ASSAULT GIRLS (2009)

**

2-

Mamoru Oshii

tatko na GHOST IN THE SHELL i AVALONA! džinovski zmajo-crvi u pesku! sexy cure u fetišističkim kostimima! predimenzionirano falusoidno oružje! hi-tech! cyber-tech! lude letelice! explozije! cura koja se zove lucifer!

kako to može da ne valja? nikako, eto kako. uostalom, i slike iz filma deluju cool, zar ne?

uostalom, šta pa taj ghoul zna? ako on laže, slike ne lažu: ovo mora je hyper-uber-mega-cool SF-sexy akcija!

ok, do what thou wilt – ali teško da će iko sa iole izgrađenim ukusom moći da kaže nešto naročito pozitivno o ovom neverovatno bizarno promašenom produktu koji teško mogu i da nazovem filmom.

ASSAULT GIRLS deluje manje kao film, a više kao abnormalno prolongirani extra sa DVD-a filma AVALON koji je neko na silu nabudžio, iako nije imao čime, zaista. ne znam ko je ciljna grupa ovoga, ali javlja mi se da ljubitelji FILMA to svakako nisu: ovo smrdi po dodvoravanju fanovima igrica. što je najgore, ova nebuloza teško i njima da bi legla. fuck, majkl bej je provalio foru kako da pravi zabavu za takve retarde, a mamoru oši je napravio nešto dijametralno suprotno od onoga što bi njegova ciljna grupa svarila.

pre svega, ovo počinje prenadrkano neshvatljivom tiradom u kojoj narator na kilavom 'engleskom' jeziku kenja li kenja li kenja ubeskraj jedno 10 minuta, dok ide nekakav stock footage i fotke. užas. savršeno neshvatljive apstrakcije i pizdarije. što je najgore, to kilavljenje nema NIKAKVE veze sa onim što sledi, i moglo je da se sažme u 2-3 rečenice, koje su onima koji su gledali AVALON ionako nepotrebne.

onda vidimo neke pojave (neću ih zvati likovima, karakterima niti junacima, jer imaju samo imena i izgled). te pojave se vrzmaju po nekakvoj pustari promera 10ak km, i to je ambijent ostatka 'filma' (koji se, za razliku od AVALONA, čitav dešava unutar igrice, tj virtuelnog sveta). iz peska povremeno iskoči neki džinovski cgi crv (a la TREMORS, samo što oni tamo nisu bili cgi) a ovi pucaju na njih, i uglavnom ih bez problema sređuju svojim oružjem.

to je sve toliko lišeno bilo koje vrste saspensa ili set-pisova ili akcije, ili razvoja situacije da s najvećom mukom pokušavam da se suzdržim i ne upotrebim otrcano poređenje koje se samo nameće za ovo ovde – naime, da se osećam kao da preko nečijeg ramena posmatram igranje ne preterano zanimljive igrice. koliko tu nema saspensa govori i to da ova slatka 'luciferka' povremeno pokušava da igra na tom worm-ridden pesku uz nekakvu lunatičku muzičicu (nije baš talentovana za igru, ali je slatka i ljupka pa se vadi na šarm).

inače, svi govore na engreskom (to je japanski 'engleski), što je naporno za razumeti već po sebi. međutim, oši ne bi bio matori ezoterik i okultista da na to nije dodao još jednu dodatnu foru: za slučaj da neko ima toliko istančan sluh i poznavanje eng. jezika da ga može bez probrema razumeti čak i u njegovom fonetski naučenom, japanskom obriku, oši se dosetio genijalne fore. tokom većeg dela ove igrice, junakinje nose nekakve maske preko usta, valjda zbog peska, šta li, tako da nema teorije da se pohvata više od 30% njihovih dijaloga. na svu sreću, totalno su isprazni i nebitni, pa je možda i bolje što ih je nemoguće razumeti u celosti.

osim ove tri, tu je i nekakav prišipetlja s kojim se jedna od njih na kraju mlati na zaravni, i dobro mu ispraši guzicu, iako ništa od toga nije konsekventno ni na koji način. a ubrzo potom se sve to i završi, nakon čega imamo 10ak minuta odjavne špice.

dakle, u čudu koje traje 70 min, imamo: 10 minuta uvodne naracije koju slobodno možete da preskočite, ja nešto dosadnije i nerazumljivije u životu nisam čuo; 10 minuta nebitne odjavne špice (na čijem kraju nema surprise bonusa – džaba će da čekate takvo što!); i 50ak minuta smucanja po pustinji gde glavnu 'akciju' čine: krupni planovi puževa na nekakvom budinom (?) kipiću; 5-minutna scena u kojoj ovaj muški sebi prži jaja sa slaninom, a onda ih proždire uz obilato mljackanje (ko voli, nek izvoli: večera in real time!); 3 cure koje se švrćkaju u svojim kostimima na vetru koji ih čini cool pojavama.

u svemu tome ima možda 3 ili 4 kratke scene pucnjave sa 'crvima' u kojima osrednji cgi i odsustvo bilo kakvog dramskog naboja u njima ubija bilo kakav filmski doživljaj i sve svodi na ilustrovanje nekih poza i sličica koje fanbojevi mozgova sprženih igricama mogu sebi da frejmuju na zid i drkaju na njih.

i to je sve.

SUBVERZIVNI SRBI na Fantazija festivalu!

Važna obznana o fundamentalnom koraku u plasmanu srpskog horor filma u belome svetu, pa još na najboljem žanrovskom festivalu koji igde postoji, i još uz učešće i aktivnosti by Ghoul!

