недеља, 1. септембар 2024.

Dva JAPANSKA horora: Novi Miike i Kurosava

              Još pre par meseci je na net procurio novi horor Takašija Miikea, ali ne vidim nešto da su ga domaći „fanovi horora“ uopšte registrovali, pa evo da vam ja skrenem pažnju i kažem koju reč o njemu; a uzgred da najtoplije preporučim i odnedavno dostupni, i znantno bolji, novi horor Kjošija Kurosave!

 

LUMBERJACK THE MONSTER (2023)

**(*)

3-

Najnoviji horor koji potpisuje Takaši Miike nije moderni klasik, ali simpa je. Suviše je to rutinsko za nekadašnjeg vunderkinda; onaj njegov horor-triler LESSON OF THE EVIL bio je bolji. A ovo je isto ko novi Bustillo & Maury, SOUL EATER: solidan ali zaboravljiv horor-triler po šablonu. MPD PSYCHO this ain't.

Akira Ninomija je nemilosrdni advokat koji ne okleva da eliminiše svakog ko mu stane na put. Jedne noći ga je brutalno napao nepoznati napadač koji je nosio "masku čudovišta". Iako je nekim čudom preživeo napad, Ninomija postaje fiksiran na pronalaženje napadača i osvetu. 

U međuvremenu, dešava se serija jezivih ubistava gde su žrtve pronađene s mozgom izvađenim iz tela. Dok policija sprovodi intenzivnu istragu, Ninomija traži osvetu protiv napadača. Ko će prvi otkriti istinu?!

Da ovo nije potpisao Miike, ne znam dal bi neko uopšte pomislio gledajući ga: „Hej, ovo kao da je Miike ili neki njegov epigon pravio“... Sem kao daleki eho… U par kadrova ili scena, uglavnom u prvoj trećini filma.

Nije baš čista rutina, korektno je to ali u krajnjem saldu neupečatljivo. Ona scena sa prevrnutim kolima i početak su prilično Miikeovski, i ono na parkingu... ali to se brzo zatrpa gomilom naklapanja i rutinskih stvari.

Kraj je baš umoran, kao da se sa svakim minutom Miike sve više gnjavio tim materijalom kao reditelj: ispucao se na početku, a kad je trebalo vezati mašnicu, ispalo je samo glasno MEH. Reko je par stvari kroz dead pan dijaloge i to je to. 

Ovo je školski primer tri minusa. Ali, ako ćete već gledati neki tri minus (jer nema ništa bolje) – svakako pogledajte MIIKEOV tri minus!

 

CHIME (2024)

***(*)

4-

Novi Kjoši Kurosava, međutim, za razliku od Miikea, ISPORUČUJE! Dapače, ovo je potpuni povratak u formu reditelja remeka kakvi su CURE i PULSE, i vrlo je blizak njihovim postignućima.

Moram priznati da sam od Kurosave digao ruke pre više godina, ne pamtim više ni koji sam mu film poslednji overio: ono što je radio u novije vreme delovalo mi je blatantno i blamantno nezanimljivo. Međutim, isplatilo se sačekati njegov povratak hororu!

Nažalost, odmah da naglasim, ovo je srednjemetražni film, traje oko 50 minuta, što je prvi frust oko njega; drugi je taj da će ovo za većinu publike (nenaviknute na Kjošija K) biti uzluđujuće neobjašnjeno, začudno, tajanstveno a bez ključa, nekima možda i bez kraja. Totalno mogu da zamislim da neko na kraju poskoči i opsuje: „Šta? OVO je kraj? Gde je JOŠ? Kamo ga objašnjenje svega ovoga?!“

Dakle, uđite u ovo spremni na to da će se neverovatne, nepredviđene, košmarne, šokantne, izluđujuće stvari dešavati, a da vam (verovatno) neće biti jasno zašto, kako, čemu…

Što se mene tiče, ja bih voleo JOŠ ovoga, ne nužno zbog „objašnjenja“ nego čisto zato što bih uživao duplo duže u filmu od 100 nego u ovom od 50 minuta, ali strogo gledano, iz moje vizure, film je sasvim zadovoljavajuć i u ovom obliku. Ovo nije toliko priča-zaplet koliko je niz scena povezanih na nekom dubljem nivou, manje klasičnom logikom i motivacijom, a više ugođajem, atmosferom i idejom da se pruži objektivni korelat košmarnosti japanske (a i šire) egzistencije danas: trula porodica, truli odnosi na poslu, truli pozni kapitalizam, trula ekološka i zdravstvena svest (ko je popio onolike limenke i gde će ono da se natrpa, čak i zgaženo?). Ukratko, na sve strane frust, pa evo malo da vam i Kjoši dosoli filmom bez ključa, konzervom bez otvarača!

Znači, za prosečnu masu, ovaj film nudi nekoliko veoma jezivih i gadnih scena (uključujući jedno baš baš memorabilno ubistvo kuhinjskim nožem), pa ga vredi barem zbog tih parčića pogledati, iako će celina (koja celina?!) frustrirati svojom preotvorenošću.

 Za prosvećeniju manjinu, ovo je jedno slasno parče japanskog košmara, pakla svakodnevne psihoze i osećaja klaustrofobije, vezanosti, nemogućnosti bekstva koji je oslikan logikom sna, ili bolje polusna tokom popodnevne dremke posle frusta na poslu i frusta za porodičnim ručkom, gde umorni mozak preživa celodnevne sitne i krupne traume i frustove i beznađe. To je pakao u kojem ne znate da li je jeziviji glavni lik (genijalan kasting i gluma!) ili ono što mu se dešava (prilično jezivo po sebi!) ili veza između jednog i drugog (nađite je između redova)!

Što se tiče značenja, neka vas, pored mojih reči, dopunski prosvetle ove reči samog Kurosave: „Pokušao sam da ispričam priču o običnom sredovečnom čoveku kojeg probudi zvono i nađe se kako luta između svakodnevnog i nadrealnog. On se plaši. Ali on ima veru. Ovaj apsurd je takođe neka vrsta slobode koja mu omogućava da se izvuče iz savremenog društva koje ga inače vezuje kroz pukotine svog morala, pravde i savesti.”

 

***

A kad sam već kod Japana i horora, evo vam i ovaj Post Scriptum:

Prošle nedelje je Marko Pišev bio u Tokiju gde je Japancima objašnjavao zašto ih Korejci prikazuju kao Demone u svojim hororima (THE WAILING i EXHUMA).

Usput je obišao i neke horor radnje, pa u jednoj uslikao NAŽIVO, što ima smisla budući da je taj moj roman, pored ostalog, i omaž onim extremnijim japanskim hororima…