понедељак, 5. октобар 2009.

STAG NIGHT (2009)

**(*)

3-

STAG NIGHT je jedno lepo malo neambiciozno ali solidno-unutar-svojih-limitiranih-namera hororče namenjeno pre svega fanovima žanra. ovo potonje ističem zato što u poslednje vreme prečesto imamo 'horore' koji pokušavaju da se dodvore što široj demografiji i zato smaraju sa svojim triler, SF, dramskim ili komedijskim elementima, gnjave sa svojim predugim uvodima, 'psihološkim profilisanjem' svojih likova i ostalim tupljavinama. naročito mi idu na jetra 'horori' u kojima se u prvih pola sata ne dešava ništa (sem, eventualno, u prologu – nakon koga slobodno možete da se prebacite na 30-ti minut ako želite da horor-radnja najzad krene). ovo nije takav film.

STAG NIGHT ne pokušava da se dodvori i vašoj mami, devojci i ujaku koji ne voli horor. umesto toga, on ima poručuje: 'e, ako ne volite horor, šta tražite ovde?' to je jasno od prve scene – jednostavne, ali efektne upotrebe mraka i pokretnih stepenica koja napokon na film prenosi jednu od arhetipskih košmarnih situacija u njenom najbukvalnijem obliku: pokušavate da pobegnete od nevidljive pretnje, ali kao da trčite u mestu, ili čak i unazad, ka progonitelju.

za tim sledi vrlo kratko, jezgrovito upoznavanje sa glavnim junacima – niko zanimljiv, da se razumemo (jedino meni znano ime ovde je kip pardue, iz RULES OF ATTRACTION), ali ovo i ne pokušava da glumi neku studiju karaktera ili metaforu, satiru ili whatever. pre nego što ste im popamtili imena, ovi bajni (polu-pijani) primerci ljudskog roda upadnu u sranje na način pomalo bezvezan i ne znam baš koliko ubedljiv, ali bože moj, nemojmo cepidlačiti. možda je zaista i moguće u njujorškom metrou otvoriti vrata vagona iznutra, van stanice, dok voz stoji na podzemnom semaforu, i izaći iz voza a da to ne zasmeta mašinovođi, već da ovaj nastavi dalje a ove idiote ostavi u mraku i tunelima. osim toga, ovo je ipak snimano u bugarskoj – siguran sam da u bugarskom metrou možete da izlazite po želji. tako mi kažu ljudi koji tamo idu u metro u šoping.

u svakom slučaju, sa svojih jedva 70ak minuta aktivnog vremena (i 7-8 minuta za obe špice), STAG NIGHT se kreće dovoljno brzo i deliveruje ono što se od njega očekuje u pravilnim razmacima i adekvatnim dozama da vam i ne daje mnogo vremena za razmišljanje. ono što usledi u tim tunelima najkraće bi se moglo opisati kao TUNNELS HAVE EYES, ili MIMIC sa podzemnim beskućnicima-kanibalima. zaplet je jednostavan: 4 momka se vraćaju sa momačke večeri – stag night iz naslova, što je fraza čije značenje nam se objasni u jednom trenutku. naime, u ranija vremena, stag night je bila noć pred ženidbu u kojoj je mladoženja išao u šumu sa zadatkom da ulovi jelena (mužjaka) i tako dokaže svoju muškost. kada, u 03.30h zaglave u podzemlju NY metroa, svoju muškost imaju da dokažu boreći se protiv četvorice odrpanaca sa stajlingom roba zombija koji bi da ih prikolju i prožderu. treba razumeti te kanibale: pacovsko meso brzo dosadi, a i nije ni hranljivo ni ukusno kao ljudsko. tu su i dve devojke, ali one ne moraju ništa da dokazuju, pošto je ovo ipak momačko veče: jedna strada čim ogoli sise, a druga je čedna, što znamo po tome jer smo je ranije videli kako čita knjigu u metrou usred noći, pa zbog toga ima duži rok trajanja.

