izabrana dela

izabrana dela

недеља, 02. јун 2013.

Takashi Miike's LESSON OF THE EVIL (2012)


 *** 
 3 

             Najzad doživesmo i to čudo: novi Miikeov film koji nije dosadna prerazvučena jedva-gledljiva nebitnost (u najboljem slučaju!) nego… nešto bar 2-3 nijanse više od toga! Uz malo popustljivosti ovo se čak može nazvati solidnim, sasvim gledljivim filmom; i mada nije baš povratak u punu formu iz zlatne dekade (1995-2005), barem je krupan korak u pravcu podsećanja na Miikea koga smo voleli i u kome smo (nekad davno) uživali!
            Žanrovski je ovo teško odrediti: triler, drama, tinejdžerski film, horor… pri čemu se horor grana u pravcu psiho-trilera, pa onda splatera, pa čak i (dvosmislene) fantastike. Jednom rečju: film Takašija Miikea. Nije to sve skladno smućkano, niti ima mnogo smisla kad se promisli, ali ovo nije ni pravljeno za razmišljanje (ako želite hranu za mozak kod Miikea, bolje opet gledajte AUDITION, IZO ili BIG BANG LOVE).
            LESSON OF THE EVIL je džekil-hajdovski spoj drame i eksploatacije baš kao što je i njegov glavni junak (profesor u srednjoj školi) džekil-hajdovski uglađeni s jedne strane plejboj a s druge nemilosrdni psihopata i serijski ubica. Ima tu i nekih nagoveštaja satire (na školski sistem uopšte, na "ovu današnju mladež", na jaz između generacija itsl), ali i oni su poludupasti, ni tamo ni ovamo, kao i većina drugog u ovom filmu. 
Da, đaci varaju na ispitima, koristeći mobilne; da, profesori seksualno iskorišćavaju studentkinje (dok se studenti dobrovoljno bacaju u zagrljaj gej profesora); da, "postoji čitav jedan svet tamo napolju za koji mi ne znamo", kako kaže diša u jednoj sceni. I, šta s tim? Šta je lek? 
Strategija Radovana III: "da pobijem govna i gotova stvar"? Kao bivši (a možda i budući) radnik u visokom obrazovanju, imam određenu simpatiju prema ovom sentimentu, upućenom i prema studentima i prema profesorima…
…ali teško da je psihopatska orgija streljanja svega živog iz dvocevke kojom kulminira ovaj film nekakvo rešenje, ili statement, ili bilo šta više od krvavog spektakla koji je Miike očito odradio sa robzombijevskim guštom i žestinom (i sa već dovoljno puta dokazanom tehničkom perfekcijom). Uprkos relativnoj zabavnosti tolikog krvopljusa za gledanje, sve to visi o vrlo tankom koncu, i dramaturški i idejno.
Prosto, čak i za jednog psihopatu, odluka našeg psiho-profe da krene u masovni pokolj više desetina učenika dolazi suviše naglo i nemotivisano, niotkuda, nedovoljno pripremljeno; da bi neko ovakav, ko se od svoje 14-te probija kroz život lukavo ubijajući i uspešno izbegavajući krivicu i posledice svih tih zlodela, odjednom krenuo u ovoliki samoubilački rizik, morao bi da ima jači i bolji povod, kao i nešto ubedljiviji plan za vađenje. 
Šta, japanske škole nemaju video-nadzor u sebi i oko sebe? Šta, japanske škole su smeštene na pustim ledinama oko kojih nema žive duše koja bi mogla da čuje glasnu (u filmu čak i preglasnu, skoro topovsku) višestruku paljbu i uzbuni vlasti? Šta, japanskoj policiji treba 15-20 minuta da dođe do škole jednom kad, jedva nekako, učenici uspeju da je pozovu upomoć?
Jedan od većih problema ove LEKCIJE jeste što deluje izvađeno iz konteksta, a previše gradiva i likova nabijeno je na tom prostoru, što otežava praćenje i involviranost jer (kao i obično kod Miikea) tome svemu nedostaje FOKUS. Previše podzapleta, previše sličnoizgledajućih "likova" (od kojih je svaki jedva prisutan kao skica), a onda, odjednom, u poslednjoj trećini ionako predugog i skoro besciljnog filma, skoro ništa od toga ne bude bitno.
Dvocevka nemilosrdno zbriše i podzaplete i "likove", bez razlike, bez izuzetka, a malo tih odnosa i karakternih crta zapravo zaigra u zapletu. Sve što je tu mukotrpno "zaplitano" tokom 2/3 filma, okonča se u finalnoj trećini bez pravog pay-offa – i bez saspensa.
Kako drastična razlika u odnosu na remek-delo modernog (ne samo japanskog) filma, BATTLE ROYALE, s kojim neki površni kritičari i gledaoci porede THE EVIL: labudova pesma Kindžija Fukasakua uspeva sve ono što Miike ovde (uglavnom) NE uspeva: da integriše mnogo likova i složenih odnosa na dramski i dramatičan način tako da se nešto smisleno izrodi iz njihove interakcije, da se u prividnom haosu izdvoje epizode narativno i idejno smislene
