Šta sam novo gledao na FEST-u?

Evo filmova koje sam premijerno video u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u. Već u najavama za FEST sam na blogu pisao o onima koje sam prethodno pogledao – ovde su obrađeni samo oni odgledani na samom festivalu. Tri novopogledana filma već su na blogu dobila zasebne prikaze (klikni pa vidi): odlična INCOMPRESA Asije Arđento, vrlo dobar horor LET US PREY i znatno slabiji, domaći TRAVELATOR. Evo sada, ukratko, i ostalih.

IM KELLER

AUS, 14

****          4

Izuzetan dokumentarac o tome šta naizgled normalni, obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd. 

Sve je uslikano sa hladnom distancom, skoro kjubrikovski ledeno, i sa istom takvom simetrijom i kompozicijom kadra te kvalitetom fotografije koji ovo čine vrhunskim bioskopskim filmom (što, inače, sa dokumentarcima, ne biva baš često). Isto tako kjubrikovski je i skoro-mizantropski tretman ljudskih aktera kao da su bube, i kamere kao da je lupa ili mikroskop.

Ne, ovo nije "talking heads" reportaža nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.

Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!

WHITE GOD

HUN, 14

**(*)          3-

Mnogo se ovo hvalilo, mnogo se očekivalo, i meni je bio u samom vrhu Most expected godišnje liste – a na kraju ispade dosadnjikava soc-drama o frigidnom ocu i njegovom narušenom odnosu sa ćerkom, pri čemu je njen ljubimac, pas koga ovaj izbaci iz stana, samo katalizator te priče.

Scene u kojima psi (dramaturški neuverljivo) pobegnu iz kafilerije, predvođeni baš ovim kučetom (koje im je JUČE tu došlo, i nejasno je kako se tako brzo nametnulo kao vođa, ne ide to sa kučićima tek tako) i počnu da haraju gradom vanredno su zabavne, jer u njima ova dramica naprasno (i dramski/žanrovski klimavo) preraste u neku vrstu suzdržanog horora, pri čemu naš Džeki (neuverljivo, kao u nekom američkom B hororčiću) zaredi da se sveti svima onima koji su mu se dotad nekako zamerili (mesar, surovi dreser za borbu pasa, psomrzeća komšinica itd).

 Sve pohvale dreserima pasa i kadrovima psećeg jurcanja ulicama velegrada, ali sve je to u službi tanke alegorije o nepoželjnim došljacima (koji nisu čiste rase, nego mešanci...), sa vanredno kukavičkim ne-krajem. Zapravo, film nema završetak, nego prekid, jer nije sposoban da ponudi rasplet svega ovoga. Šta će biti sa svim tim kučićima kad svane zora i dođu pajkani i šinteri? Ne se znaje!

PS: Voleo bih da mi neko objasni zašto se film ovako zove.  Niti je kuče belo, niti ima boga bilo koje boje, niti postoji u filmu neka igra reči dog/god a da je meni primetna...

HYENA

UK, 14

**(*)          2+

Naturalistički usnimljena krimi drama iz sveta londonskog podzemlja gde pratimo zamešateljstva korumpiranog pajkana i njegovih jednako krimogenih kolega koji se nađu u gužvi kad njihovog dotadašnjeg saradnika, narko-Turčina, neko isecka mačetom, a ovaj naš pohita da se dodvori osumnjičenima za to, Šiptarima koji preuzmu Turčinov biznis. Šiptarski narko gadovi i trgovci belim robljem su prikazani okrepljujuće realno i bez trunke stilizacije ili ulepšavanja (baš kao i "zaštitnici reda" koji s njima šuruju), a tu je i jedna nepotrebno eksplicitna scena u kojoj ogavni rutavi debeli međed sa erekcijom leže na Šiptarku u ropstvu kod ovih smradova.

Ima i nešto krvi i kasapljenja, ali ne tako lepo inscenirano kao u PUSHER 3. Iako ne-kraj ima smisla, može biti frustrirajuć mnogome gledaocu; ja ga prihvatam, uz ogradu da je, čak i takav, mogao imati kadar ili dva više kako bi se finalna odluka našeg antijunaka zabila sa jačim emotivnim impaktom.

PS: Srpski prevod (neophodan zbog napadnog kokni naglaska aktera) bio je vanredno, sramotno loš, očigledno rađen od strane (nepotpisanog!) "prevodioca" koji ništa tu nije shvatio, ni idiome ni relativno uobičajene izraze. Da se otpusti / bleklistuje, da ne prismrdi više FEST-u!

TELO

POL, 14

**               2

Jao, kako sam se žestoko zeznuo (da ne kažem: ispao sam budala) što sam u ILI/ILI situaciji, kada sam mogao da pogledam samo jedan od dva filma prikazivana jedan za drugim na različitim krajevima grada, umesto ruskog DURAKA (BUDALE) odabrao ovaj, naivno zaveden opisima koji govore o nekakvom "spiritizmu" i čak elementima "horora"! 