Svi koji razumeju engleski, neka bace pogled OVDE.

Uskoro slede i srpska najava i komentari.

MIKEY (1992)

**
2

a evo i drugog dela killer-kids double-billa.

u prethodno-prikazanom filmu THE PIT jedino iole poznato ime bila je sonja smits, koju neko možda pamti iz kronijevog VIDEODROMA. prilično slabo u poređenju sa MIKEY-em, gde imamo, recimo, HELLRAISER divu Ashley Laurence u kliše-ulozi 'dežurnog njuškala' (svaki killer-kids film koji drži do sebe ima po jedan primerak od ove sorte – nekad je to samo mala epizoda, tipa 'the nigger who knew too much', kao u ORPHANU; a nekad, kad imaš simpatičnu i ljupku ešli in her prime, to bude nešto veća, ali ipak – epizoda).

zatim, tu je neverovatno nakazno creepy derle čija njuška mi je bila odnekud poznata ali nisam, bez pomoći IMDB-a, mogo da se setim odakle, tačno – a kad tamo, a ono vidim da majkijevog jedinog druga igra Whit Hertford, klinja sa zavidnom horor-karijerom (POLTERGEIST II: THE OTHER SIDE, RAMPAGE, A NIGHTMARE ON ELM STREET: THE DREAM CHILD, THE ADDAMS FAMILY… a posle MAJKIJA igrao je i u JURASSIC PARKU i DARK REELU). s takvom odurnom facom izvan horora i nije mogao da ima neku karijeru.

najzad, zvezda filma i naslovni lik je Brian Bonsall – ime koje teško da će nekome nešto da znači, ali slika možda i hoće: klinac se proslavio ulogom mlađeg brata majkla dž. foxa u PORODIČNIM VEZAMA, a pošto nepisano pravilo za decu-zvezde iz feel-good TV serija glasi da na filmu moraju da debituju kao razvratni i /ili psiho likovi (npr. liza bone iz one crnačke serije – u ANGEL HEART), slatki mali pegavi ovde ima da igra malog psihopatu koji tamani odrasle, i to bez pomoći medvedića koji govore ili trololog-krtica iz rupe, nego svojeručno.

osnovna struktura filma samo je naopačke izvrnuti STEPFATHER (1988) – umesto tatka koji ubija familije koje mu nisu po volji, ovde imamo sinka koji radi to isto. znači, MAJKI počinje time što 'keva' izgrdi (usvojenog) majkija što je upalio vatru nasred sobe. ne znam šta je mali frik očekivo, da dobije sladoled? ne samo što ga 'mama' izgrdi nego još i mala seka odbije da prizna da je ona kriva, kako majki tvrdi. prema tome, rezultat je jasan: majki ima da udavi seku u bazenu, a kevi će, dok ova čuči u peni, u kadi, da dobaci uključen fen za kosu. kad se 'ćale' vrati s posla, čekaju ga klikeri na kojima se oklizne i sljoska na pločice (pošto prethodno proleti kroz francuski prozor), a dok leži među srčom, majki ga dokusuri palicom za bejzbol. što je sigurno – sigurno je. 'hit them while they're down' strategija.

ništa tu nikome ne bude sumnjivo, pajkani progutaju priču o provalniku koji je pobio ove a poštedeo klinca, i majki ode – na usvajanje novoj familiji. i tu je sve ok u početku, svi se tope od sreće i uzajamne ljubavi – 'tatko' čak vodi svog posinka na časove gađanja lukom i strelom (šta mislite, dal će sinku to znanje kasnije da zatreba?) – ali, naravno, pošto je ovo horor, idila ne može večno da traje. majki se zaljubi u zgodnu late-teen susetku (koji je bre đavo ovim perverznjacima sa filmovima u kojima se teška slinava balavurdija zaljubljuje u 10ak godina starije devojke-žene?!) i na simpatično lukav način se otarasi njenog momka – i načas se čini da će da ispadne nešto od ove pedofilne romanse, majki čak ode s curom na veslanje jezerom (!) – ali naravno da je ta ljubav osuđena na propas, nikad majki neće postati otac njene dece, a i njuškanje od strane ešli lorens (prešlo joj u naviku otkad je čeprkala po prošlosti svog ujka frenka i maćehe džulije!) nije baš od koristi za majkijeve planove.

sad, ne zamerite mi ako sve ovo zvuči zanimljivije nego što jeste. avaj, MAJKI je znatno slabiji od ionako osrednjeg THE PITA, a nema to ludilo i razulareni besmisao koji bi opravdali vreme provedeno u njegovom bebisitovanju.

pre svega, ideja je imbecilna. OČUH je veliki, pametan biser 1980s horora zato što ima ingenioznu dekonstrukciju amer. porodice i figure oca u njoj, plus ima odlične glumce u gl. ulogama da ostvare neke vrlo složene i intrigantne likove, plus režiro ga džozef ruben u doba kada se činilo da će neki kao autor od njega da ispadne (pa, kako se ispostavilo – nije, bez obzira na proročanstva RITMA i pajkićevske ekipe). MAJKI je besmislen zato što je i psihološki i sociološki FEJK: to dete, takvo kakvo je, prikazano je kao rođeno zlo (kao majki majers, he he), a ne kao proizvod određenog društva, sredine, porodice itsl.