...da se iz mora sličnih faca izdignu LIKOVI, da se stvori emotivna veza (nešto što Miikea uglavnom i ne zanima, i što od njega ne treba ni očekivati) i, rečju, da nas bude briga za njih, pa da stoga strepimo, i osetimo saspens i stravu. Da i ne govorim o tome da u BR satirična dimenzija nijednog trena nije zasenjena ili negirana spektaklom, nego je sve vreme čvrsto srođena sa dešavanjima, sve do genijalnog kraja.
Ovde nemamo za koga da navijamo (osim ako se neko ne pronađe u psiho-profi s dvocevkom i prepusti maštanju o tome kako s lica zemlje briše svoju školu, profesore i "drugare"), nemamo za koga da strepimo, pa je stoga i pitanje "who will survive and what will be left of them" niskog intenziteta, čisto akademske prirode (ako se uopšte javi), kao rezultat dokone, mlake zapitanosti a ne nokte-grizuće napetosti i uzbuđenja. 
Ko god da preživi – mi (gledaoci) gubimo, jer ti likovi su ionako samo uzajamno zamenjivi pioni na Miikeovoj tabli, i posle nekog vremena sasvim je svejedno kog piona će da zbriše na patos, kog će da samo obori postrance, kog će da zgazi a kog da polomi – ili poštedi.
Glavni lik je takođe frustrirajuće poludupast: s jedne strane, zabavan je kao svaka uglađena zlica koja papetmasterski manipuliše sitnije grehove profesora i studenata za svoju zabavu i korist. S druge, to je psihološka nula, tek još jedna japanska varijacija na Majkla Majersa: naprosto, rođen Zao. Jedino je neshvatljivo zašto je čekao 14. godinu da pobije familiju, umesto da, kao MM, to uradi mnogo ranije. Valjda Japanci kasnije sazrevaju, šta li?
Prisutne su i neke homoerotske naznake vezane za ovog lika (naročito u flešbekovima tokom šegrtovanja u Americi kod jednog američkog psiha), a i kasnije ga Miike često slika gologuzog, ili lebdi nad njegovim golim torzom, ali ostaje nejasno da li se tu krije neka znakovitost (zašto je psiho baš gej profesoru, od svih u školi, hteo da pripiše masakr?) ili je samo još jedan slučaj Miikeove poslovične homofilije.
Dvosmisleno-fantastične implikacije – sa transplantacijom nordijskog boga Odina u japansko okruženje! – deluju usiljeno i proizvoljno, i mada zezanje sa Miikeu dragim gavranima ima svojih vizuelnih draži, u krajnjoj instanci služi samo za WTF twist (or is it?) koji, takođe, nema mnogo smisla niti veze sa prethodećim filmom. Osim ako nam mnogo toga važnog uopšte nije ni bilo rečeno/pokazano?
LESSON OF THE EVIL je adaptacija romana (izveo je Miike lično, po prvi put u životu!); ne znam koliko je toga razvijeno i pojašnjeno u predlošku, ali izgleda da poprilično jeste, jer u Japanu postoji i TV-serijica u 4 dela, neka vrsta prikvela ovom filmu; možda u spoju s tim sve ovo deluje malo smislenije, ali film posmatran kao zasebno delo naprosto deluje previše natrpano i proizvoljno.
Krajnji utisak je otprilike kao da je neko uzeo seriju od 10 epizoda, pa onda izvadio epizode 5-8 i od njih izmontirao zbrzano-natrpan film kome fali i početak i kraj, a sredina zahteva skoro nadljudsku pažnju i pamćenje – što, opet, ne bi bilo toliko loše da sav taj napor nije uglavnom uzaludan.
Ako sve ovo zvuči suviše strogo (naročito u kontekstu ocene: čista trojka), to je samo zato što najveći zaslužuju najstrože! Uz sve moje ograde i upozorenja gore izrečene, LESSON OF THE EVIL ipak ostaje film više nego vredan najmanje dva gledanja. Njegovi kvaliteti su nezanemarljivi:
Zabavan lik (dobro odglumljen), dinamičan tok, bogata vizuelnost puna raj-za-oči prizora, zločesta intonacija, wicked crni humor, nadrealni i iracionalni prizori, žestok pokolj i obilje inovativno prolivene krvi… Ništa za antologiju, ali sasvim OK način da provedete 140 minuta, pod uslovom da vam prijaju navedeni kvaliteti a ne smetaju previše gorenavedeni problemi.

2 коментара:

matoji је рекао...

-Zašto je Mark Schilling, filmski kritičar Japan Times-a, eskivirao pisanje rivjua za Lesson of the Evil?
-Da li je realnije da nasilni filmovi izazovu nasilje u stvarnosti ili da pretrpljeno nasilje izazove averziju prema filmskom nasilju?
-Kakva je razlika između nasilja na filmu i nasilja doživljenog na sopstvenoj koži?
-Šta kaže Kitano, a šta Tarantino na ovu temu?

Sve to u potresnoj intimnoj ispovesti ovog velikog poznavaoca japanskog modernog filma i japanske pop-kulture:

http://www.japantimes.co.jp/culture/2013/06/07/films/screen-violence-is-in-the-eye-of-the-beholder/

matoji је рекао...

-Da li će filmsko nasilje, ludilo i najcrnji mrak progutati ružičastu televiziju?

Gledajte noćas ICHI THE KILLER na PINKU i sami se uverite da li je "dobro" sposobno da se odupre "zlu"!