SLIKE s Kratkofila!

Ygg:

Ghoul sa knjigom jednog poznatog ZS forumaša!

Sa pres konjferencije prije predavanja: Ghoul, režiser Duhova i prevodilac Dejo

Ista pres konferencija, sa još ljudi. Naprijed vidimo Grofa Đuraza, a Ghoul je - iza kamere (bukvalno) :-)

Ghoul u razgovoru s nekom curom

Na ovu sam posebno ponosan! Kakav tajming!

Ghoul pronalazi časopis koji se zove OMEN!

Ghoul u razgovoru s nekom curom

KRATKOFIL report by Harvester, part POSLJEDNJI

DAN PETI (petak)

Tog dana dogovor je bio unekoliko drugačiji, nejmli, dogovorili smo se da se nađemo direktno u pres centru kod kompjutera nešto prije pet, kada je trebalo da počne blok danskih filmova. Ja sam došao 15-20 minuta ranije, a Ghoula ni od korova. Malo sam internetovao i čekao da se on pojavi, što se nije desilo, a pet je već prošlo.
«Sto mu gromova! Jednom ga čovjek pusti da sam dođe ovamo i vidi šta se desi! Sigurno je zalutao ili ga je neko ubio i opljačkao ili nešto slično!» razmišljao sam, zabrinut zbog potencijalnog međunarodnog incidenta izazvanog eventualnim Ghoulovim dimajzom. «Kakav si ti tjelohranitelj kad puštaš svog štićenika da sam šeta ulicama ovog opasnog velegrada?» vajkao sam se dodatno.

However, nešto poslije 5 se on konačno pojavio u pratnji neke žene i ubrzo nakon toga počeli su i Danci. Nisam imao pojma šta da očekujem od kratkih filmova ove egzotične zemlje (jedino sam bio upoznat sa nekoliko sekundi dugometražnih filmova onog krelca Larsa von Triera), ali Ghoul me je utješio utješnim riječima: «Sa Dancima ne možeš pogriješiti!»

Koliko je ovo bilo ispravno, uvjerili smo se, nažalost, vrlo brzo. Prvo nam se obratio danski ambasador, pa onda neka rediteljka, koja nam je ispričala nešto malo o tome kako se u Danskoj finansiraju kratki i ostali filmovi. Zatim je krenuo pomenuti serijal filmova, koji je pokazao da su Ghoulove utješne riječi kao slomljena trska – ko se na njih osloni, probošće mu ruku.

Sophie – film gore pomenute režiserke, neka žena i neki lik, ona ga pita da li je nekad bio s prostitutkom, on kaže da jeste i ona se nasekira. I to razvučete na 15 minuta. I to je to. Prilično unnecessary ako mene pitate, ali bilo je i gorih stvari.

45cm – Jedino onaj naked-lezbo film je gori od ovog smeća, ali ni on nije mnogo gori. Dosadan susret između neke ženturače i nekog lika prikazan u petsto milijardi različitih varijanti koje se samo smjenjuju i smjenjuju i smjenjuju sve dok vas prvo ne zaboli glava, a onda počnete da proklinjete i film i režisera i samu filmsku umjetnost, sve to praćeno kretenskim voice-overom koji nešto kenja o nekakvoj teoriji o 45 centimetara. Užas i katastrofa. Sure enough, najpozitivnije reakcije publike izazvao je upravo ovaj pretenciozni drek. Btw, 45 cm se ne odnosi na ono na šta ste odmah pomislili nego na neki «prostor oko čovjeka» or something. Totalni kretenizam od filma, djelimično unaprijeđen dosta eksplicitnom scenom seksa pred kraj i ženskom golotinjom.

Shaman – actually interesantan animirani film, ali od stilizovane animacije sam dobio glavobolju.

Cathrine – Nekakva mlada maloljetna cura se smuva s matorim likom od 33 godine i iznervirana neodobravanjem porodice i kučkastošću svoje mlađe sestre, vodi ljubav s tim likom i seli se kod njega. Jedna od onih izrazito napornih porodičnih drama «sa stavom». Apparently, jedan od destabilizacionih faktora u ovoj familiji bi mogao da bude mrljav i nesposoban otac (najzanimljivije što je rekao u filmu je «Ovo je ukusno») pored kojeg je majka apsolutno dominantna figura. Poenta ovoga mi izmiče, a vjerovatno i autorima. In any case, iako poprilično pointless, ovaj film bar nije toliko dosadan, a ni u kom slučaju onako iritantan kao onaj penis od 45 cm.

The Pig – nekakav lik u bolnici se emotivno veže sa sliku svinje na zidu. Dobija cimera muslimana, čija porodica zahtijeva da se svinja dropuje sa zida. Trka frka gužva panika oko svega toga. Samo da bi se na kraju pokazalo neke vrste licemjerstvo stavova i jedne i druge strane. Podnošljiva ideja, ali drastično pokvarena cheesy dijalozima kojima nam se poenta bukvalno nabija na nos.

Srećom, nakon ove torture («Kuku majko, ako su im kratki filmovi ovakvi, kakvi li su tek dugometražni?», pomislio sam) uslijedilo je iskupljenje u vidu još jedne zakuske. Tu smo se sreli sa već otprije poznatim ljudima i tome slično. Plan nam je bio da odletimo do pozorišta na šesti blok takmičarskih filmova. Avaj, onda smo otkrili da je već prošlo osam sati (svemu su krivi prokleti Danci i njihovo kašnjenje, ali ni zakuska nije baš nevina), a taj dio programa je počinjao u 7. Plan B: Otrčati na reprizu T5, koja počinje u 21:30. If you remember, to je onaj blok sa onim užasnim lezbo filmom, tako da sam ja bio manje nego entuzijastičan, ali Ghoul je želio da vidi nešto što se zove The Devil's Wedding, treći po redu film u bloku. Prije toga je valjalo doduše izdržati vjerovatno tešku torturu u vidu brazilskog The Films I Didn't Make (and lucky for us that you didn’t!) i slovenačkog Deda Mraz, koji je neki genije preveo na engleski sa Grandpa Frost (sic!).

Bilo je još vremena do polaska, tako da smo opet otišli na Internet i tamo je Ghoul na svoje oduševljenje otkrio da je dobio sad već infamozni mail od Vilijama Melouna. Dok se on zabavljao pisanjem odgovora i kontempliranjem nad faktom da mu se obratio veliki režiser, ja sam brzo fejsbukovao i provjerio mail i forum i ondak se dosađivao. Krenuli smo naravno u posljednji čas i nekako se dokopali pozorišta i njegovog krova (kao i slobodnih mjesta na tom krovu) nedugo nakon pola 10. However, na projektoru su se vrtili nekakvi džinglovi (opet onaj za Island, among others) i tako je to trajalo sve do deset sati.

«Tačnost hvale vrijedna!» pomislio sam, no taman tad je krenuo nekakav film. Bilo je to neko vrlo nelijepo izledajuće čudo za koje smo smatrali da je onaj brazilski film, no imagine our surprise kad se na ekranu ukazao naziv Short Term. «WTH?» mislimo mi i momentalno vadimo papir s programom da vidimo šta se dođavola dešava, kad imamo šta da vidimo – potpuno pogrešno smo protumačili grafik! Ono T5 se odnosilo na prethodni dan, a ovo je bio početak T7, koji je bio i zakazan za 10 sati. Momentalno smo se pokupili i napustili prostoriju, tj. otvoreni krov.

Ponovo smo otišli do Taverne na arčenje Ghoulovih bonova. Ja sam se nažderao voćne salate (koja im je odlična) i vode i sladoleda. Onda smo odjurili do mene, a tu nam se kasnije priključio i Bojan.

Nismo uspjeli da pogledamo nijedan dugometražni film, ali veče je bilo vrlo produktivno. Naime, pogledali smo preostala dva filma iz A Night of Horror Programa:

A Break in Monotony – kratka animacija sa ubistvima i zombijima or something. Mada jer moguće da sam zombije samo umislio.

