Promocija knjige VIŠE
OD ISTINE u Loznici, 17.11.2017. u organizaciji centra za
kulturu „Vuk Karadžić“ bila je održana pred dvadesetak zainteresovanih
slušalaca u galeriji Miće Popovića.
Bili smo srdačno dočekani, sve oko
našeg dolaska i boravka bilo je odlično organizovano, lokalni mediji su uzeli
izjave i usnimili priloge, a Kadija i ja smo, po običaju, pričali oko sat i po
o ovoj knjizi i o njegovom radu uopšte.
On je bio razgovorljiv i rečit kao i
obično i to je bilo uživanje slušati, čak i meni koji ga znam toliko dugo i
koji sam većinu njegovih priča već više puta čuo, a mnoge i u knjizi zabeležio.
Istina, uprkos znatiželjnim očima i
klimanju glavama tokom naše priče, uprkos nekolicini solidnih pitanja iz
publike, kupaca knjige ovog puta nije bilo ni
za lek – što je bio pomalo neočekivan rezultat.
Iako smo bili unapred upozoreni da
narodu u ovom kraju već neko vreme ne cvetaju ruže, moram naglasiti da to isto,
samo još gore, važi i za Niš (gde narodu ne cvetaju ni lale, ni zumbuli, jedva
poneka bela rada) – a opet, samo pet dana ranije, među skromnim posetiteljstvom
niške promocije (12.11.), tačnije među tucetom onih koji su došli naživo da
čuju ovog velikana, našlo se čak petoro kupaca.
Dakle, u Nišu ih je došlo manje, ali
je svaki drugi koji je došao – i kupio knjigu; u Loznici ih je došlo duplo više
da slušaju i pitaju, ali knjigu kupio nije niko.
No, dobro; možda će VIŠE OD ISTINE
potražiti kasnije, kad bude rasprodata, ili u lokalnoj biblioteci, ako se ova
potrudi da je nabavi. Ovaj detalj je ionako bacio samo kratkotrajnu senku koju
je definitivno raspršio sutrašnji dan.
Naime, zamolio sam organizatore da
nam narednog prepodneva upriliče posetu obližnjem Tršiću – rodnom selu Vuka
Karadžića (vi, ponavljači, kojima je ovo potrebno reći!), što su oni sa
zadovoljstvom i učinili.
Bio sam iznenađen otkrivši, dan
ranije, da Kadija u Tršiću nije bio još od snimanja serije, što će reći – preko
30 godina (ona je premijeru imala upravo 1987.).
Iako je on u početku bio pomalo na distanci povodom
ideje odlaska tamo, jednom kad je kročio na taj prostor, a naročito kad je
prišao Vukovoj kući, primetno se raskravio, i bio vidno ganut videvši ponovo
ambijent koji je bio uveren da nikada više za života neće.
Dan je bio oblačan i obojen izmaglicom i sitnom
kišicom koja je više rominjala nego što je padala; ugođaj je, za moju dušu, bio
savršen, jesenji, gotski, sablastan, vanvremenski, ukratko: vrsta dana kakve
najviše volim, i uživao sam u svakom minutu tokom ove posete.
Etno-kompleks u Tršiću sadrži mnogo više od rekonstrukcije Vukove kuće: da, ona
autentična je više puta bila spaljena od strane Turaka, i ovo što je sada tamo
je njena idealizovana verzija a ne doslovna replika.
Tu su i Muzej kaligrafije,
Muzej jezika i pisma,
gde sam zabeležio pominjanje zasluga Z. Orfelina, po kojem se zove moj sadašnji izdavač...
Tu su i prijatne etno kućice-apartmani za gostujuće pisce i pesnike, itd.
Obišli smo i Zborište, gde se svakog septembra
održava Vukov sabor...
A tu je i Muzej posvećen Vukovim igrama, gde smo
saznali brojne zanimljive stvari – recimo, da je Sabor 1987. bio održan
sutradan nakon famozne VIII sednice SK na kojoj je zli Sloba svrgnuo
Stambolića, a da stvar bude još gorča po potonjeg, Ivan je dan nakon što ga je
dotadašnji potrčko-prijatelj svrgnuo, imao da ovde drži govor pred tolikim
svetom...
Na kraju ove prijatne posete seli smo sa domaćinima
i predahnuli u etno-kafani „Promaja“ (srećom, lišenoj promaje) gde nas je
Kadija počastio sa još nešto malo svojih živopisnih priča, pre nego što je
kucnuo čas da pođemo dalje.
Ljubazni vozač nas je odvezao i do obližnjeg manastira
Tronoša, gde je Vuk takođe boravio (kao učenik), pa smo se malo zadržali i u
njemu.
Unutra mi je Kadija održao kraće predavanje o ovom
mestu i o nekim razlikama između srpskog i grčkog ikonopisanja, što je bila
posebna poslastica – i povlastica.
Atmosfera mira, tišine i povučenosti ovog mesta –
gde se danas nalazi ženski manastir (što nije bio slučaj u Vukovo vreme) –
teško se može opisati. Bolje neka slike govore...
Napunjenih baterija po ovom sivom,
kišičasto-magličastom gotskom danu krenuli smo nazad ka Beogradu, a po ovakvom
danu uživao sam čak i u vožnji autom, sa čijeg prednjeg sedišta sam osmatrao
pejsaže u magli.
Ovaj prelepi dan krunisao sam
gledanjem dva najlepša horor filma – jer te večeri je u Muzeju kinoteke bio
double bill snova: SUSPIRIA + INFERNO. Ko zna da li ću te divote ikada biti u
prilici da pogledam sa 35mm, ili u nekom super-mega-digital obliku, pa je ovo,
na velikom platnu ali sa blu-rej ripa, moralo da, zasad, posluži svrsi...
PS: Fotke iz Tršića i Tronoše načinio sam ja - (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc.
Organizatorki, Dajani Đedović, zahvaljujem na fotkama sa promocije u Loznici, kao i na svemu vezanom za taj događaj.
PS: Fotke iz Tršića i Tronoše načinio sam ja - (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc.
Organizatorki, Dajani Đedović, zahvaljujem na fotkama sa promocije u Loznici, kao i na svemu vezanom za taj događaj.