zatim, bacanje krivice na dete i prikazivanje njega kao monstruma samo je jedan nakaradan, idejno ogavan mehanizam koji korene ima u ranim 1970im, kada je generacijski jaz u americi postao problematizovan kroz čitav niz filmova, pa i horora, a najupečatljivije u THE EXORCISTU, zatim i u OMENU. svi filmovi o 'demonskoj' deci duboko su reakcionarni i ideološki ogavni, bilo da su američki ili (posebno popularni) – italijanski! to važi čak i u slučajevima (kao u gorepomenutim) gde određeni drugi kvaliteti scenarija, režije, glume itd. pomalo zabašuruju ili relativizuju taj fakat.

znači, dete-ubica ovde je samo gimmick koji je lažan kao novčanica od 15 dinara. okej, nema veze, ajde da vidimo da li je barem filmski i žanrovski od tog gimika nešto napravljeno.

nije.

likovi i situacije su skroz by the numbers, klišei, njihovi dijalozi su puke fraze, nema ni trunke duha u tim mehanički sklepanim dešavanjima – ne samo što nema iracionalnih, sumanutih kvaliteta jednog THE PITA nego nema ni trash kvaliteta u tim set-pisovima kada dete ubija, pošto su izrazito kukavički i sterilno zamišljeni i realizovani. svaka od tih scena prekratka je da bi imala pravi impakt, a to naročito važi za 'kevinu' scenu u kadi, sa fenom, koja je morala da bude energičnija, živahnija, žešća. koliko je 'imaginacija' ovih odradeka bila kastrirana govori i činjenica da majki kasnije ponovi isti ovaj fazon kada jednu drugu osobu sredi gurnuvši joj uključeni kasetofon u đakuzi. da ne spojlujem sve – ali i ostala ubistva krajnje su banalna i neupečatljiva, i po oružju/oruđu primenjenom, i po rediteljskoj egzekuciji tih scena. zapravo, čitav ovaj filmić deluje i izgleda kao da je rađen za TV, i to u ono vreme kada je made for TV značilo isključivo mehaničke sterilne bezdušne otaljotine. uostalom, šta očekivati od čoveka koji se zove Dennis Dimster-Denk?!

najtužnija stvar u svemu ovome nije čak ni koliko je bezlično ravan i jedva-gledljiv ovaj filmić, koliko činjenica da je mali majki zaista izrastao u kriminalca. naime, brajan bonsal je postao školski primer deteta-zvezde koje su rana slava i rane pare upropastili i pretvorili u jednu sažvakanu i ispljunutu zvezdicu koja bi bila presrećna da je barem zakasala u B i C produkcijama na konto stare slave (a la edi furlong, recimo) – nego je brajan danas predmet trač vesti i policijskih izveštaja pošto je upravo osuđen na 2 godine uslovno zbog tuče sa prijateljem (prethodno je već apšen zbog marihuane i što je tuko devojku)! kao da nije dovoljno što je od ljupkog klinca morao da izraste u ovu nakazu (vidi sliku), i što je još morao da se unakazi tim pirsinzima i tetovažama, nego je još i iznutra postao jadni ljucki otpad…

da je život kao na filmu, izrastao bi barem u majkla majersa – ali život je kurva, i prizemno-bedne, trivijalne priče poput ove mnogo su češće.

e, moj dimsteru. e, siroti majki.

ps: možda se neko napali na činjenicu da je MAJKI zabranjen za distribuciju u engleskoj pa pomisli da je ovo neka žešća boleština. ha! da jeste, moja ocena bi možda bila veća. fora je u tome da su englezi osetljivi na filmove sa decom ubicama, pa čak i sa lutkama ubicama, nakon što su slepci jedan gnusan maloletnički zločin svojevremeno doveli u vezu sa filmom CHILD'S PLAY 3. znači, MAJKI nije dobio rejting samo zato što su mislili da će klinci da krenu da oponašaju majkijeve podvige, a ne zato što je ovo neki šokantan, žestok, gadan film, jer nije. ovo je TV boza maskirana u jeftin 'bioskopski' film bez ikakvih bioskopskih kvaliteta. THE PIT čak lepše i izgleda, tj. bolje je slikan.

THE PIT (1981)

Lew Lehman

**(*)

3-

pogledao sam dabl-bil b-hororčića o deci-ubicama, pa evo nekih impresija i filozofiranja time izazvanih.

paradoxalno, onaj stariji, jeftiniji, nižeg profila i manje poznati – kanadski THE PIT – nudi veći entertainment value i znatno je hrabriji u istraživanju ove pipave teritorije, dok MIKEY (1992), kao noviji, i sa većim profilom aktera i produkcije, više škripi, i manje toga izmuze iz inače uvek zabavnog koncepta zlog krvoločnog deteta.

THE PIT (uz nešto moje velikodušnosti, može da dobije 3-) nije dobar film u normalnom smislu reči: neujednačen je u tonu, dotiče se brojnih potentnih stvari od kojih uglavnom ne uradi ništa, klimavi su dijalozi i gluma, previše je nenamerno smešnih 'ideja', ne ide dovoljno daleko u svom very very sick PG-13 pristupu… a opet, može se pohvaliti time da ima mnogo veća muda od svog mlađeg brata, majkija (hm, to je i logično, doslovno gledano…) i da izlazi mnogo više i dalje od rutine idući u oblasti u koje ne bi morao, slepački-rutinski posmatrano, a sva čar je baš u tim skretanjima sa staze konfekcijske exploatacije kojom MAJKI uglavnom bez nadahnuća i prave poente gazi.