AM1200 – sve do samog kraja vrrrrrrrrrrrrrrlo zanimljiv i napet film, koji posjeduje sve elemente kvalitetnog dugometražnog horora, osim trajanja («svega» 40 minuta). Čak se i Rej Vajz pojavljuje u sporednoj ulozi nekakve pijandure. Inače, film govori o liku koji prima misteriozni poziv za pomoć iz (relativno) obližnje radio stanice. Kad ode tamo, naravno, nema nikoga. Poenta filma nije baš nešto da se piše kući, ali ovaj režiser kome sam zaboravio ime odlično barata žanrovskim klišeima i zna da stvori napetost, tako da jedva čekam neki njegov dugometražni film. Zapamtite to ime, on bi mogao da bude next bih thing in horror!

Poslije tih kratkića, isukao sam svoj originalni DVD Calvaire da bismo pogledali intervju sa režiserom istog (i kasnijeg Vinyana), Fabriceom Du Welzom. Pokazalo se da je Du Welz vrlo simpatičan i entuzijastičan čiko, pravovjerni ljubitelj horora, koji je u nekoliko navrata vrlo lijepo disovao Holivud i komercijalizaciju i tome slično. Opširno je govorio o svom filmu, nažalost dosta slab engleski je uticao da njegovo izlaganje ne bude onoliko detaljno i precizno koliko bismo željeli (a vjerovatno i on). Needless to say, Vinyan je pri samom vrhu liste filmova za gledajne, a Du Welzu želimo sreću u budućim poduhvatima, kao i da usavrši svoj engleski.

Na kraju smo pogledali The Making of [REC], u kome su nas Paco Plaza i Jaume Balaguero upoznali sa pojedinim aspektima režije i pisanja scenarija za ovaj film. Interesantno i poučno, mada su se previše zadržali na banalnom prvom dijelu filma s vatrogascima. To je inače samo jedan djelić priče oko [REC]-a, dok su zvuk, kasting, produkcija i razne druge stvari obrađeni kroz ostale extras na disku.

Nakon toga smo se rastali i razišli kućama.



DAN ŠESTI (i posljednji) (subota)

Konačno je došao i posljednji dan festivala, kad se uručuju nagrade i slično. Našli smo se oko pola osam pred hotelom i onda odjurili do onih kompjutera. Međutim, simpatični mladi momci i djevojke koji tamo rade izbacili su nas vrlo brzo, navodno su «čekali taksi». Ha! Tako istjerani i poniženi, nije nam ostalo drugo nego da tugu utopimo u kakvoj večerici i daljem trošenju Ghoulovih bonova.

On je naručio brdo hrane i soka, što je pripremio za sutrašnje putovanje, a ja sam smazao nekakav rižoto s gljivama. Koji je bio vrlo ukusan, ali nažalost nisam dobio nikakav hljeb uz to. Ghoul me je naravno napao što jedem hljeb uz rižu, samo da bi se odmah potom otkrilo da on jede hljeb uz supu (!). Inače, tokom ove večerice nam se priključila i (mlada?) simpatična Hrvatica koja je takođe imala neku funkciju na festivalu, samo nisam skontao koju.

Ja sam svoju hranu pojeo što sam brže mogao da bismo stigli na zatvaranje, dok je Ghoul naravno čerišovao svoje sendviče i presipao naručene sokove od narandže u ranije spremljenu plastičnu flašicu da ima za put. Jedva sam nekako uspio da ga natjeram da krenemo i tada je ostavio konobaru pozamašan bakšiš u vidu neiskorišćenog bona. Onda smo se otisnuli prema pozorištu.

Tamo mu se neka cura obratila i rekla da ima rezervisano mjesto za njega. Taman kad sam htio da pitam kakav je to način da se za tjelohranitelje ne rezervišu mjesta, Ghoul je rekao da nam trebaju dva komada mjesta, pa su nam pokazali gdje da sjednemo. To je bio jedan od prvih redova, vrlo blizu scene, tako da smo imali sjajan pogled na dešavanja.

Ispostavilo se da je ono što je uslijedilo potom bio i čisti highlight festivala, ne računajući onih nekoliko kvalitetnih horora. Na scenu su stupile egzotične plesačice koje su egzotično plesale u ritmu egzotične orijentalne muzike. Kako sam sucker za takvu muziku, moram priznati da sam neizmjerno uživao u istoj, a ni ples nije bio za bacanje. Poslije smo se gadno iznenadili kad smo skontali da je to zapravo islandska muzika a ne neka tamo arapska or something, a meni je dodatan šok bio što dvije od onih nekoliko odličnih numera izvodi ona nakaza Bjork. Inače, pomenute cure pripadaju izvjesnoj plesnoj grupi koja se zove Tribalica.

Stvari su krenule nizbrdo poslije toga, jer je uslijedila dodjela nagrada. Opet je nekakav narator nešto kenjao, pa su onda isprozivali već pomenute dobitnike (neke sam zaboravio da spomenem prije, ali who cares). Između ostalog, naknadno je uručena nagrada liku koji je prošle godine pobijedio, a nije bio prisutan da mu se uruči nagrada. On je zabavljao publiku svojim duhovitim šalama, mada je prevodilac Dejo ukrao šou:

«I was sitting in a pub» = «Sjedio sam u pubu» i tome slično.

Publici se obratio i režiser onih Duhova i još mnogi neki ljudi. Veoma sam se iznenadio kad se niotkuda pojavio i Srđan Vuletić i nešto odbaljezgao, tako da sam napravio sebi mentalnu notu da konačno pogledam onaj njegov grozni film ne bih li mogao svojski da ga ispljujem. Kad smo već kod toga, Ghoulova prepiska sa Vilijamom Melounom mi je dala vrlo jednostavnu ideju kako da se proslavim u lokalnim okvirima – iskopaću svoj revijev Grbavice sa ZS foruma, dotjerati ga i metnuti na svoj blog, pa onda postaviti link na IMDb-u pod external reviews. Zašto se toga nisam ranije sjetio? (update: kasnije sam odustao od te ideje jer je totalno glupa)

Elem, idemo dalje. Festival je dodjeljivao i vrlo bizarnu nagradu za najbolji film snimljen mobilnim telefonom. Prvu nagradu je osvojio nekakav lik što je imitirao špicu Džejmsa Bonda (kao onaj krug je koristio vrata veš mašine, a kao krv nekakvu crvenu krpu), a drugu apsolutno nisam skontao – neki ljudi sjede u učionici i odjednom tresnu.

Prikazan je i «film» nastao kao plod radionice koju je vodio Alan Smithee, a o kojoj smo govorili gore. To je zaista bilo potpuno bolno iskustvo. On nas je već u predstavljanju filma obavijestio da «it is not story driven», međutim to nije bilo driven ničim osim eventualno nekim težim drogama. Spominje se nekakva bliža (postapokaliptična?) budućnost u RS, nekakvo otapanje glečera na Vrbasu (a?), pa su onda tu neki likovi koji se pola sata dernjaju «Bubi, Bubi!» i trista drugih čuda. Ovo sve je zaista bilo dno dna, ali momci i cure koji su učestvovali u snimanju filma sjedili su u publici i oduševljeno propratili svoje pojavljivanje na ekranu. Well, drago mi je da su se bar oni lijepo zabavili, kad već mi nismo mogli. However, valja priznati ingenioznost autorima, jer su u jednoj sceni iz čista mira pustili genijalnu Vangelisovu kompoziciju Blush Response (sa albuma Blade Runner, mada se ne sjećam da li se pojavljuje i u samom filmu), koja bi vam probudila emocije taman da je puste preko scene gdje neko maže puter i džem za doručak. I tako je ova krasna muzika učinila da bar 4-5 minuta filma bude manje od potpune torture.

