Evo filmova koje sam
premijerno video u Beogradu na ovogodišnjem FEST-u. Već u najavama za FEST sam
na blogu pisao o onima koje sam prethodno pogledao – ovde su obrađeni samo oni
odgledani na samom festivalu. Tri novopogledana filma već su na blogu dobila
zasebne prikaze (klikni pa vidi): odlična INCOMPRESA Asije Arđento, vrlo dobar
horor LET US
PREY i
znatno slabiji, domaći TRAVELATOR. Evo sada, ukratko, i ostalih.
IM KELLER
**** 4
Izuzetan dokumentarac o tome šta naizgled normalni,
obični, dosadni, malograđanski Austrijanci kriju u svojim podrumima: nacistička
znamenja i naci druženja, bolesno uverljive lutke bebe, sado-mazo pomoćna sredstva, monstruozne kolekcije lovačkih trofeja dovučenih iz celog sveta itd.
Ne, ovo nije "talking heads" reportaža
nego vrhunski osmišljen, uslikan, montiran i predstavljen movie. Istina, pitanje je da li je i koliko toga ovde inscenirano
ili prilagođeno od strane reditelja, ali javlja mi se da nije mnogo.
Upozorenje: sadrži vrlo eksplicitne prizore SM
rastezanja muda itsl. mučenja koji će muške gledaoce sigurno navesti da, u
najmanjem, spontano prekrste noge i ustuknu!
WHITE GOD
**(*) 3-
Mnogo se ovo hvalilo, mnogo se očekivalo, i meni je
bio u samom vrhu Most expected
godišnje liste – a na kraju ispade dosadnjikava soc-drama o frigidnom ocu i
njegovom narušenom odnosu sa ćerkom, pri čemu je njen ljubimac, pas koga ovaj
izbaci iz stana, samo katalizator te priče.
Scene u kojima psi (dramaturški neuverljivo)
pobegnu iz kafilerije, predvođeni baš ovim kučetom (koje im je JUČE tu došlo, i
nejasno je kako se tako brzo nametnulo kao vođa, ne ide to sa kučićima tek tako)
i počnu da haraju gradom vanredno su zabavne, jer u njima ova dramica naprasno
(i dramski/žanrovski klimavo) preraste u neku vrstu suzdržanog horora, pri čemu
naš Džeki (neuverljivo, kao u nekom američkom B hororčiću) zaredi da se sveti
svima onima koji su mu se dotad nekako zamerili (mesar, surovi dreser za borbu
pasa, psomrzeća komšinica itd).
Sve pohvale
dreserima pasa i kadrovima psećeg jurcanja ulicama velegrada, ali sve je to u
službi tanke alegorije o nepoželjnim došljacima (koji nisu čiste rase, nego
mešanci...), sa vanredno kukavičkim ne-krajem. Zapravo, film nema završetak,
nego prekid, jer nije sposoban da ponudi rasplet svega ovoga. Šta će biti sa
svim tim kučićima kad svane zora i dođu pajkani i šinteri? Ne se znaje!
PS: Voleo bih da mi neko objasni zašto se film ovako zove. Niti je kuče belo, niti ima boga bilo koje boje, niti postoji u filmu neka igra reči dog/god a da je meni primetna...
HYENA
**(*) 2+
Naturalistički usnimljena krimi drama iz sveta
londonskog podzemlja gde pratimo zamešateljstva korumpiranog pajkana i njegovih
jednako krimogenih kolega koji se nađu u gužvi kad njihovog dotadašnjeg
saradnika, narko-Turčina, neko isecka mačetom, a ovaj naš pohita da se dodvori
osumnjičenima za to, Šiptarima koji preuzmu Turčinov biznis. Šiptarski narko
gadovi i trgovci belim robljem su prikazani okrepljujuće realno i bez trunke
stilizacije ili ulepšavanja (baš kao i "zaštitnici reda" koji s njima
šuruju), a tu je i jedna nepotrebno eksplicitna scena u kojoj ogavni rutavi
debeli međed sa erekcijom leže na Šiptarku u ropstvu kod ovih smradova.
Ima i nešto krvi i kasapljenja, ali ne tako lepo
inscenirano kao u PUSHER 3. Iako
ne-kraj ima smisla, može biti frustrirajuć mnogome gledaocu; ja ga prihvatam,
uz ogradu da je, čak i takav, mogao imati kadar ili dva više kako bi se finalna
odluka našeg antijunaka zabila sa jačim emotivnim impaktom.
PS: Srpski prevod (neophodan zbog napadnog kokni
naglaska aktera) bio je vanredno, sramotno loš, očigledno rađen od strane
(nepotpisanog!) "prevodioca" koji ništa tu nije shvatio, ni idiome ni
relativno uobičajene izraze. Da se otpusti / bleklistuje, da ne prismrdi više
FEST-u!
TELO
** 2
Jao, kako sam se žestoko zeznuo (da ne kažem: ispao
sam budala) što sam u ILI/ILI situaciji, kada sam mogao da pogledam samo jedan
od dva filma prikazivana jedan za drugim na različitim krajevima grada, umesto
ruskog DURAKA (BUDALE) odabrao ovaj, naivno zaveden opisima koji govore o
nekakvom "spiritizmu" i čak elementima "horora"!