JAMA govori o klincu od circa 11 godina koji pati od neke vrste autizma ili tako nečega, te ga zajebavaju ne samo obavezni buliji u školi, nego čak i devojčice iz komšiluka! jedna pegava, recimo, dušu mu vadi prijavama tipa "Well, if it isn’t clumsy-stupid" ili "You think you can scare me, funny person?" a zamalo da padne u fras od glasnog smejanja nakon što ga nasanka da 'krene' njenim biciklom kome je odvojen prednji točak, tako da se ovaj razbije guzicom o njen travnjak. i kako onda čovek, tj. dečak, da ne počne da razgovara sa svojim medvedom (s kojim, u 11. godini, još uvek spava)?! a meda mu čak i odgovara, i nagovara ga na zločine.

ipak, klinja ne mora da prlja svoje ruke, pošto baš zgodno u obližnoj šumi otkrije ne pećinu nego RUPU U ZEMLJI u kojoj se slepački besciljno vrzmaju nekakve stvari koje on zove TROLLOLOGS (!!!), a koje izgledaju kao retardirana deca u loše skrojenom kostimu krtice, pa sa napadno svetlećim očima. on ih ovako opisuje bebisiterki:

Sandy: What did your mother say about them?

Jamie: That they’re... miffs.

Sandy: Myths.

Jamie: Yeah, I know, myths. But they’re down there, and they’re looking up at me, and myths don’t do that!

šta su, tačno, ova čuda – nije jasno, kao ni otkud oni tu (mutanti? praistorijska karika koja nedostaje? gde su bili dosad? otkud ova rupa? ima li ih još?). nema veze. oni su monsters ex machina da reše dečkove probleme – ili barem one koji se tiču nepoželjnih i nedragih komšija. sve što treba jeste da neprijatne osobe namami u šumu (ništa lakše nego navesti nekoga da krene sa malim poremećenim kretenom u šetnju šumom! naročito ako mu obećaš gusarsko blago koje si tamo pronašao…) i dovede ih dovoljno blizu rupetine promera oko 10 metara, a da je oni uopšte ne primete, iako nije skrivena nikakvim šibljem nego čuči posred čistine, iz aviona se vidi. kad ih gurne u nju, ove krtice će već da se pobrinu za posmrtne otpatke.

ta čuda u rupi su smešna u svakom pogledu: i dizajn, i narativna logika iza njih, i to kako se kreću po dnu rupe. jad i beda. smejurija. što je najgore, njihovo ždranje zabasalih nesrećnika ne vidi se, pa nema ni splattera CHUD-ovskog tipa. par brzih sekundi jeftinog krvoprolića je sve u tom smislu. ali nema veze. ta čudovišta ionako deluju kao afterthought, nešto što je reditelj morao da ubaci u film iz komercijalnih razloga, da bi ovo ludilo mogo da prodaje kao horor, ali to ga je, kako izgleda, najmanje ovde zanimalo – toliko malo da je sva ubistva u filmu natrpao u jednu montažnu sekvencu u trajanju od 7-8 minuta, koja se ističe pored ostalog i nekarakterističnim komičnim, gotovo slepstik tonom, koji odudara od ostatka RUPE.

ono gde je film najjači jeste bavljenje džejmijevim (tako nam se zove junak) perverznim sexkapadama. naime, pošto znaju da imaju sjebanog klinca sklonog da potpuno go, samo u superherojskom ogrtaču, visi sa drveća pred babama iz komšiluka (ovo čujemo iz priče), roditelji ga ostave potpuno samog nekoliko dana, tj. na čuvanje kod preslatke vrlo sisate late teen bebisiterke. hilarity ensues! ne samo što džejmi usred noći traži da mu ona donese čašu vode (kako bi je osmatrao u providnoj otkrivajućoj noćnoj košulji) ili što upada u kupatilo dok se ova tušira (zar ti ljudi nemaju ključeve na vratima kupatila? damn!) da bi joj na ogledalu pisao ljubavne poruke, nego i traži od nje da mu trlja leđa dok on sedi u kadi (mator konj u 11 godina!) kojom prilikom joj se nabacuje… ta perverzna sex. tenzija je poprilično zabavna, i svaki muškarac koji ovo čita teško da neće u tome prepoznati neke svoje slične avanture, ili barem maštarije (home alone – sa teen bebisiterkom!).

da stvari budu zabavnije, mali pretpubertetlija iz biblioteke iznajmljuje knjige sa golim ženama ('moderna fotografija' ili tako nešto), koje zatim iseca iz njih, a kad ga nastavnica uhvati u tome, on joj se osveti tako što na kasetu snimi svoj genijalno tajmirani premonitivni govor u kome prejudicira kada će ona šta da kaže u razgovoru pa on baš tada odgovara na to: on tvrdi da joj je oteo ćerku i da će je ubiti ako se ova smesta ne skine gola pred prozorom, dok ovaj čuči u žbunju sa spremnom kamerom. naša vrla pedagoška radnica niti primeti da razgovara sa snimljenom kasetom preko telefona, niti prepozna dečački glas, niti proveri da li joj je ćerka uopšte u kući, nego smesta, na prvi znak, krene da se skida – dok ovaj škljoca iz žbunja.

odmah da naglasim da se njene sise vide na možda 0,3 sekunde, pa ćete morati da budete VRLO brzi sa friz-frejmom, ako vam je uopšte do te milf tetke. cela scena je više perverzna i ludački besmislena (naročito kad ovoj usred striptiza 'oteta' ćera upadne u sobu i upita: 'šta to radiš, mama?') nego li što je explicitno exploatitivna u smislu onoga što prikazuje, pošto, kao što rekoh, skoro i da ne prikazuje ništa. slično važi i za scene sa bebisiterkom: daleko je veći naglasak na perverznoj situaciji, dijalozima, odnosima, nego li na PRIZORIMA – mlada lepotica (ili njena dublerka, pre će biti) pokazuje polovinu sise iz poluprofila u trajanju od 0,8 sek. u sceni u kupatilu, a u drugoj sceni postoji krupni plan na bradavicu, tako šugavo uslikan da ona možda jeste njena, a možda je i od dublerke, teško je reći.