I posljednje što se desilo je bila još jedna zakuska, ovog puta na gornjem spratu pozorišta (ali ne napolju). Opet su tu bili standardni ljudi, pojavio se i novinar Glasa Srpske, koga smo upoznali prvo veče, bio je sa nekakvim svojim jaranom, pa onda tu je opet bio Vladan, pa famozni Sliško, itd. Uglavnom, Ghoul i ja smo sjedili na jednom mjestu, a oko nas su se rotirali raznorazni ljudi. Bio je to i Alan, kome je Ghoul udijelio velike komplimente za film. Rekao je «It wasn't as terrible as I expected», na što sam se ja zapitao šta li je dođavola uopšte očekivao. Poslije su nam se pridružili Vladan i izvjesni Andres or something, a to je hormosesualni režiser i festival-selektor koji je dobio batine u Sarajevu prilikom onog infamoznog događaja, a ovde je valjda radio selekciju za neki gej-lezbo blok filmova. Andres je vrlo tečnim kvalitetnim engleskim pričao o svojim nesretnim iskustvima u Gradu Heroju. However, ispostavilo se da je u pitanju donekle neobična ličnost, jer dok smatra da je mlaćenje učesnika gej parade primitivno, pokazuje se da smatra sasvim normalnim da dva muškarca imaju seksualne odnose. Not only that, čak je i učestvovao na nekim gej paradama (!).

Tu je otprilike bio i kraj naših druženja s ljudima i krenuli smo prema izlazu, s tim da se Ghoul malo zadržao u razgovoru sa (čini mi se) Nikom Stojanovićem. I onda smo se konačno rastali pred hotelom i vjerovatno se više nikad nećemo vidjeti.

KRATKOFIL report by Harvester, part TWO

DAN TREĆI (srijeda)

Ovog puta smo se našli pred hotelom već oko 5 sati i odmah produžili u posjetu poznatoj tvrđavi Kastel. No, na putu do tamo nas je presjekla kiša, te smo utočište potražili u knjižari Kurtula. Razgledali smo ponudu i konstatovali kako nema (skoro) ništa previše interesantno, mada mi je Ghoul preporučio nekoliko pisaca, koje sam već zaboravio. Poslije smo obišli još i knjižare Libra i Littera, u kojima se on raspitivao o nekim opskurnim naslovima i piscima.

Nakon toga idemo do ovdašnjeg Doma omladine (koji je služio kao headquarters festivala) i naravno pravo u sobu sa kompjuterima i Internetom. Meni je ovo vrlo koristilo, imajući u vidu moj sada već poduži nedostatak konekcije. Tu naletim i na svog poznanika s Prirodno-matematičkog fakulteta, izvjesnog Dejana Milinovića, koji je očigledno imao neku funkciju na tom festivalu, a pored toga je u nekoliko navrata služio i kao prevodilac.

Poslije internetovanja uslijedila je još jedna zakuska, koju su organizovali neki Skandinavci, zaboravio sam koji. Bilo je tu svačeg lijepog da se jede i nismo se nimalo ustručavali što se toga tiče. Valja spomenuti da su Ghoula non-stop spopadale neke mlade curice, raznorazne organizatorke, novinarke i tome slično, tako da sam morao da reagujem da bi čovjek imao potrebni mir. Nisam ništa govorio, ali pozicionirao sam se bliže njemu i mrkim pogledom jasno stavljao do znanja svakom ko se približi da će prvo morati da prođe kroz mene ako želi Ghoula. To je upalilo – više ga nijedna mlada cura nije napala (tog dana), a pogled na njegovom licu jasno je izražavao duboku zahvalnost. Pomalo sam se plašio hoće li on uspjeti da pojede svoja tri sendviča prije ponoći, ali zebnja se pokazala neosnovanom – nije mu trebalo ni dva sata.

Uglavnom, kad se prijatna zakuska završila, krenuli smo do mene. Usput smo svratili do hotela da Ghoul pokupi svoj super-duper hard-disk od 250 GB sa kojeg sam planirao da maznem što je moguće više filmova. Nakon kratke i prijatne šetnje, zadesili smo se u mojoj veleljepnoj rezidenciji i, poslije kraćeg upoznavanja sa rasporedom prostorija i mojim kućnim ljubimcem, krenuli smo sa gledanjem kratkih filmova. Ja sam se nasadio na pod, kao što inače volim, dok je Ghoul sjedio na stolici.

Ispostavilo se da je ono što smo gledali bio program pod nazivom Ne samo horor, ukupno pet filmova koji je trebalo da budu prikazani sljedeći dan, nakon Ghoulovog predavanja (što se tiče istog, u pitanju je bila prava odiseja sa promjenama termina i sl., tako da u detalje oko toga neću ulaziti). Ono što smo pogledali je sljedeće:

Unholy night – finski (ili možda norveški? Islandski?) poluslešer sa skandinavskim inbred rednecima i 13 Deda Mrazova koji ubijaju. Don't ask... Uglavnom, prilično slabo i neinspirativno.

Colours of Blood – nekakav britanski dokumentarac sa nekakvim zmijurinama i pirsinzima i sličnim budalaštinama, poprilično dosadan, te smo ga vrlo brzo prekinuli.

Pretty Little Thing – ovo špansko čudo je počelo prilično dosadno i onda nam je disk zatrokirao, tako da je i to ostalo nepogledano. Tek smo sljedeći dan saznali o čemu se zapravo radilo.

40 dana – poprilično zanimljiv srpski dokumentarac o srpskom vampiru. Naglasak na srpskom. Neki stručnjaci su govorili o razlici između našeg mita o vampiru i stokerovsko-polidorijevskog zapadnjačkog kaunterparta, a bilo je i svjedočenja nekih starijih gospođa o susretu njih samih ili njihovih poznanika sa vampirima i drugim đavoljim čudesima. Ta svjedočenja su vrlo zanimljiva i duhovita, ali ja skoro ništa ne bih razumio bez prevoda (?). Inače, što se toga tiče film je prilično tupavo urađen – babe su titlovane na engleski (taj titl je, kao i mnogi drugi, ispario prilikom projekcije filma na festivalu), a narator je voiceoverovan nekakvom engleskom pijandurom koja sve rečenice izgovara ko od bijede. Nejasan mi je taj voice-over potpuno. Uglavnom, ispostavlja se da je srpski vampir poprilično blesav u odnosu na svog ozbiljnog zapadnjačkog kolegu. Apparently, naš vampir se ne pojavljuje utorkom i subotom da ga ne bi prepoznali ljudi koji su rođeni taj dan (as in, WTH????????????). Voli da jede i pije, ako počne da pravi belaj, samo ga ponudiš hranom i pićem i stvar riješena. I tome slično. Dakle, vrlo dobar film, odlična prezentacija vampirskog mita, ali sam izgubio skoro svo poštovanje koje sam gajio prema srpskom vampiru. Engleski titlovi su inače bili totalna katastrofa, mislim da je dovoljno da spomenem da su utorak preveli kao Sunday.

Tokom tog domaćeg dokumentarca priključio nam se i Bojan 3, aka Ygg sa ZS foruma. Dan-dva kasnije u pozorištu nas je nakratko spopao i krema i to je to što se tiče ZS forumaša. Ostali se nisu usudili da se pojave. Elem, nakon Yggovog dolaska pogledali smo još i Warlockov

Pacijent 0 – odličan film. Ygg i ja smo ljubitelji ovakve vrste trasha, a čak i Ghoul je priznao da mu je dodatno gledanje popravilo mišljenje o filmu. Pozitivno je reagovala i publika koja je film vidjela sljedeći dan na redovnom programu.

Dok su ovi filmovi išli, ja sam sa Ghoulovog tvrdog diska prebacivao masivni direktorijum s hororima na svoj tvrdi disk. Uglavnom se moje mažnjavanje od njega i zaustavilo na tome, mada sam zdipio još nekoliko ne-horora. Bio sam zapanjen time što je na disku imao neke otvoreno pedofilske filmove (!), da i ne spominjem neke gej-fegot «lavkraftovske» «horore». Ali, mora se priznati da je imao i nekih finih zombi filmova, pa čak i Alison's Birthday i nekakav lezbo 'oror Wicked Lake itd.

