgarnim životom remeti nekro-hororični ugođaj grobno mrtvog kamena...
Upili smo u sebe, koliko
smo mogli, od lepote tvrđave šetkajući kroz nju i oko nje, a onda smo otišli u
obližnje svratište gde smo se počastili divnom svežom pastrmkom i smuđem...