dakle, zaplet nema mnogo veze s mozgom, naročito u svetlu činjenice da 'monstrumi' u rupi i pričajući meda nisu produkti džejmijeve poremećene svesti, nego 'objektivna' stvarnost koju opažaju i drugi likovi, odnosno koja nam se prikazuje i iz 'sveznajuće' perspektive. klinja koji igra džejmija je neujednačen, ali uglavnom drven, mada, jebem li ga, možda kao autista i treba da bude takav. ostali glumci uglavnom pokušavaju da dobace do proseka, sa osrednjim rezultatom. kamera je kompetentna ali neupečatljiva, muzike se uopšte ne sećam, dijalozi su smehotresni ("Sarge, we’ve got another missing person; only this time they’re not missing -- they’re dead!") a to malo 'creature' efekata kao da su rađeni za neku jeftinu školsku priredbu.

pa opet, ima u svemu ovome neki je ne sais quoi, neki sicko vibe koji prožima sve i stvara neodoljiv utisak da ovo uopšte nije priča o monstrumima koji jedu ljude nego o buđenju jednog zbrkanog kurčića koji na bizarne načine reaguje na svoje tek-probuđene nagone. tako posmatran, THE PIT je jedan od najbizarnijih cumming of age filmova koje sam ikada video i ima moju (umerenu) preporuku. tim pre što sam brojna ludila ostavio nepomenutim (mada i slike govore o nekima od njih: mamljenje krave u rupu, guranje babe u invalidskim kolicima kroz ceo gradić do šume i rupe... itd), a ima ih ONOLIKO!

a o MAJKIJU i njegovim klinačko-krvožednim (i sexualnim) porivima – u idućem nastavku.

AFTER THE DAY BEFORE aka MÁSNAP (2004)

*** 

3

ovo je najbolji dosadan film koji sam u skorije vreme gledao.

ili možda najdosadniji dobar film koji sam gledao.

zato, oprez: ovo ima moju preporuku, ali ne očekujte triler hudanit rolerkoster kakav ovlašni pogled na fabulu radnje može u nečijem umu da prizove. imajte na umu da se ovde radi o MAĐARSKOM filmu, što podrazumeva sasvim drugi donos prema storitelingu i ritmu nego u vašem uobičajenom holivudskom filmu.

dakle: stranac dolazi u nekakvu ruralnu zabit, usred leta. kao, dobio u nasleđe kuću koju kroz ceo film nikako da nađe (ima samo fotografiju, ali ništa u stvarnosti ne odgovara njoj – šta god mu neki govorili o tome). pri samom dolasku, iz prikrajka rašomoniše scenu u kojoj nekakav neprijatni brka upadne u napuštenu kulu (?!) i iz nje iščupa prelepu mađaricu i počne da se dere na momka koji se, očito, s njom tamo ljubavisao. svaki normalan čovek u tom trenu automatski staje na stranu mladog romea i njegove julije. tek kasnije u filmu, bez fanfara i pompe, onako uzgred, saznamo da su ovo dvoje zapravo brat i sestra, a ovaj brka im tatko.

MÁSNAP je 'ispričan' (ako je to uopšte prava reč) napadno nelinearno. zaplet je kao lavirint (koji pomenuta lepotica 'rešava' dok čuva ovce), odnosno kao spirala rečnih puževa (od kojih ona pravi ogrlice). parčići, fragmenti, delići slagalice javljaju se pred našim očima, ali gde tačno pripadaju, šta je tu pre a šta posle – to nije baš najlakše razrešiti, a u krajnjoj instanci, nije ni previše bitno (sem onima toliko zatrovanim holivudom da će morati opsesivno da datiraju svaki jebeni komadić, svaku scenu u filmu; ok, koga ne mrzi, može da lejbeluje svaki kadar, ali odsustvo linearnosti je ovde deo poente, pa je prilično promašeno krpiti nešto što je namerno i s određenim ciljem rasparano i izloženo baš na ovakav način).

MÁSNAP je film ugođaja, atmosfere, i u tome je izvanredan. naročito imponuje umeće s kojim reditelj uspeva da naizgled prozaične i čak LEPE ambijente, pod suncem, u zelenilu, bez gotskih magli, golih stena (ok, nešto malo na kraju), kiša i blata, sivila i sličnih efekata – učini prožetim pretećim potencijalom ZLA koje svakog trena može da iskoči iz senke drveta, iz kukuruza, iz obične seoske kuće… u tome mu grdno (suštinski) pomaže vrhunski dir. fotografije, gabor medviđi, inače majstor koji je naslikao sve najbolje i najlepše filmove bele tara. znači, prva liga.