Nakon te serije kratkih filmova, uslijedio je jedan dugometražni – Deadgirl, koji me je Ghoul natjerao da skinem. Rivju tog filma prilažem posebno (a možda i ne).

Poslije toga je bilo vrijeme za još jednu seriju kratkića, ovog puta iz programa A Night of Horror, što su nekakvi horor filmovi koji su valjda bili prikazani u Sidneju or something.

The Facts in the Case of Mr. Hollow – ekstremno interesantno djelce koje se sastoji od jedne jedine fotografije. Na toj fotografiji se nalazi svašta i priča teče zumiranjem različitih dijelova slike, koji otkrivaju različite detalje, uz povremene vrlo suptilne promjene istih. Ovaj film je ne samo warrantovao nego praktično i zahtijevao drugo gledanje, ali za to nismo imali vremena. In any case, čvrsta preporuka za malo treniranja moždanih vijuga uz ovaj film.

A Wolf's Tale – italijanski, sa vukodlacima. Samo što vukodlake ne vidimo. Zanimljivo i lijepo uslikano, ali ne pretjerano spektakularno.

Treevenge – apsolutni high-point čitavog festivala (dok su na bliskom drugom mjestu Warlock i G. Šuplji), urnebesna pričica o jelkama koje za Božić sprovode surovu osvetu nad ljudima. Po mom skromnom mišljenju školski primjer kako kratki film treba da izgleda, sa glavom i repom, straight to the point, pri čemu je ta poenta vrlo jasna i duhovito predstavljena. Recimo da bi vjerovatno ovako izgledalo da Piter Džekson s kraja osamdesetih radi božićni film. Ovaj nepretenciozni bloodfest rastura u pulpu sve imbecilne kvaziumjetničke pokušaje «ozbiljnih» autora koje smo imali prilike da vidimo na festivalu. Nažalost, film nismo gledali na festivalu, tako da ne znam kakva je reakcija publike bila, ali ako išta znaju, morala je biti pozitivna.

Excision – meh, nekakva pričica o teenage buntu i presađivanju pluća, poluinteresantno i predvidljivo, nije loše, ali poslije Treevengea bilo je totalni antiklimaks.

Tu smo otprilike i završili sa gledanjem za to veče, jer je Ghoul bio umoran. Gosti su se razišli kućama, a ja sam Ghoulu pokazao kako da od mog naselja jednostavno dođe do svog hotela – trebalo je samo da ide pravo prema zvoniku veleljepne novoizgrađene crkve koji se ocrtavao na nebu u daljini, dominirao krajolikom i ukazivao na put pravoslavlja koji će Ghoul da slijedi tokom boravka vovde.


DAN ČETVRTI (četvrtak)

Došao je i dan da na festivalu nastupi Ghoul! Ponovo smo se našli pred hotelom oko 5, pa smo otišli do Kastela (ovog puta nas nije spriječila kiša), gdje smo napravili seriju kvalitetnih fotografija. Obišli smo dio koji je mogao da se obiđe, ali skoro sve interesantno bilo je iz nekog razloga zagrađeno i zatvoreno za javnost.

Nakon toga smo jurnuli do već standardnog Doma omladine i naravno pravo u pres centar na Internet, gdje smo se sreli sa već uglavnom ustaljenim ljudima. Pored onih koje sam već spomenuo, bitno je pomenuti i izvjesnog Alana Lamberta ili tako nekako (od Ghoula prozvan Smithee), a to je lik koji je sakupio nekoliko lokalnih mladića i djevojaka i sa njima snimao nekakav «film» na nekakvoj radionici koja je trajala za vrijeme festivala. Oni su se muvali po kompjuterima i čeprkali po nekakvim snimcima. Žalosne rezultate svega toga imali smo prilike da vidimo posljednji dan, a meni je odmah za oko (tj. uvo) zapela jedna Vangelisova melodija koju su metnuli u svoje «djelo».

Nakon Interneta, uslijedila je opet nekakva zakuska (ne znam ko je sad organizovao), koja je bila poor man's zakuska od prošlog dana. Bio sam veoma oprezan sa hranom jer sam prošlu noć zaradio opaku stomakobolju, presumably zbog pomenute hrane. Nakon zakuske, koja je podrazumijevala već standardno neobavezno ćaskanje s gore pomenutim ljudima (najprominentniji su bili Vladan i Sergej aka Sliško), odjurili smo do pornzorišta i stigli na četvrto parče takmičarskog dijela programa (koje ćemo odmila da zovemo T4). U trenutku kad smo ušli u salu, upravo je bio pred kraj nekakav hrvatski film o liku koji se rastaje od svog starog stojadina. Ispostavilo se da se film zvao Rastanak. Sudeći po kraju, ne mogu reći da sam želio da presiječem vene zbog propuštanja tog filma. Mali peh je doduše što smo propustili nekakav bosanski film koji je išao prije toga. Bosanski kratki filmovi su uvijek bili laugh-a-riot. Uglavnom, nakon Rastanka je slijedilo sljedeće:

Ghosts – Finski dokumentarac o domu za nezbrinute odrasle crnce. Ovakve tematike su mi uvijek bile dosadne, a pride mi se nije svidjelo ni kako je film urađen. Ovaj film je, ako se mnogo ne varam, dobio nagradu za najbolji dokumentarni film.

ARCHIPEL, dialog of a city – holandski animirani, sa dvije muške figure od plastelina kojima se vide polni organi i koje nešto pričaju. Nisu mi bili pretjerano interesantni, pa ih nisam ni pratio.

The Praying Machine – Britanska animacija u anime stilu, odlično režirana ako se dobro sjećam, mada mi je poenta izmakla. However, who gives a rat's ass za poentu? Film apsolutno vrijedi gledati zbog vizuelne prezentacije alone.

The Long Way Home – Rumun (tj. Rumunka) za koga je Ghoul prognozirao da će da osvoji prvu nagradu. Prepoznatljivo odlično, kao što se od Rumuna i očekuje, sve do samog kraja, koji je a bit of a letdown. Still, vrlo dobra ocjena za ovaj rumunski pokušaj. Btw, radi se o dvije cure koje su ostale bez love i pokušavaju da dođu do nekog mjesta u Bukureštu, uz razne peripetije.

Kad su se projekcije završile, napustili smo prozorište i malo prošetali kroz Gospodsku (to vam je banjalučka Knez Mihajlova ulica). Ghoul je bio impresioniran ponudom DVDova kod uličnih prodavača, a naročito je pozdravio prisustvo Beogradskog fantoma (filma) na jednom od štandova, što je ovjekovječeno i fotografijom. Ondak smo skoknuli do Taverne, restorančića u kome je valjalo spiskati Ghoulove bonove za obroke. On je ždernuo sladoled, a ja voćnu salaticu, a onda smo odjurili opet do pozorišta, gdje su velike stvari bile na redu. Pred pozorištem smo se našli s Bojanom (aka Ygg) i onda smo zajedno ušli i krenuli u potragu za prostorijom gdje je trebalo da se održi pres konferencija. Učesnici su, pored Ghoula, bili lik koji je režirao Duhove i Grof Đuraz, lokalni zezator i gitarista, čovjek koji inače drži časove gitare mojoj curi. Eto kako je svijet malen. Inače, u pitanju je odličan gitarista, ali koji previše voli da se glupira (vidjeti pod Rambo). Tog dana je bio obučen u svoj omiljeni vampirski plašt, a valja spomenuti da sam imao sreću da tokom kasnijih projekcija (prije njegovog nastupa) sjedim pored njega i vidio sam da se za svirku pripremao ločući ogromne količine piva.