Pih! Ovo je slabo-zanimljiva soc-dramica o ocu koji pokušava da se rekonektuje sa histerično-anorektičnom ćerkom (da, slično kao u BELOM BOGU, samo što je ova ovde starija i znatno izgubljenija, nakon smrti majke koja ih je oboje žigosala). 

Na kraju on to i učini, ili barem učini krupan korak ka tome, tako što u stan primi ženu koja tvrdi da je medijum, ali od prizivanja duha majke ne ispadne ništa. Nema veze, otac i ćera u sumorno jutro podele osmeh gledajući zahrkalu medijumku. Hepi end. Uzeli se na kraju. Žena režirala. Sam sam pao, sam se ubio.

COLT 45

BEL, 14

*(*)             2-

Ovo ne da vrišti nego urliče: TEEEEEZGAAAA!!!! Koliko god da ja volim filmove Fabriza du Velza, o ovome nemam baš ništa lepo da kažem, osim da je solidno slikan pa stoga nije bolan za oko, a i ne traje predugo i nije smrtno dosadan – mada su krimi zaplet i manekenčić koji pozira kao glavni junak toliko nedokuvani, plitki i nezanimljivi da je to teško rečima dotaći. 

Potpuno nevredno truda (uprkos nekim kolegama kojima se prilikom gledanja ovoga privideo Ž.P. Melvil!). I ovde imamo kukavički bezvezan kraj u kojem naš junak između ćuze i rada za tajnu službu (NIKITA-style) odluči – šta, tačno? Da uhvati, da prostite, pištolj. I? Šta s tim? Špica. Koga je briga?

COUNCIL OF BIRDS

GER, 14

**             2

Ovo je dobilo nagradu za najbolju režiju na FEST-u. Ha! Da, mora da početniku, čiji je ovo diplomski film, nije bilo lako da postavi šine usred šume i da onda kameru polagano vozi prvo desno, pa onda malo levo, prateći u daljini junake kako šetkaju ispod drveća. Šuma je lepa, ali to što ovaj film čine lepe slike ne znači da je to stvar režije: i dokumentarni film na ovom mestu bio bi dobar.

U pozadini svega postoje neki nagoveštaji mistike prirode, i mom dragom prijatelju Marku Piševu u ovom filmu se privideo Blekvud, ali bojim se da je po sredi ipak samo projekcija i wishfil thinking. Da, ima tu negde u dalekoj, preterano understated dubini neko malo slovo "b" od Blekvuda, i toliko.

 Nažalost, film je skoro negledljivo dosadan i spor, skoro do nivoa parodije na "less is more" formulu.

PASOLINI

ITA/USA, 14

**             2

Bez jače veze nabacane epizode iz poslednjih par dana života velikog italijanskog reditelja (pomešane sa vizualizacijom delića njegovog romana u nastajanju koji, na osnovu viđenog, nije baš obećavao masterpis; dapače). Gledanje ovog filma je skoro-izluđujuće frustrirajuće iskustvo sa tom niđe-veze (aka non sequitur) dramaturgijom koja se zadovoljava oponašanjem, bez poniranja i prodiranja u to ko je i šta je Pazolini stvarno bio i ZAŠTO je stradao.

Ako očekujete neki novi ili bar zanimljivi uvid u to kako je i zašto stradao (Zavera? Kazna za politički angažman? Pazolini kao žrtva poretka? Samoubica po volji društva?) potražite to na drugom mestu. Kraj je banalan kao i skoro sve u ovom filmu. Jedina – ali velika – stvar koja ga donekle čini vrednim gledanja jeste fascinantna impersonacija Viljama Dafoa, koji zaista natprirodno liči na Pazolinija. Kome je to dovoljno, može da overi ovu spiritističku seansu.

PS: Zabavan je momenat kad u filmu Pazoliniju jedna prijateljica donese iz Jugoslavije (gde je snimala film) ploču sa "tradicionalnim hrvatskim narodnim pesmama", a kad puste tu ploču, čuje se nedvosmisleno, jasno, očigledno MAKEDONSKA narodna muzika... 

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT

USA, 14

**              2-

Sve najgore što sam zamislio čuvši naslov i videvši opis (iranski crno-beli horor "vestern" koji je režirala žena) ostvarilo se, pa još s kamatom. 

Ovo je patetično u svakom smislu: naivni pokušaji nekakve difuzne metafore/društvene kritike (?) u prikazu grada usred kojeg leže nabacani leševi na koje se niko ne obazire (niti iko referiše na njih), protkano tugaljivom ljubavnom pričicom praćenom indie-pop-rock pjesmicama koje akteri do besvesti puštaju jedni drugima umesto direktnijeg izraza emocija, i tek poneka solidna slika, kadar, vezano za "vamp" devojku i njenu crno-belu figuru koja se ovde-onde ukaže na ulicama ne-zna-se-kog-grada. 

To što je film epitom arty-indie isprđevine nije nikakvo opravdanje za zaplet koji kao da je napisala 14-godišnja emo devojčica u svoj leksikon, ili na svoj muzički video blog. Zaobići u širokom luku, osim ako se ne palite na infantilno dosadno umetničarenje.