ovo žanrovski gledano NIJE HOROR, ali svejedno poseduje zlokobnu, preteću atmosferu i nekoliko genijalno creepy scena koje su creepy pored ostalog baš zato što nisu žanrifikovane i svedene na konvenciju. takva je, recimo, scena na tavanu – nije neki spojler ako kažem da se u njoj ništa posebno ne DESI: ali ono što se vidi, slutnje i nagoveštaji toga, vrlo su potentni i košmarni. takva je, takođe, deonica u kojoj ovaj naš (neimenovani) zanoći na farmi bizarnog dueta majka-ćerka, gde se ne zna koja je od njih luđa – da li teen curica (preslatka) koja od ovoga traži da joj ubije majku, ili pak njena spooky keva koja se ograđuje od ćerke. a tu je i vrlo fina, skoro arđentovska upotreba spooky dečje lutke, obešene o kaiš i sa probodenim okom…

inače, SVI u ovom selu se dernjaju jedni na druge – to je takva orgija mizantropije i svinjoljudstva da to doseže gotovo HUNDSTAGE proporcije (ko ne zna: u pitanju je skoro nesnosno mizantropski austrijski film koji ima ghoul's seal of approval – potražite ga, ako mrzite ljude: HUNDSTAGE je prava poslastica!). svi muškarci u selu su ili pijana brutalna stoka koja se iživljava nad svima oko sebe, ili žene u različitim stadijumima sjebanosti i/ili veštičarstva.

MÁSNAP je jedan sasvim solidan spoj kafke (ZAMAK: čovek dolazi u sumanuto izolovano selo i nikako da pronađe ono što traži, ali se zato maje i ukrug vrti sa nekim bizarnim seljanima i njihovim uzajamno kontradiktornim pričama i nedokučivim odnosima) i kamija (STRANAC: otuđeno-bezosećajni, pasivni 'junak' koji ubija, reklo bi se, ne iz drugog razloga no 'zbog previše sunca'), filovan sa solidnom dozom austrougarske trejd mark mizantropije i nešto malo skoro-pa-horora (da li sam pomenuo odsečenu ovčju glavu u torbi? da li sam pomenuo da ovde ima i neko offscreen ubistvo, ili dva?...)

sad, iskren da budem, početna tvrdnja o dosadi ovog filma je možda ipak malkice preterana: on jeste zahtevan za gledanje, & takes its sweet time, i možda je malkice repetitivan (ali čak i to je, donekle, opravdano mozaično-lavirintskom strukturom) – ali svakako vredi tog truda za svakog strpljivijeg gledaoca spremnog da mu se prepusti. MÁSNAP mi lično imponuje i iz sasvim subjektivnog razloga – naime, veoma mi je privlačna premisa 'horora' koji se dešava usred leta, u zelenilu, u sunčanim, lepim danima, u izolovanom selu, sa grupicom 'pomerenih' likova: zapravo, baš to je ambijent i atmosfera i etitjud mog narednog romana, ZAVODNIK…

PS: MÁSNAP je rimejk kratkog filma (35 min) koji je autor, atila janjić, potpisao cele dve decenije ranije - A MÁSIK PART (1983). i on je dostupan, ali bez titlova, međutim, ako ga pogledate POSLE dugometražne, nove verzije, uglavnom se može pohvatati šta je tu bilo jezgro. mora se reći da je sniman na drugim i siromašnijim lokacijama, da je vizuelno znatno manje sofisticiran, a da je naracija uglavnom linearna (uz nešto elipsi koje nisam baš siguran da je dijalog 'pokrio'). no, kome se duža i bolja verzija dopadne, može da overi i ovu kraću – solidna je.

WOLF CREEK (2005)

*** 

 3 

Film je bolji od naznaka zabrinjavajućih rivjua koji su se mogli čuti pred ulazak u distribuciju. Pre svega, neki rivjueri kenjaju da se ništa ne dešava u prvih sat vremena: početak je OK, uvod u likove i bla-bla je prihvatljiv, možda se 5-6 minuta moglo iseći odatle, ali nisam bio smoren. Kola im se kvare negde oko 35. minuta, ubrzo stiže njihov 'izbavitelj', i odatle pa sve do kraja, ovo je horror rollecoaster. Pravi pokazatelj DOBROG horora jeste da navijaš za 'žrtve' umesto za ubicu: ja sam sebe već u startu zatekao kako navijam da cure smesta pobegnu, jebeš i horor i zabavu i akciju i sve – samo nek odu smesta odatle, makar (horor) film propao zbog toga. To ne biva tako. Mnogo se gadnih stvari izdešava pre kraja, i njihova žestina i surovost prevazilaze po učinku sve skorašnje filmove iz pod-žanra 'redneci nas jebu sve u 16' (TCM rimejk, WRONG TURN, ORDEAL, DEVIL'S REJECTS...) – zapravo, jedino je REJECTS bio blizu ovog stadijuma nihilističkog bezizlaza i nezaslađene surovosti.

To ne znači da film u nekoliko navrata nije imao šanse da bude još gadniji nego što jeste, i siguran sam da će neki gorko plakati što iživljavanja nema još više. Ja plačem zato što WOLF CREEK mestimično bez prave potrebe poseže za nekim klišeima (omažima? pozajmicama?), pre svega vezano za tatu svih ovih filmova, za veliki i nedostižni Huperov TCM, i što nije još malkice izvajao svog zlikovca u nešto originalnije. Ipak, sviđa mi se to što najzad imamo jednog gada koji – pored sveg hladnog oružja – uviđa i izvesne prednosti vatrenog, te i njemu pribegava kad mu plen odmakne predaleko.

Film je imao solidnu šansu da možda čak i dostigne originalni TCM, da postane TCM za XXI vek, pa nije uradio ništa slično, ali je za mene pružio najpribližniju skorašnju nestilizovanu i nekarikiranu (poput Zombijeve) rekonstrukciju žestokog survival horora iz '70ih – naravno, uz Ažin rimejk BRDA... koji je tome prišao još bliže i bolje.