Nakon malo peripetija (Ghoul je uzaludno pokušavao da od neke cure izvuče informaciju o tome gdje se održava pres konferencija) uspješno smo locirali prostoriju i zauzeli mjesta. Ygg je bio previše stidljiv, pa je ostao da stoji po strani, dok sam ja bezobrazno sjeo u fotelju iz koje sam mogao da nadgledam sve. Kasnije je pored mene sjeo i lokalni mladi scenarista Siniša, koji inače želi da piše scenario za dugometražni horor. Pitanja za sva tri učesnika konferencije su bila generička i prošlo je bez većih incidenata. Fotografije sa ovog događaja su takođe available.

Došlo je vrijeme za predavanje! Otišli smo do male sale u pozorištu, koja je bila pakleno topla i bez ventilacije, tako da smo se svi kolektivno znojili. Prije nego što je Ghoul počeo da priča, pojavili su se nekakvi novinari koji su intervjuisali posjetioce i on ih je mučkim potezom natjerao da spopadnu i mene. Nemavši kuda da pobjegnem, morao sam da odgovorim na nekoliko pitanja i time se svojski izblamirao, između ostalog time što nisam mogao da se sjetim koje smo filmove gledali tog dana, kao i time što sam rekao da u Duhovima ima «previše crnaca». Tješio sam se da niko normalan neće pustiti u javnost tu moju blamažu, ali avaj – mi ovde ipak govorimo o RTRS-u, tako da su me kad sam se pojavio na svom radnom mjestu sljedeći dan neki ljudi spopali zbog tog mog nastupa. Tako sam zahvaljujući Ghoulu postao infamozan u svom selu.

Onda je došao red i na predavanje. Bila je to sažeta pričica o hororu u filmu i literaturi i uvod za program horor filmova koji je trebalo da slijedi. Banjalučka publika, gladna horor znanja, postavljala je raznorazna pitanja, što je trajalo skoro koliko i samo predavanje. Ja nisam uspio da smislim dovoljno podlo pitanje, te nisam pitao ništa.

Prvi film na programu je bio Pacijent 0, pa smo ostali da vidimo kako će publika da reaguje na Warlocka. Mislim da je reakcija na ovaj odlični film bila odgovarajuća, u vidu kvalitetnog aplauza na kraju i fidbeka tokom nekih karakterističnijih scena. Naravno, crna ovca je bio Sergej, kome se taj film nije svidio. A mislim da čak i nije neki ljubitelj horora. Elem, poslije Warlocka, odlučili smo da je u toj prostoriji prezagušljivo (a i skoro sve ostale filmove smo gledali), pa smo razgulili na krov na svjež vazduh.

No, ne lezi vraže! Na krovu je upravo bio u toku peti blok takmičarskog dijela programa (koji ćemo od milošte da zovemo T5). Stigli smo pred sami kraj, ali i to je bilo dovoljno da nam nanese skoro nepopravljivu štetu na mozgu. Naime, taman kad smo stigli završavao se neki španski film Reaction, u kome je neko nekog premlaćivao. Zaključujući na osnovu kraja, nije nam bilo pretjerano krivo što smo propustili početak i sredinu. Ali ništa nije moglo da nas pripremi za ono što je uslijedilo. Bio je to film

Liminal – E pa šta reći za film koji je prava patnja (nema druge riječi) i duševni bol ekvivalentan zabijanju eksera u oči, UPRKOS tome što su dvije glavne glumice 90% trajanja istog potpuno GOLE? Ne, čak ni to ovu abominaciju nije moglo da izdigne iznad nivoa najdebilnijeg đubreta koje je ikad imalo čast da svojim ljigavim prisustvom ukalja kratku formu. Dakle, te dvije glupače jure okolo gole, svađaju se, dernjaju, psuju, napadaju jedna drugu (sve potpuno besmisleno), onda ide neko odsijecanje bradavice (koje se ne vidi) i onda su obučene i to je kraj filma. Jadna li majka imbecilu koji je ovo smislio. Suprotno našim očekivanjima, to nije bila nikakva pomahnitala lezbača već neki «muškarac».

Chink – nakon Liminala ovo je bio pravi blagoslov, ali u normalnim okolnostima gledajući ovo poželjeli biste da nekog zadavite. To je nekakav iranski «film» gdje se prvo kamera nekoliko minuta približava nekom prozoru, pa onda neka baba nekoliko minuta pokušava da proturi končić kroz iglene uši i onda kamera nekoliko minuta prelazi preko nekih fotografija. Sve ovo traje svega pet minuta ili tako nešto, ali će vam se činiti kao da prolaze godine. Ovo je bilo toliko idiotski da smo čak i napravili piratski snimak, koji ćemo u najskorije vrijeme da stavimo na uvid javnosti.

Zgroženi ovakvim razvojem situacije, ali i sretni što smo izvukli živu glavu, vratili smo se u zagušljivu salu i stigli taman na dokumentarac s vampirima. Sad one babe nisu bile titlovane na engleski, tako da se pitam koliko je publika razumjela njihovo torokanje. A poslije toga je uslijedio film koji nismo uspjeli da pogledamo jer je disk zatrokirao:

Pretty Little Thing – zahvaljujući glitchu organizatora, ovaj španski film je išao fully bez prevoda (!). Međutim, to zapravo nije mnogo uticalo na ukupni utisak. Na početku se svakako ništa ne dešava, a onda dolazi plot twist koji film pretvara u horor – ispostavlja se da je u pitanju vagina dentata (!). Unfortunately, autori filma nisu baš znali šta da rade sa tim plot tvistom – on nije doveo do nekih posebno originalnih događaja, jer su apparently autori smatrali da je on sam sebi svrha. To unekoliko može da prođe kod manje obrazovane publike koja ne zna za vaginu koja grize, ali za nas iskusne lisce koji smo gledali Wicked City i sl. sve to nije bilo baš dovoljno.

Kad se to završilo, uslijedila je svirka Grofa Đuraza, koji je bio naoružan akustičnom gitarom, kazuom i prigodnom vampirskom šminkom. Ghoul je uspio da izdrži jednu i po pjesmu, a onda je s gađenjem izjurio. Ondak smo otišli da vidimo radi li Mujo, pa nije radio. Pa smo skoknuli do Biljane 2 i tamo pojeli malo ćevapčića i ondak se razišli kućama.

KRATKOFIL report by Harvester, part ONE

Dok Ghoul priprema izvještaj sa ovogodišnjeg Grossmana, ja ću da ga presiječem (a i vas dodatno davim) svojim izvještajem s banjalučkog Kratkofila. Be warned, though - biće vrlo dosadno.

Dakle...

DAN PRVI (ponedeljak, 15.6.2009.)

Dan prvi je bio ponedeljak i ništa se nije dešavalo jer je Ghoul tek stigao u Banjaluku. Pojma nemam šta je radio prije nego što se javio, elem mene je nazvao negdje oko ponoći. Utanačili smo da se nađemo sljedeći dan kod hotela Bosna.


DAN DRUGI (utorak, 16.6.2009.)

Dogovor je bio da se nađemo u pola 9 pred hotelom, te sam požurio da stignem na vrijeme, da ne pukne bruka pred uglednim gostom iz Niš. Stigao sam na vrijeme i nasadio se ispred veleljepnih stubova koji gledaju na veleljepnu novoizgrađenu crkvu u centru, očekujući da će Ghoul nesumnjivo tu da bude. Nakon nekoliko minuta čekanja, shvatim da bi on možda mogao da bude i ispred neuglednog ulaza u sporednoj uličici, te otrčim tamo i sure enough – eto ga čeka! Nažalost, stigao sam nekoliko sekundi prije nego što je uspio da mi pošalje salvu psovki na mobilni. In any case, bilo je oko 15 do 9 kad smo se tu našli. Vjerovatno iz osvete, na naše dejtove sljedećih dana redovno je on kasnio.

Moja ideja je bila da odmah odemo na nešto požderemo u nekom uglednom restorančiću, ali ispostavilo se da je plan drukčiji – naime, idemo na otvaranje Kratkofila i žderanje. Ja sam naravno bio potpuno neupućen, tj. znao sam da je ovih dana tu negdje nekakav Kratkofil i to je otprilike to. Nisam imao pojma da se otvara baš taj dan. Skoknuli smo do obližnjeg Narodnog pozorišta, na čijem krovu je trebalo da se održi veleljepna ceremonija otvaranja.

