ASSAULT GIRLS (2009)

**

2-

Mamoru Oshii

tatko na GHOST IN THE SHELL i AVALONA! džinovski zmajo-crvi u pesku! sexy cure u fetišističkim kostimima! predimenzionirano falusoidno oružje! hi-tech! cyber-tech! lude letelice! explozije! cura koja se zove lucifer!

kako to može da ne valja? nikako, eto kako. uostalom, i slike iz filma deluju cool, zar ne?

uostalom, šta pa taj ghoul zna? ako on laže, slike ne lažu: ovo mora je hyper-uber-mega-cool SF-sexy akcija!

ok, do what thou wilt – ali teško da će iko sa iole izgrađenim ukusom moći da kaže nešto naročito pozitivno o ovom neverovatno bizarno promašenom produktu koji teško mogu i da nazovem filmom.

ASSAULT GIRLS deluje manje kao film, a više kao abnormalno prolongirani extra sa DVD-a filma AVALON koji je neko na silu nabudžio, iako nije imao čime, zaista. ne znam ko je ciljna grupa ovoga, ali javlja mi se da ljubitelji FILMA to svakako nisu: ovo smrdi po dodvoravanju fanovima igrica. što je najgore, ova nebuloza teško i njima da bi legla. fuck, majkl bej je provalio foru kako da pravi zabavu za takve retarde, a mamoru oši je napravio nešto dijametralno suprotno od onoga što bi njegova ciljna grupa svarila.

pre svega, ovo počinje prenadrkano neshvatljivom tiradom u kojoj narator na kilavom 'engleskom' jeziku kenja li kenja li kenja ubeskraj jedno 10 minuta, dok ide nekakav stock footage i fotke. užas. savršeno neshvatljive apstrakcije i pizdarije. što je najgore, to kilavljenje nema NIKAKVE veze sa onim što sledi, i moglo je da se sažme u 2-3 rečenice, koje su onima koji su gledali AVALON ionako nepotrebne.

onda vidimo neke pojave (neću ih zvati likovima, karakterima niti junacima, jer imaju samo imena i izgled). te pojave se vrzmaju po nekakvoj pustari promera 10ak km, i to je ambijent ostatka 'filma' (koji se, za razliku od AVALONA, čitav dešava unutar igrice, tj virtuelnog sveta). iz peska povremeno iskoči neki džinovski cgi crv (a la TREMORS, samo što oni tamo nisu bili cgi) a ovi pucaju na njih, i uglavnom ih bez problema sređuju svojim oružjem.

to je sve toliko lišeno bilo koje vrste saspensa ili set-pisova ili akcije, ili razvoja situacije da s najvećom mukom pokušavam da se suzdržim i ne upotrebim otrcano poređenje koje se samo nameće za ovo ovde – naime, da se osećam kao da preko nečijeg ramena posmatram igranje ne preterano zanimljive igrice. koliko tu nema saspensa govori i to da ova slatka 'luciferka' povremeno pokušava da igra na tom worm-ridden pesku uz nekakvu lunatičku muzičicu (nije baš talentovana za igru, ali je slatka i ljupka pa se vadi na šarm).

inače, svi govore na engreskom (to je japanski 'engleski), što je naporno za razumeti već po sebi. međutim, oši ne bi bio matori ezoterik i okultista da na to nije dodao još jednu dodatnu foru: za slučaj da neko ima toliko istančan sluh i poznavanje eng. jezika da ga može bez probrema razumeti čak i u njegovom fonetski naučenom, japanskom obriku, oši se dosetio genijalne fore. tokom većeg dela ove igrice, junakinje nose nekakve maske preko usta, valjda zbog peska, šta li, tako da nema teorije da se pohvata više od 30% njihovih dijaloga. na svu sreću, totalno su isprazni i nebitni, pa je možda i bolje što ih je nemoguće razumeti u celosti.

osim ove tri, tu je i nekakav prišipetlja s kojim se jedna od njih na kraju mlati na zaravni, i dobro mu ispraši guzicu, iako ništa od toga nije konsekventno ni na koji način. a ubrzo potom se sve to i završi, nakon čega imamo 10ak minuta odjavne špice.

dakle, u čudu koje traje 70 min, imamo: 10 minuta uvodne naracije koju slobodno možete da preskočite, ja nešto dosadnije i nerazumljivije u životu nisam čuo; 10 minuta nebitne odjavne špice (na čijem kraju nema surprise bonusa – džaba će da čekate takvo što!); i 50ak minuta smucanja po pustinji gde glavnu 'akciju' čine: krupni planovi puževa na nekakvom budinom (?) kipiću; 5-minutna scena u kojoj ovaj muški sebi prži jaja sa slaninom, a onda ih proždire uz obilato mljackanje (ko voli, nek izvoli: večera in real time!); 3 cure koje se švrćkaju u svojim kostimima na vetru koji ih čini cool pojavama.

u svemu tome ima možda 3 ili 4 kratke scene pucnjave sa 'crvima' u kojima osrednji cgi i odsustvo bilo kakvog dramskog naboja u njima ubija bilo kakav filmski doživljaj i sve svodi na ilustrovanje nekih poza i sličica koje fanbojevi mozgova sprženih igricama mogu sebi da frejmuju na zid i drkaju na njih.

i to je sve.