Najveća zamerka: kraj filma, i uopšte tretman jednog od likova čija sudbina nije najadekvatnije prikazana u startu, a onda nije ništa posebno s njim urađeno ni na kraju. Umesto žestokog i nezaboravnog PUNCH-a koji će da odjekuje dok zurimo u odjavnu špicu, završetak je prilično izduvani 'poooff!'

Suma sumarum – vrlo dobro, za one koji vole ovakvu vrstu filma i mogu da ga podnesu.

ISTREBLJENJE LJUDI by Dorijan Nuaj

mislim da pratiocima ovog bloga ne moram da objašnjavam ko je Dorijan Nuaj.

rivjue njegovih knjiga već ste čitali ovde: CRNI NEMIS, BOŽANSKA REVOLUCIJA KATASTROFE (I UGOVOR SA ĐAVOLOM) i LUCIFEREZA – a nadam se da ste čitali i same knjige.

ovog puta ovde on gostuje sa svojom novom proročko-oniričko-ezoteričkom tiradom o vanzemaljsko-lavkraftovsko-gigerovskom teroru, i ljudskom mestu u svemu tome.

Sve se dešava u snu. Ali, pre nego što otkrijem bilo šta, napomenuću jednu bitnu stvar, jedno slučajno otkriće, zapravo fenomen za koji sam oduvek znao da postoji. To je neverovatna i zapanjujuća dodatna memorija u stanju sanjanja. Čitav san koji ću opisati zapravo je trajao svega nekoliko sekundi ali su opisana sećanja iz pomenute dodatne memorije. Kao da sam odgledao trailer nekog filma povezavši radnju i shvativši šta se zapravo desilo. Imam primere u snovima kada recimo sanjam neku nepoznatu osobu ali smo veoma bliski i dugo se poznajemo. Iako je prvi put vidim, znam i sećam se mnogih detalja iz istorije naših odnosa. Tako i u ovom snu koji ću sada opisati. Ovo je san o istrebljenju ljudi…

Počelo je iznenada, bez najave, bez upozorenja. Delovalo je kao silazak bogova, spektakularno kao u čuvenom filmu Independence Day. Uz snažnu grmljavinu i podrhtavanje tla spustili su se sa nebesa u moćnim brodovima koji su bili živi i iskočili iz njihovih utroba. Za manje od 48 sati sve je bilo gotovo. Pokorili su nas, osvojili su Zemlju i zaposeli je. Njihova superiornost je bila neupitna i apsolutna. Ljudi nisu imali nikakve šanse da se odbrane. Milioni su izginuli u prvom naletu, ali se ubrzo sve razbistrilo i ljudi su naučili živeti pod čudesnom i čudovišnom okupacijom tuđinskih bića, odnosno čitave jedne alijanse sličnih, pa ipak međusobno različitih bića. Više ništa nije bilo isto kao pre.

Bio je to devetočlani savez superiornih stvorenja nalik reptilima. Devet vrsta tih bića je podelilo Zemlju i zagospodarilo njome, oblikujući je u skladu sa svojim potrebama. Isparcelisali su čitavu Zemlju osim Antarktika koji je ostao pust. Osam reptilskih rasa je zauzelo svu Zemlju dok je deveta, najčudnija i veoma specifična, zauzela Arktik. Ovih osam rasa imale su stav da ljudska bića ne bi trebalo uništiti već se poslužiti njima kao resursom. Neki su bili čak „human friendly“, prenosivši ljudima svoja znanja i tehnologiju, unapređujući ljudsku svest i sposobnosti, delovali su prosvetiteljski i svetački, reklo bi se mesijanski. Ljudi iz njihove oblasti su ih obožavali kao bogove i spremni su bili čak umreti za njih. U neku ruku bilo je to pravo kosmičko bratstvo, zemaljski raj u kome nije bilo patnje, bola, bolesti, idealno društvo, savršen mir.

U drugim oblastima, tuđinci su koristili ljude kao radnu snagu i resurs genetskog materijala. Ljudi su patili u tim oblastima jer su bili tretirani kao stoka, kao niža rasa, iskusivši jedan monstruozan aparthejd, posluživši kao zamorčad za čudovišne genetske eksperimente i mutacije. Treća rasa je na ljude gledala kao na izvor energije i hrane, pa su svoj postotak čovečanstva pretvorili u biljke na način sličan onome kako je prikazano u filmu Matrix. Četvrta rasa je stvorila neku vrstu aristokratskog, kastinskog sistema, gde su ljudi bili slobodni ali zauvek obeleženi kao nedostojni i posve obespravljeni, dok je vlast tuđinaca bila nedodirljiva. Peta, šesta, sedma i osma rasa su imale neke čudne sisteme kohabitacije i dominacije sa ljudskom vrstom, ali nisam imao prilike da se setim kako je to izgledalo, jer je veći deo moje pažnje okupirala ona malobrojnija ali daleko moćnija deveta rasa koja je zauzela Arktik. Njihov stav je bio od početka jasan: ljudsku vrstu bi trebalo istrebiti…

Mir, kohabitacija i okupacija, kako tuđinaca i ljudi, tako i tuđinaca međusobno potrajao je neko vreme, a onda se desio pokret. Deveta rasa je u jednom trenutku, silovito i iznenadno napala sve ostale sjurivši se velikom brzinom sa Arktika, osvajajući jednu po jednu oblast Zemlje. I za manje od 48 sati, uspeli su da osvoje celu Zemlju izuzev Antarktika. Na tom svom osvajačkom i rušilačkom pohodu strašna vojska devete rase nemilosrdno i krajnje surovo ubijala je svako ljudsko biće na koje je naišla, bez milosti, sa fanatičnim žarom i zverskom strašću prožetu gađenjem, kao da ubijaju bubašvabe. Druge tuđince nisu ubijali jer bi se ovi bez borbe predavali, zapadavši u neku vrstu hibernacije. Osvajači sa Arktika bi ih samo pokupili i naslagali u nekakva saća i prebacivali u svoje brodove.

