Sablasni Vukov Tršić

  

            Promocija knjige VIŠE OD ISTINE u Loznici, 17.11.2017. u organizaciji centra za kulturu „Vuk Karadžić“ bila je održana pred dvadesetak zainteresovanih slušalaca u galeriji Miće Popovića.

            

Bili smo srdačno dočekani, sve oko našeg dolaska i boravka bilo je odlično organizovano, lokalni mediji su uzeli izjave i usnimili priloge, a Kadija i ja smo, po običaju, pričali oko sat i po o ovoj knjizi i o njegovom radu uopšte.

            On je bio razgovorljiv i rečit kao i obično i to je bilo uživanje slušati, čak i meni koji ga znam toliko dugo i koji sam većinu njegovih priča već više puta čuo, a mnoge i u knjizi zabeležio.

            Istina, uprkos znatiželjnim očima i klimanju glavama tokom naše priče, uprkos nekolicini solidnih pitanja iz publike, kupaca knjige ovog puta nije bilo ni za lek – što je bio pomalo neočekivan rezultat.

            Iako smo bili unapred upozoreni da narodu u ovom kraju već neko vreme ne cvetaju ruže, moram naglasiti da to isto, samo još gore, važi i za Niš (gde narodu ne cvetaju ni lale, ni zumbuli, jedva poneka bela rada) – a opet, samo pet dana ranije, među skromnim posetiteljstvom niške promocije (12.11.), tačnije među tucetom onih koji su došli naživo da čuju ovog velikana, našlo se čak petoro kupaca.

            Dakle, u Nišu ih je došlo manje, ali je svaki drugi koji je došao – i kupio knjigu; u Loznici ih je došlo duplo više da slušaju i pitaju, ali knjigu kupio nije niko.

Upisivanje u knjigu gostiju

            No, dobro; možda će VIŠE OD ISTINE potražiti kasnije, kad bude rasprodata, ili u lokalnoj biblioteci, ako se ova potrudi da je nabavi. Ovaj detalj je ionako bacio samo kratkotrajnu senku koju je definitivno raspršio sutrašnji dan.

            Naime, zamolio sam organizatore da nam narednog prepodneva upriliče posetu obližnjem Tršiću – rodnom selu Vuka Karadžića (vi, ponavljači, kojima je ovo potrebno reći!), što su oni sa zadovoljstvom i učinili.

            Bio sam iznenađen otkrivši, dan ranije, da Kadija u Tršiću nije bio još od snimanja serije, što će reći – preko 30 godina (ona je premijeru imala upravo 1987.).

Iako je on u početku bio pomalo na distanci povodom ideje odlaska tamo, jednom kad je kročio na taj prostor, a naročito kad je prišao Vukovoj kući, primetno se raskravio, i bio vidno ganut videvši ponovo ambijent koji je bio uveren da nikada više za života neće.

Dan je bio oblačan i obojen izmaglicom i sitnom kišicom koja je više rominjala nego što je padala; ugođaj je, za moju dušu, bio savršen, jesenji, gotski, sablastan, vanvremenski, ukratko: vrsta dana kakve najviše volim, i uživao sam u svakom minutu tokom ove posete.

Etno-kompleks u Tršiću sadrži mnogo više od rekonstrukcije Vukove kuće: da, ona autentična je više puta bila spaljena od strane Turaka, i ovo što je sada tamo je njena idealizovana verzija a ne doslovna replika.

Tu su i Muzej kaligrafije,

Muzej jezika i pisma,

Ukratko, VUK

gde sam zabeležio pominjanje zasluga Z. Orfelina, po kojem se zove moj sadašnji izdavač...

Tu su i prijatne etno kućice-apartmani za gostujuće pisce i pesnike, itd.

Obišli smo i Zborište, gde se svakog septembra održava Vukov sabor...

A tu je i Muzej posvećen Vukovim igrama, gde smo saznali brojne zanimljive stvari – recimo, da je Sabor 1987. bio održan sutradan nakon famozne VIII sednice SK na kojoj je zli Sloba svrgnuo Stambolića, a da stvar bude još gorča po potonjeg, Ivan je dan nakon što ga je dotadašnji potrčko-prijatelj svrgnuo, imao da ovde drži govor pred tolikim svetom...

Na kraju ove prijatne posete seli smo sa domaćinima i predahnuli u etno-kafani „Promaja“ (srećom, lišenoj promaje) gde nas je Kadija počastio sa još nešto malo svojih živopisnih priča, pre nego što je kucnuo čas da pođemo dalje.

Ljubazni vozač nas je odvezao i do obližnjeg manastira Tronoša, gde je Vuk takođe boravio (kao učenik), pa smo se malo zadržali i u njemu.

Unutra mi je Kadija održao kraće predavanje o ovom mestu i o nekim razlikama između srpskog i grčkog ikonopisanja, što je bila posebna poslastica – i povlastica.

Atmosfera mira, tišine i povučenosti ovog mesta – gde se danas nalazi ženski manastir (što nije bio slučaj u Vukovo vreme) – teško se može opisati. Bolje neka slike govore...

Napunjenih baterija po ovom sivom, kišičasto-magličastom gotskom danu krenuli smo nazad ka Beogradu, a po ovakvom danu uživao sam čak i u vožnji autom, sa čijeg prednjeg sedišta sam osmatrao pejsaže u magli.

            Ovaj prelepi dan krunisao sam gledanjem dva najlepša horor filma – jer te večeri je u Muzeju kinoteke bio double bill snova: SUSPIRIA + INFERNO. Ko zna da li ću te divote ikada biti u prilici da pogledam sa 35mm, ili u nekom super-mega-digital obliku, pa je ovo, na velikom platnu ali sa blu-rej ripa, moralo da, zasad, posluži svrsi...


PS: Fotke iz Tršića i Tronoše načinio sam ja - (c) Dejan Ognjanović za The Cult of Ghoul Inc. 
Organizatorki, Dajani Đedović, zahvaljujem na fotkama sa promocije u Loznici, kao i na svemu vezanom za taj događaj.