среда, 17. јун 2020.

TO THE ENDS OF THE EARTH (2019)




Dok ja pregledavam prevode i pišem pogovor za jubilarnu, 20. knjigu edicije „Poetika strave“, i iščitavam neke druge stvari, evo javio nam se povremeni saradnik, „Matoji“, sa svojim osvrtom na jedan od novijih filmova Kjošija Kurosave. Ja još nisam stigao da ga pogledam, pa do tada, evo šta veli do sada pouzdani Matoji:

 

Ako biste u najavi nekog filma pročitali da je on produkt međudržavne saradnje i da je deo programa obeležavanja dvadesetpetogodišnjice njenog uspešnog trajanja, pritom da je jedna od zemalja u kojoj se i odigrava radnja, Uzbekistan, najčešći komentar bi svakako bio: „Tja, još jedan istorijski epik za podizanje nacionalnog ponosa uz pregršt sentimentalnog patriotizma i naduvanog heroizma...“ Ali ako se zna da je druga strana u toj kulturnoj razmeni Japan, čije istorijske veze sa Uzbekistanom sežu do Drugog svetskog rata kada je grupa japanskih ratnih zarobljenika, dekorišući prostorije nacionalnog teatra Navoi u Taškentu, značajno doprinela stvaranju ovog remek-dela arhitekture, onda će već barem poznavaoci filma i snage japanske kinematografije da se zamisle. Tim pre što iza pomenutog filma stoji ekipa iskusnih japanskih sineasta na čijem čelu je Kjoši Kurosava! Sada već ovo saznanje kod dotičnih izaziva čuđenje, jer pomisao na Kurosavu asocira na nekonvencionalne horor filmove ili u najboljem slučaju na egzistencijalističke (psiho)drame osobene poetike. „Šta dovraga on radi u Turkmenistanu... ovaj, u Uzbekistanu, na pustinjskom suncu u orijentalnoj, islamskoj kulturi?!“

Nakon uspešnog suzbijanja neverice ipak mora da se zaključi: da, istina je, Kurosava je napisao jednostavnu realističnu priču o snimanju dokumentarca o egzotičnom Uzbekistanu od strane japanske filmske ekipe, zaposlenika jedne turističke televizije. I zaista, film počinje i razvija se kao doku-drama o snimanju travel-channel dokumentarca uz registrovanje prirodnih lepota, lokalnih običaja i mentaliteta ljudi na jednom od centara bivšeg „puta svile“, Samarkanda. Ipak, vrlo brzo u prvi plan izbija mlada neustrašiva Joko, voditeljka emisije, ona koja pred kamerom do pojasa u vodi lovi mitsku ribu, hrabro proba lokalne kulinarske specijalitete, prkosi sili teže u gradskom luna-parku i sve to uz široki osmeh. Međutim, gašenjem kamere gasi se i njen osmeh, javlja se zabrinutost prividno zbog problema na setu, ali zapravo zbog buduće karijere. Ona zapravo strepi zbog audicije za pevače, koja je očekuje po povratku u Japan, jer želi da postane pevačka zvezda. Naravno, tu su i ljubavni problemi, pošto joj je komunikacija sa dečkom, nakon što ga je ostavila u drugoj vremenskoj zoni, otežana. Ovim nevoljama pridružuje se i blaga nelagodnost koju svaki stranac oseća kada ostane sam u tuđoj zemlji. Naime, Joko, nepoštovana od ostatka tv-tima, voli da se iskrade i da sama, lagano obučena, tumara nepoznatim ulicama, što u ovoj muslimanskoj zemlji bode oči i dodatno pojačava njen osećaj izolacije. Pri povratku sa jednog od tih lutanja ona nailazi na vezanu kozu, koja očajnički pokušava da se oslobodi. Taj događaj je potrese i narednih dana, kada ostaju bez ideje šta dalje da snimaju, predloži da otkupe od vlasnika kozu i da je pred kamerom oslobode. Kasnije do kraja snimanja Joko upada u još neke nezgode, ne mnogo drugačije od nevolja koje je većina vas doživela na putovanjima, još jednom sreće kozu, sada u divljini, puno joj je srce, zapeva i sa pesmom uleti u odjavnu špicu. The End!