Ja sam sve ovo posmatrao iz jedne mračne sobe prepune monitora gledavši direktan prenos genocida. U jednom trenutku primio sam poziv. Bio je to telepatski poziv. Iznenada sam u drugom delu te poveće sobe spazio jednu čudnu figuru, visoku oko 2,5 metra, veoma krupnu. Prilika je stajala u profilu i mogao sam da razaznam čudovišne konture tog lica. Ipak, prilika je odisala nekom vrstom dostojanstva, imala je gospodarsko držanje. Zatim se okrenula, napravivši nekoliko koraka ka meni. Odmah sam znao da je to vođa tuđinaca sa Arktika, ali on nipošto nije ličio na svoju armiju. Jeste da je delovao zastrašujuće, ali u njemu je bilo nečeg veličanstvenog i reklo bi se aristokratskog, što je zasluživalo strahopoštovanje. Njegova armija je bila sačinjena od jezivih zveri nalik onoj iz filma Osmi putnik. Zatim mi je vođa uputio poruku kako mi nudi izlaz i poštedu. Ponudio mi je život u zamenu za nešto. Nisam tačno mogao znati šta je to nešto, ali ticalo se Antarktika.

Naime, on se baš tamo zaputio u nameri da uništi poslednje ljudsko uporište, bastion slobode i opstanka, sveljudski Sion u koji su se ljudi sabrali i bio mu je potreban neko. Bio mu je potreban ljudski izdajnik – izdajnik čovečanstva koji bi mu na neki meni nepojmljiv način omogućio da prodre i uništi poslednju tvrđavu čoveka. Onda sam shvatio šta bi bila moja nagrada, moja plata za takvo nepočinstvo prema sopstvenoj vrsti, prema stvorenju koje je Bog načinio po sopstvenom liku. I pristao sam. Napravio sam đavolju nagodbu sa tuđincem. U trenutku mi je postalo jasno ko je i šta je on i ko sam ja i šta ću postati. On je bio poput mene ali na nekom drugom svetu, na drugoj planeti, takođe izdajnik vlastite vrste, dobivši istu ovakvu ponudu da pruži doprinos uništenju jednog drugog sveta, drugog čovečanstva pre nas. Pristavši, on je postao ono što je bio njegov prethodnik. Postao je reptilski car, vođa strašne armije čija je agenda uvek i samo jedna – uništenje.

I kako vođa može biti samo jedan, on je morao ubiti svog prethodnika, koji je takođe ubio onog pre njega itd. Svaki od vođa te užasne devete vrste tuđinaca bio je izdajnik neke istrebljene vrste inteligentnih bića ili humanoida koju je ta paklena armada u ubilačkom žaru uništila. U magnovenju te vizije, u svom tom užasu, video sam i osetio jednu neverovatnu vrstu lepote, nezemaljske i neljudske lepote kakva se ne može dobro opisati. Osetio sam neku vrstu mentalnog, duševnog i rekao bih erotskog jedinstva sa tom strašnom armijom. Shvatio sam kako tu strašnu armiju sačinjavaju ženke. I tek tada percipirao sam njihovu jezivu lepotu, u jedinstvu njihove vrste kojoj sam služio i nad kojom sam imao apsolutnu vlast, božansku vlast, otelovljavajući princip faraona nad čudovištima, totalno voljen i obožavan, uz jednu fanatičnu i nerazumnu odanost i pokoru, nadljudsku strast i ljubav.

One su bile ljubav, ja sam bio volja. Podsećalo me je na ključ IV Car u nekakvoj metastazi i na onaj stih Knjige Zakona o Kraljevima koji uživaju sa skerletnim konkubinama. Osećao sam njihove pipke svud po svom telu, njihov daleki miris, ekstrahujući viziju njihove Boginje čiji sam sluga i ljubavnik zapravo bio, totalno potvrđujući Bahofenovu tezu o matrijarhatu, o nizu muškaraca koji se smenjuju dok Žena uvek ostaje jedna i ista. Ona je jedinstvo svog tog mnoštva a ja sam bio jedan…. i potrošan, do sledećeg ciklusa kada će novi Horus sesti na krilo Majke a ja ću u svojstvu mrtvog Ozirisa biti ispraćen u tamu njene utrobe… Moj otac je smrtan a majka večna, zato sam ja sin majke a ne sin oca.

Onih osam, delimično opisanih vrsta tuđinaca predstavnici su tzv pogrešnih ili zaludnih puteva, simulakruma prave doktrine, čovekoljupci ili čovekomrzitelji svejedno (demokrate i autoritarci, liberali i komunisti, levičari i desničari, monoteisti i pagani, nacisti i antinacisti, rasisti i multikulturalisti, ortodoksni i slobodarci, altruisti i mizantropi itd). To su svi oni međusobno zavađeni Božji psi. God’s dogs. Zar da Bog živi u psu? Ima ih osam, baš poput trigrama Ji Đinga i odgovarajućih im sefira, poput nebesa hermetizma itd. To su štovatelji velikog Oca i ja ih prezirem, ili mi je neprijatno u njihovom prisustvu jer ne umeju da sakriju zračenje kojim su namagnetisali svoje pneume… ili sam krajnje ravnodušan.