Imao sam malu tremu jer ko zna kakve celebrity njuške bi mogle tu da se nađu, tako da sam odlučio da se predstavljam kao Ghoulov tjelohranitelj i time se automatski ogradim od bilo kakve inteligentne diskusije koju bi neko mogao da započne sa mnom iz ko zna kog razloga. U svakom slučaju, dakle popeli smo se na krov i tamo našli gomilu ljudi i nekakva postavljena sjedišta i nekakvo razapeto platno i trista čuda. Ghoula su odmah spopali nekakvi stranci i razni drugi ljudi, ali mene srećom niko nije ništa pretjerano ispitivao. Tu se otprilike pojavila i glavnina ljudi koje ćemo sretati sljedećih dana tokom svojih smucanja po zakus... pardon, festivalu: Simpatični Norvežanin, kome sam zaboravio ime. Mladi studenti s lokalne Akademije, Sergej Sliško aka Plastik Fantastik, mladi i perspektivni režiser i Siniša Tešanović, mladi i perspektivni scenarista. Zatim već pomenuti Vladan Petković, selektor festivala i ko zna šta još. Zatim vrlo simpatična mlada i perspektivna režiserka Jelena, koja je besramno promovisala svoj dokumentarac o pravljenju rakije u njenom selu. Ta njena samopromocija nije ni trena bila naporna ili sl., on the contrary, meni je bilo vrlo simpatično vidjeti da neko sa takvim entuzijazmom govori o svom radu (sličan ekstremno pozitivan prvi utisak sam imao mnogo godina ranije prilikom upoznavanja i prve konverzacije sa Miroslavom Lakobrijom). Obećali smo da ćemo to da pogledamo čim dobijemo i naravno to još uvijek nismo uradili. Inače, naravno, za tu curu se ispostavilo ne samo da je cimerka sa jednom mojom poznanicom s fakulteta, već i da je njen momak moj student J Teehee, svijet je mali... Zaboravih da spomenem, bio je i nekakav lik iz Glasa Srpske, koji je valjda napisao i nekakvu knjigu or something. On je spomenuo kako je od nedavno većinski vlasnik Glasa postao no less than Željko Kopanja, lider čuvenih Nezavisnih novina (a to vam je banjalučki B92). Nije bio pretjerano uznemiren mojim povremenim ciničnim komentarima na račun njegovog novog gazde.

Elem, nakon malo minglovanja s masom, požurili smo da zauzmemo mjesta i onda je počela ceremonija otvaranja na otvorenom. Bilo je nekih tmurnih oblaka, ali nažalost nije bilo ni kiše ni oluje niti nereda neke druge vrste. Prvo smo bili čašćeni spektakularnim (i vrlo dugim) džinglom koji je prikazao svu ljepotu zemlje – planine, šume, rijeke, jezera, gejzire (?) i svašta nešto i taman kad je u meni buknuo patriotski ponos, avaj ispostavilo se da je to bio džingl za Island a ne za Bosnu. Oh, well... Očigledno je neko smatrao da je pomenuti (džingl) toliko fantastičan da su nam ga pustili još jednom.

Otvaranje je bilo u stilu nekakvog imbecilnog odbrojavanja gdje je neki tip nešto žestoko kenjao. Kaže «10» pa onda nešto odbaljezga. Zatim kaže «9» pa opet nešto odbaljezga. I tako sve do nule. Možete misliti koliko je to interesantno bilo. Onda nam se obratio Milutin Milošević aka Beogradski fantom i prozborio neke dvije rečenice koje sam zaboravio. Neke svoje dosadne govorancije su održali i gradonačelnik Banjaluke i ministar prosvjete i kulture i na to sam iz principa odbio da aplaudiram.


foto: kako glad zaslepi čoveka! na slici, harv je gonjen elementarnim fiziološkim potrebama toliko jakim da je napustio svoje pravilo 'dupe uza zid' baš kad mu je bilo najpotrebnije! ništa ne sluteći, okrenuo je bulju selektrosu gej i lezbo festivala!


I taman kad smo se ponadali da konačno možemo da idemo da jedemo, ispostavilo se da ćemo prvo morati da istrpimo seriju nekakvih kratkih filmova. Duh! U pitanju su bili filmovi iz takmičarskog dijela programa. Taj blok je slikovito nazvan «T1» (T kao 'takmičarski', 1 kao prvi blok, get it?). Kao što je Ghoul lijepo primijetio, vjerovatno je u pitanju bio podao trik organizatora da se malo pročisti populacija zainteresovana za zakusku. Plan im je uistinu i uspio, jer je gomila ljudi pobjegla u noć tokom projekcija. Evo ukratko nešto o tim filmovima:

Spacemen Three – vrlo duhovita irska zezalica o trojici ljudi u svemiru i katastrofi do koje dovodi neozbiljnost jednog od njih.

Muto – eksperimentalna italijanska animacija sa vrlo zanimljivom idejom – naime, u pitanju je stop-motion animacija crteža na zidu. Mora se priznati da na samom početku ovo zaista djeluje fantastično, ali kasnije, što kažu Belgijanci, it overstays its welcome. Traje predugo a same animacije nisu pretjerano interesantne. Still, vrlo vrijedan effort. Ovaj filmić je kasnije dobio nagradu za najbolji eksperimentalni filmić na festivalu.

Epitaf za snove – domaći (as in, from Serbia) film o čovjeku koji je u bombardovanju izgubio obje ruke i obje noge. Meni je ovo djelovalo nekako previše eksploatatorski.

Zvuk tišine – banjalučki film, koji je dobio nagradu za najbolji domaći film (od koliko, možda dva bosanska filma?). Kako i pristoji, u pitanju je najslabiji film prvog dana, nešto kao poor man's varijanta Sounds Like, o liku koji je iznerviran svim i svačim (prvenstveno ženama) i na kraju odlazi u prirodu, gdje je sve tiho i mirno i fino i čisto i niko ga ne maltretira, a sve to prikazano pomoću zvuka u njegovoj okolini.

Solitude – iranska animacija o kamenom čovjeku koji se osjeća usamljeno. A onda se ispostavi da je kamenčina na kojoj čuči taj čovjek samo dio nekog većeg kamenog čovjeka. Ili možda da se na kamenčiću koji nastane kad se naš Kamenko rasturi u paramparčad nalazi još jedan veoma mali kameni čovjek. Ništa specijalno.

Into the Woods – negdje u nekakvoj šumetini tročlana porodica naleti na nekog tupana koji nešto blebeće na srpskom (ili hrvatskom? Bosanskom? Crnskom?). Engleske budale misle da ovaj oće da ih pobije ili u najboljem slučaju siluje i zapali, a on samo pokušava da ih upozori na pravu opasnost. Naravno, na kraju dolazi do očekivane katastrofe, a naravoučenije je: učite srpskohrvatski!

The Rat Train Robbery – stejtment o privatizaciji njemačke željeznice u vidu animiranog filma o pljački voza. Poluinteresantno.

Alter Ego – solidan francuski film o sastanku naslijepo i svemu što uz to ide. Dobio je nagradu za najbolji film festivala. Mora se priznati da su dvoje glumaca odlični i da su dijalozi uglavnom sasvim dobri, ali posljednjih nekoliko minuta se ipak čitava stvar nekako razvlači.

I tako, nakon što smo sve to pogledali, bili smo zadovoljni što smo konačno dočekali zakusku. Bilo je tu svašta lijepog, a tu sam otkrio i interesantnu Ghoulovu osobinu da mu treba otprilike tri dana da pojede sadržaj jednog tanjira. Mislio sam da ja jedem užasno sporo sve dok nisam njega vidio u akciji. Uglavnom, tu više nema šta mnogo da se kaže, žderali smo, pričali sa raznoraznim ljudima, Ghoul je kukao oko slabe organizacije i toga što se još uvijek ne zna termin njegovog predavanja i tome slično. Jedno vrijeme smo bili s Norvežaninom, ali onda je otišao rekavši da će «doći odmah». Needless to say, do kraja večeri ga više nismo vidjeli. Nakon što su nas fajrontirali gašenjem svjetala, razišli smo se kućama svojim. Ghoul mi je utrpao nekakve filmove koje treba da pogledamo sljedeći dan, a ispostavilo se da su to horori koji će biti prikazani kasnije na festivalu.