„I šta... to je to?! Ništa od natprirodnih dešavanja, letargičnih duhova, poremećenih ubica, pa čak ni od zlokobne ili pak začudne atmosfere, niti ostalih bilo kakvih iščašenosti sa japanskim trejdmarkom?!“ - zapitaćete se vi. Da, tako je, ništa od svega toga. Krajnje jednostavna priča, gotovo nefilmična, suva drenovina! Neupotrebljiva osim u rukama majstora anderstejtmenta, suptilnih nagoveštaja oličenih u škrtostima glume, kretanja kamere, montaže, prigušene antiklimaktične muzike i zvukova, a bujnosti unutrašnjeg života likova, prostora obuhvaćenog mirnim opštim planom, sveprožimajuće tišine. Ukratko, samo Kurosava može nešto ovako predisponirano kao nefilmično da pretvori u bogato sinematično iskustvo. Jedan od tajnih, magičnih sastojaka njegovog osobenog izraza je manipulacija strahom gledaoca. Ovaj put ti strahovi nisu duboko egzistencijalni, već površni, svakodnevni, više poprimaju oblik strepnje pred prvim prolaznikom, nekom novom stvari ili sledećim zadatkom. Joko je u takvoj situaciji. Oseća nesigurnost zbog nove, njoj nepoznate sredine i ljudi, zazire od uniformisanih lica, beži od njih iako nije ništa skrivila i na kraju odsečena od straha privedena je u policijsku stanicu. Tamo na televiziji, na vestima, ugleda scene vatrene stihije u jednoj japanskoj naftnoj rafineriji, ispostaviće se u oblasti u kojoj radi njen dečko kao vatrogasac. Strah tada dobija novo lice. Ali svi ovi strahovi kod Joko su manifestacija jednog temeljnijeg straha, straha od izolovanosti i samoće. Zbog toga njen osnovni cilj u Uzbekistanu postaje oslobađanje one vezane i uz to ograđene koze, jer osloboditi kozu za Joko znači osloboditi sebe od svih ovih strahova.

Da bi gledalac mogao da se saživi sa strahovima glavne i jedine protagonistkinje, Kurosava mudro koristi opšteprihvaćene predrasude o islamskom ekstremizmu. Prateći Joko ulicama Taškenta, kamera hvata u dubini kadra stroge poglede konzervativnih Uzbekistanaca, koji van fokusa objektiva postaju fluidni kao i preteći duhovi u Kurosavinim hororima. Takođe, osetljivost publike na kataklizmične scenarije, koji se nemilosrdno plasiraju preko medija, ovde je iskorišćena da gledalac sebi dramatično predstavi borbu Jokinog dečka sa vatrenom stihijom i da saučestvuje u brizi za njegov život. Ali više nego što podstiče nagone ili na kontemplaciju o njima, ovaj film svojom zanatskom i pre svega vizuelnom umešnošću vraća veru u film kao nezavisnu umetničku formu, kojoj nije potrebna ni interesantna priča, ni teatralnost pozorišta, ni virtuozna muzikalnost da iznese najveće istine, tj. lepotu kao najvišu istinu u umetničkom stvaranju. Sva ta zanatska pregnuća usklađena su u Kurosavinom low-key registru: prirodna neusiljenost glumaca koji su ionako u scenariju predviđeni da budu ljudski dekor i podsticaj glavnom ženskom liku, nosiocu radnje i idejnosti filma; fotografija koja uključuje dramatično osvetljenje i širokougaonu statičnu sliku i na kraju napeta tišina koja ispunjava ove statične, ali dramatične kadrove.

Najuzbudljiviji estetski doživljaj u filmu je Jokoin san u kojem je vrhunskom vizuelnom izražajnošću dočarana njena težnja za karijerom pevačke zvezde. Njen prolazak kroz raskošno ukrašene pristupne prostorije Navoi teatra je prikazan kratkim kadrovima (jedan kadar - jedna prostorija) sve do uspona na binu u centralnoj sali, kada jedan dugi opšti plan i jedan krupni kadar potcrtavaju njeno pevanje. Akiko Ašizava, koja je stalni Kurosavin direktor fotografije još od filma Loft, iskoristila je maksimalno prirodno osvetljenje i svaka uslikana prostorija je kao zamrznuti kadar sama po sebi umetničko delo. Sve to je znalački umontirano da simbolički predstavi Jokoin blistavi put ka zvezdama. Ova kratka suptilno onirična sekvenca je ujedno i najbolja posveta japanskim ratnim zarobljenicima na ostvarenim rezultatima u dekoraciji enterijera Navoi teatra. I pored političkog konteksta nastanka ovog filma, iluzorno bi bilo očekivati od Kurosave da da bilo kakvu drugu jaču političku aluziju, što bi bio presedan u njegovom opusu. I posle To the Ends of the Earth on i dalje ostaje apolitičan u najpozitivnijem smislu reči. Težište njegovih preokupacija se zadržava u intimnoj sferi, u sferi psihologije, tj. u centru njegovog sveta ostaje čovek - jedinka u borbi sa svojim demonima i u njemu se vode odsudnije bitke, nego što su one u spoljnom svetu između ljudi ili između čoveka i sistema/ideologije.