Pih! Ovo
je slabo-zanimljiva soc-dramica o ocu koji pokušava da se rekonektuje sa
histerično-anorektičnom ćerkom (da, slično kao u BELOM BOGU, samo što je ova
ovde starija i znatno izgubljenija, nakon smrti majke koja ih je oboje žigosala).
Na kraju on to i učini, ili barem učini krupan korak ka tome, tako što u stan
primi ženu koja tvrdi da je medijum, ali od prizivanja duha majke ne ispadne
ništa. Nema veze, otac i ćera u sumorno jutro podele osmeh gledajući zahrkalu
medijumku. Hepi end. Uzeli se na kraju. Žena režirala. Sam sam pao, sam se ubio.
COLT
45
*(*) 2-
Ovo ne da vrišti nego urliče: TEEEEEZGAAAA!!!!
Koliko god da ja volim filmove Fabriza du Velza, o ovome nemam baš ništa lepo
da kažem, osim da je solidno slikan pa stoga nije bolan za oko, a i ne traje
predugo i nije smrtno dosadan – mada su krimi zaplet i manekenčić koji pozira
kao glavni junak toliko nedokuvani, plitki i nezanimljivi da je to teško rečima
dotaći.
COUNCIL OF BIRDS
** 2
Ovo je dobilo nagradu za najbolju režiju na FEST-u.
Ha! Da, mora da početniku, čiji je ovo diplomski film, nije bilo lako da
postavi šine usred šume i da onda kameru polagano vozi prvo desno, pa onda malo
levo, prateći u daljini junake kako šetkaju ispod drveća. Šuma je lepa, ali to
što ovaj film čine lepe slike ne znači da je to stvar režije: i dokumentarni
film na ovom mestu bio bi dobar.
U pozadini svega postoje neki nagoveštaji mistike
prirode, i mom dragom prijatelju Marku Piševu u ovom filmu se privideo Blekvud,
ali bojim se da je po sredi ipak samo projekcija i wishfil thinking. Da, ima tu
negde u dalekoj, preterano understated dubini neko malo slovo "b" od
Blekvuda, i toliko.
Nažalost, film je skoro negledljivo dosadan i spor, skoro
do nivoa parodije na "less is more" formulu.
PASOLINI
ITA/USA, 14
** 2
Bez jače veze nabacane epizode iz poslednjih par
dana života velikog italijanskog reditelja (pomešane sa vizualizacijom delića
njegovog romana u nastajanju koji, na osnovu viđenog, nije baš obećavao
masterpis; dapače). Gledanje ovog filma je skoro-izluđujuće frustrirajuće
iskustvo sa tom niđe-veze (aka non
sequitur) dramaturgijom koja se zadovoljava oponašanjem, bez poniranja i
prodiranja u to ko je i šta je Pazolini stvarno bio i ZAŠTO je stradao.
Ako očekujete neki novi ili bar zanimljivi uvid u
to kako je i zašto stradao (Zavera? Kazna za politički angažman? Pazolini kao
žrtva poretka? Samoubica po volji društva?) potražite to na drugom mestu. Kraj je banalan kao i skoro sve u ovom filmu.
Jedina – ali velika – stvar koja ga donekle čini vrednim gledanja jeste
fascinantna impersonacija Viljama Dafoa,
koji zaista natprirodno liči na Pazolinija. Kome je to dovoljno, može da overi
ovu spiritističku seansu.
PS: Zabavan je momenat kad u filmu Pazoliniju jedna
prijateljica donese iz Jugoslavije (gde je snimala film) ploču sa "tradicionalnim hrvatskim narodnim
pesmama", a kad puste tu ploču, čuje se nedvosmisleno, jasno, očigledno
MAKEDONSKA narodna muzika...
A
GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT
USA, 14
** 2-
Sve najgore što sam zamislio čuvši naslov i videvši
opis (iranski crno-beli horor "vestern" koji je režirala žena)
ostvarilo se, pa još s kamatom.
Ovo je patetično u svakom smislu: naivni
pokušaji nekakve difuzne metafore/društvene kritike (?) u prikazu grada usred
kojeg leže nabacani leševi na koje se niko ne obazire (niti iko referiše na
njih), protkano tugaljivom ljubavnom pričicom praćenom indie-pop-rock
pjesmicama koje akteri do besvesti puštaju jedni drugima umesto direktnijeg
izraza emocija, i tek poneka solidna slika, kadar, vezano za "vamp"
devojku i njenu crno-belu figuru koja se ovde-onde ukaže na ulicama
ne-zna-se-kog-grada.
To što je film epitom arty-indie isprđevine nije
nikakvo opravdanje za zaplet koji kao da je napisala 14-godišnja emo devojčica
u svoj leksikon, ili na svoj muzički video blog. Zaobići u širokom luku, osim
ako se ne palite na infantilno dosadno umetničarenje.