Inače, tu smo saznali i za totalno cheesy i nemaštovit moto festivala, sa jednako nemaštovitim logo(o)m. Naime, moto glasi «Profit vs Art» (pitao sam se zašto to dvoje mora uvijek da bude suprotstavljeno, ali ako već jeste, biram ovo prvo any day, naročito pošto smo imali priliku da vidimo kakav to «art» oni ovde smatraju za art), dok ruka koja drži kameru predstavlja logo. Duh! Siniša, mladi i perspektivni režiser, ljubitelj Terija Gilijama i antiljubitelj Martina Skorsezija, ispričao nam je nešto detaljnije o nastanku pomenutog mot(o)a i nekim drugim (znatno pametnijim) varijantama koje su odbačene.

VANREDNO STANJE

Horor priča

© Dejan Ognjanović

Napisana

20-21.XII 2003.

Prvo objavljivanje: Ulaznica, Zrenjanin, br. 193, decembar 2004, str. 45-49.

Takođe dostupna na sajtu www.art-anima.com .

Sve ilustracije uz priču

© Dejan Ognjanović

Sedeo sam u kafanu 'Kod Đošu' kad su javili da je počelo sranje. Čeda i Joca su bili sa mene. Pili smo pivo u baštu, pošto je bila vrućina unutra. Flaša mi je bila pri kraju kad čusmo graju, pa reko: daj da dignem dupe i vidim šta se dešava.

''Koj vam je moj?'' pitao sam još od vrata. Svi su bili nagrnuli oko televizor, al ja sam mislio da se nerviraju što 'Radnički' opet gubi, i uopšte se nisam nadao da je nešto ozbiljno. Uostalom, kad se pa nešto ozbiljno desilo u Nišku Banju? Pijane budale, potrišu se sa unapred izgubljene utakmice. Pogledom sam tražio Stevu, al umesto za šankom sad je i on stajao s ove strane, i gledao u televizor. Onda shvatih da je bagra nešto mnogo ozbiljna, i da ne gledaju utakmicu, nego vesti. Priđo bliže, al najava se taman završavala: ''...Moli se građanstvo da se ponaša prisebno i ne širi paniku. Više vesti čim dobijemo nove izveštaje. Ne menjajte kanal.'' 

Onda krenuše reklame.

''Dobro, oće li neko da mi kaže šta ste se tolko uzbudili: jel počeo rat, ili šta?''

Svi u glas počeše da galame, i ja opet ništa nisam razumeo. 'Kako to može?' vikali su jedni. 'Ma nisi ti to dobro čuo!' ponavljao je neko. 'A u kurac, kad svi kokodačete, pet minuta ne mogu da vas utišam!' 'Lepo sam čuo. Rekli su: mrtvaci!' 'Ma to je neka zajebancija. Daj pusti BK, možda oni javljaju nešto.'

''Stevo, daj još jedno pivo,'' reko ja, ''i kazuj više čemu ovolka galama.''

Steva je bio ladan ko špricer. Sećam se, još ono kad su nas bombardovali, njega je boleo kurac: ''Ma koj gi jebe u dupe! Ja se ne sakrivam u podrum. Ako oće da me utepaju, evo me, tu sam.'' Sve vreme rata sa Nata on je sedeo u kafanu, pio pivo sa ostali, i jebao mater amerikansku svemu što leti.

Otvorio je flašu i reko: ''Jebem li ga, Toša čuo da su rekli - oživeli mrtvaci, digli se iz grobovi, tako nešto. Al dok sam ja došo do televizor ništa više nije moglo da se razabere.''

''Eh, baš 'mrtvaci'?'' čudio sam se ja. Toša je najćutljiviji od celu tu bandu, i čak nije ni mnogo glup. Od njega ne bi očekivao da se na taj način zajebava. ''Pa... Šta ti misliš?''

Steva sleže ramenima: ''Ma boli me kurac i da su mrtvi ustali. Ako im trebam, znaju gde će da me nađu.''

Ja izađo na vazduh. Osluškivao sam noć. Stvarno, osećalo se nešto... drugačije.

''Jel čujete?'' pitao sam Čedu i Jocu.

''Šta?'' reče Joca. Iz Čedu su me gledale četri čašice ljute, i on nije ni pokušao da zine.

''Pa... Buku. Kola. Mnogo ih je na auto put. I ljudski glasovi... I, još nešto...''

''Petak je. Uvek je tako uveče kad deca krenu u grad.''

''Ma nije isto,'' reko ja, mada nisam bio siguran baš kako i po čemu. Al neke ideje počeše da mi se vrzmaju po glavu: ''Ajmo u Banju.''

''Koj ćemo kurac tamo u ovo doba?''

''Ajde, objasniću ti usput.''

''A... Gde ćemo?''

''Na groblje.''

Joca je moj najbolji drugar. Volim ga zato što mi se nikad ne protivi. Mislim, oduvek smo se dobro slagali, i tako to. Uvek je tu kad ti zatreba. 

Njegov fića, istina, odavno je za na otpad, al nas trojica se nagurasmo unutra i on ga pokrenu skoro iz prve. Kad dođosmo do auto put, odma mi je bilo jasno da se nešto vanredno dešava. Nikad nema ovolko kola ovako kasno uveče, petak ili ne petak. I svi su se spuštali niz banjsko brdo, prema Niš. Jebem ti sunce, pomisle se. Što si ne poneso flašu! Joca je potezao iz njegovu dok je čekao da se nekako uključi na put prema Banju.

''Sve, sve - al još mi nije jasno šta ćemo na groblje usred noć.''

''Idemo kod Ludog Zareta.''

Čeda se glasno cerekao.

Joca je buljio u mene.

''Oću izbliza da vidim šta se dešava. I da proverim jednu glasinu.''

Ludi Zare je išo u školu samnom. Odnosno, više nije išo nego što jeste, zato su ga na kraj i isterali, al jedno vreme je bio u moje odeljenje. Još u peti razred je bio siledžija. Tuko je sve živo, uzimao pare deci, niko nije smeo u oči da ga pogleda. Onda je, kad dođoše ratne godine, postao 'biznismen'. Posle rata napravio sebi najlepšu vilu u Donje Međurovo. Prošle nedelje se sa audija zakucao u drvo na auto put prema Trupale. I on i ona njegova Ivana ostali na mesto mrtvi. Čujem da su ih saranili jedno do drugog.

U Ivanu sam jedno vreme i ja bio zaljubljen, al to je bilo odavno. S njom nisam imao šanse. Na kraju sam oženio Jasminu, komšiku iz druge ma'ale, koja možda nije tolka lepotica, al barem dobro kuva, i vredna je.

Nego, sve to nije tolko bitno kao ono što sam čuo od Peru. On je, za razliku od mene, išo na Zaretovu saranu. Kaže, zakopali ga zajedno sa ono prstenje što je uvek nosio otkako mu upala sekira u med. I sa onaj zlatni lanac od pola kile što nikad nije skidao. To nisam pominjao Joci, niti Čedi.

''Znaš...'' poče Joca, dok je vozio kroz cigansku ma'alu ka groblju, ''možda je istina to što su javili na TV. Mislim, ako su stvarno... Mrtvaci...''

''Jeste - mrtvi se digli!'' cerio se Čeda. ''Ko što se digo moj kurac! Ha ha ha! Na kukovo leto!''

''Pa dobro, al... šta ako stvarno jesu?'' mucao je Joca. ''Nije pametno da idemo tamo. Vidiš da svi beže.''

''Slušaj Joco, nešto ću da ti kažem. Ti si za vreme bombardovanje kao rezervista šiljio kurac tu, po sela oko Niš. Ja sam, kao što znaš, bio na Kosovo. Šes meseci u Đakovicu, Prizren i okolinu. Kad je bilo najgore sranje. I ja se više ne plašim ni od živi, a kamoli od mrtvi.''

Čeda me je tapšao po rame: ''Tako je... Hik!... Tako govori pravi Srbin!''

''A još jednu stvar da ti kažem koju sam naučio na Kosovo: ponekad se isplati da ideš u suprotni pravac od oni koji beže. Ko ne reskira - ne dobija.''

Već smo stigli do grobljansku kapiju kad videsmo jednog od ovi.

Išo je nekako nesigurno, ko da je pijan, i lice mu je bilo skroz žuto. Nije baš prijatan prizor, al vido sam ja mnogo gore. Kad smo ga zablesnuli sa farovi, on izbeči oči i nekako se iskrivi u stranu, kao da bi da se zaštiti.

''Ama... Jel ovo...?'' čudio se Joca. Čeda je podrignuo.

''Ne mogu da verujem.''

''A ti nemoj.''

Nekolko nji je tumaralo po ulicu, al nisu mi delovali opasno. Spori. Mlitavi. Mrtvi. Da ga jebem ako ću od ovo da se plašim!

''I... šta ćemo sad?'' Joca me je gledao kao da se kaje što me je poslušao.

''Za vas dvojicu ne znam, al ja izlazim napolje. Mora nešto da proverim. Jeste li samnom, il će ko pičke da sedite u kola?''

''Ama... A ova čuda? Ako nas napadnu?''

''Slušaj, ovi mi ne izgledaju opasni. Za svaki slučaj, od Stevu sam pozajmio palicu za bejzbol kad smo pošli. 

Ti uzmi neki alat ako imaš u kola, ako ne - samo hodaj iza mene. Ajmo, dok nas neko nije preteko.''

Kako sam to reko i izašo napolje, tako vido Pirketa i njegovu bandu: izlaze iz groblje. E, u kurac! Odma mi se smrači pred oči. U pesnicu je stezao zlatni lanac.

''Gde ćete, paceri? Jer niste čuli da su mrtvaci ustali?''

Dva njegova kompanjona su nosili plastične kese, krcate. Cerili su se.

Izgledo bi glupo da sam se tu okrenuo i vratio u kola. Nisam teo da priznam poraz. Zato reko: ''Ajmo, momci. Zamnom.'' I tako uđosmo kroz kapiju.

Noć je bila vedra, i bilo je svetlo na groblju. Čulo se nekakvo jaukanje, mumlanje, čak i vrištanje negde u daljini.

''Ko to vrišti?'' štrecao se Joca.

''Tvoja žena, Radojka! Ajde sad, nemoj si pička.''

Joca poteže iz flašu, i ućuta. 

Onda videsmo nešto kako ide na nas. Krupna figura, glavata, ćelava. Zare. Ludi Zare. Ali sad je samo Mrtvi Zare.

Bio je sav razdrljen: svilena košulja pocepana, oči unezverene. Mumlao je nešto i pipao se za vrat. Priđo mu na metar. Nije pokazivao da me poznaje, il da ga je briga što sam tu. Podsećao me na Jocinog ćaleta, koji je završio senilan i izgubljen od previše rakije.

''Gledaj ga sad,'' reko ovoj dvojici, koji su stajali iza mene. ''Više nije strašan.'' Gurnuo sam ga vrhom bejzbol palice, i Zare se zatetura unazad. ''Baaaaaa...'' reče on. Čeda se smejao.

Zare je izgledao kao da oće da prođe pored nas. E, ne može, brajko.

''Gde ćeš be, frajeru? Šta je, pošo si negde?''

Ovaj je buljio ko idiot. Ja ga opet gurnu sa palicu, i on se zanese, spotaknu se o grob iza, i pade. 

''Jel znaš otkad sam čekao ovaj momenat?'' Zamahnuo sam palicu, pa ga iz svu snagu razvali u facu. Ona se malo ulubi, al bez krvi. Teo sam da vidim krv. Tresnu ga još jedared, pravo u nosinu, i koske prsnuše. Pa opet, u čelo. I opet. I opet. ''Mamicu ti jebem, šta si ti bolji od mene? Misliš da si neki frajer? E pa puši mi kurac, u usta te jebem!'' I onda izvadi stojka, pa isprazni dva piva pravo na kašu što mu je od lice ostala. Mlaz je oprao sukrvicu i parčići od mozak što su ispali na pocepanu facu.

''E, i ja bi mogo da se olakšam,'' reče Čeda. Joca ustuknu, a onda se i on pridruži. Vala smo ga okupali bolje nego familija kad ga je spremala za saranu.

Onda vido još nešto. Još jedna poznata faca. 

Ivana. 

Bila je malo raščupana, i sa raskopčanu bluzu, al inače nije se mnogo razlikovala od onu kako je pamtim. I dalje se pravila da me ne poznaje. Bečila se u nešto kroz mene i tela da prođe ko pored tursko groblje.

Pa ne može to tako. Nije lepo.

I eto, pojebasmo je.

Prvo ja, onda i Joca. Čedi nije teo da se digne.

Ko od nas nije sanjao da pojebe Ivanu, onih dana? Al džabe, nismo bili njena liga. Tela je lepo da se obuče da bi mogla da se svuče. Kurvica.

Pa, i nije bila nešto posebno. Suva. Ladna. Ali bar se otimala. To mi se dopalo. Ona moja Jasmina, samo legne i ćuti dok ne završim poso.

Probao sam da joj mesim sise, al bilo mi nekako gadno kad vido da mi ostaje otisak od šaku, kao u testo, pa prestado. Svršio sam unutra. Eh, otkad nisam. Ona moja mi ne da. Mada, beše mi pomalo krivo što joj nisam svršio na facu - to sam oduvek teo. Znao sam, posle dva piva nema smisla da pokušavam još jednom. Nisam teo da ispadnem šonja, kao Čeda. Kad je svatio da neće da mu se digne, mada ga je treso i bacao u nesves sve vreme dok smo je ja i Joca taslačili, on reče: ''E, momci... Jel znate vi... da to, što radite... nije normalno?''

''Aj ne sviraj kurcu,'' reče mu Joca. On se malo okuražio otkako se olakšao u Ivani. ''Oćemo li još malo da prošvrljamo po groblje?''

''Ma zajebi,'' reko ja. ''Žena će mi sere što tolko kasnim. Idemo.''

''A ova? Neće valjda... ovako da je ostavite?'' pito je Čeda. Pre nego što smo svatili koje priča, on uze Jocinu pivsku flašu, uhvati dno u obe šake, pa zabi grlić Ivani pravo u usta. Nešto zakrcka – ne znam dal flaša il njeni zubi. Gurao je i nabijao dok joj nije došo do grla.

''Gaaaaaa...''

''To! Puši gaaaa!'' smejao se.

I tako se to završi: ne orobismo Zareta, al barem pojebasmo Ivanu. Kakvi smo baksuzi, još smo i dobro prošli. Mrtvaci što smo ih sretali na groblje i na ulicu nisu nas dirali.

Kad sam došo kući, Jasmina od vrata poče da histeriše: ''Gde si dosad, šljokčo, crvi te izeli! Jesi čuo šta se dešava bre, vanredno stanje uveli, mrtvaci ustaju iz grobovi, a ti ločeš u kafanu! E, blago meni, mogli su dosad da me izedu, kakvog muža i zaštitnika imam!''

''Ajde bre, ne toroči po mnogo,'' reko ja. ''Baš će na tebe, takvu, da se zalete da te izedu! Šta si se primila tolko? Preživeli smo svakakva vanredna stanja, pa ćemo i ovo. Šta ima za večeru?''

Ja uzo daljinski, a ona ode u kujnu.

* * *