film je pristojno uslikan, sa nešto malo preterivanja u mrdanju kamere i prebrzoj montaži koji umeju da budu kontraproduktivni (borba crnaca u tunelu), ali uglavnom je to sve dovoljno pregledno i jasno. zbivanja su prilično predvidiva i ima tu i više déjà vu situacija nego što je prihvatljivo: npr. stari kliše iz usa ratnih filmova – ako neko pokazuje sliku devojke, žene ili majke, znajte da će ubrzo da zagine! ili, još otrcanija horor-fora, koju je trejdmarkovao originalni TEXAS CHAINSAW MASSACRE, a onda su je do besomučnosti kopirali i varirali bezbrojni horori nakon njega – dođemo kod osobe ili grupice koji se čine kao spas, a onda se ispostavi da on(i) rade za ili bar sarađuju sa zlikovcima… znači, neke ozbiljnije neizvesnosti ili strave nema, sve se svodi na akcioni saspens, borbu sa rob-zombijima i stare-nove metode puštanja krvi.

krvoliptanja, hvala na pitanju, ima poprilično, i to je za svaku pohvalu. ima tu svega: gejzirskog šikljanja u stilu japanskih filmova (!), pit-bul čerečenja, odsečenih glava, spljeskanih glava… sise: jedan par, ogoljen u ne baš najubedljivijoj sceni tipa 'ajde da se malo valjamo po ovim pacovskim govnima, prašini i vlazi'.

kraj je nepotrebno glupav, ali fuck, u okvirima jednog ovako neambicioznog filmića čak i sranje po samom sebi nije toliki greh koliki bi bilo u slučaju nekog filma koji zapravo ima neku poentu jaču od 70ak minuta neobavezne i blago-rutinske horor akcije.

što bi rekli neki nemaštovitiji rivjueri - STAG NIGHT 'nije ništa revolucionarno, ali se svakako može pogledati.'

GRADAC br. 169-170: na dvoru Rudolfa II


Najnoviji broj časopisa GRADAC iz Čačka, kao i obično, donosi fascinantne, podsticajne, inspirativne, neviđene stvari i teme koje ostali domaći časopisi iz 'kulture i umetnosti' po pravilu zaobilaze, ili se njima ne bave studiozno. Ovog puta, tema je mini-Renesansa na dvoru Rudolfa II i njen uticaj na umetnost, nauku i ezoteriju od tog doba do danas.

U subotu, 03.10.2009. u Kulturnom dodatku POLITIKE izašao je moj prikaz tog broja, kao i još nekih izdanja na bliske teme (alhemija).

Exkluzivno na ovom blogu možete naći potpunu, integralnu, neskraćenu verziju tog texta.

U POTRAZI ZA KAMENOM MUDROSTI

Dejan Ognjanović


Alhemija se neretko i danas smatra delom prošlosti i neprosvećenosti, proizvodom nedovoljnog znanja iz vremena u kome je spoznaja prirode još uvek bila opterećena misticizmom i ezoterijskim disciplinama za koje nema mesta u današnjoj nauci. U najboljem slučaju, nevoljno joj se priznaje status prethodnice današnje hemije, ali čak i tada ona se otpisuje kao nešto prevaziđeno.

To bi možda i bilo tako, da je cilj alhemije zaista bio samo na veštački način proizvesti zlato. Međutim, radi se o "Svetoj umetnosti" (veštini) čiji koreni, preko Arapa, vode sve do starog Egipta, a metalurgijski procesi bili su simboli Veledela spiritualne prirode. To je dobro shvatio Karl Gustav Jung kada je, pred kraj svog života, alhemiji posvetio dve svoje značajne knjige, Psihologija i alhemija i Mysterium Coniunctionis. Jung je u fazama alhemičarskog procesa prepoznao faze procesa individuacije, odnosno epizode psihičkog iskustva i rasta.

Novi broj časopisa Gradac nastavlja svoju misiju otkrivanja skrajnutih, manje poznatih tema i kulturnih junaka i skreće pažnju na jedan kratak, ali fascinantan period istorije. Radi se o svojevrsnoj mini-Renesansi na dvoru kralja Rudolfa II od Habzburga, koja je od Praga načinila vekovni simbol mistike i alhemije i podarila mu auru koju i danas poseduje. Vreme njegove vladavine, na prelomu 16. i 17. veka, ovako se opisuje u eseju "Čarobni Prag": "Trabunjanja alhemičara, natalni horoskopi, eliksiri života i filozofski kamen, Tiho Brahe i Kepler, Zlatna staza, životinjske i biljne fiziognomije Arčimbolda, rabi Lev i njegov homunkulus Golem, zastrašujući, nakazni Geto, staro jevrejsko groblje i careva Kunstkammer – to su slike, delovi tog začaranog kaleidoskopa koji nazivamo Rudolfovim Pragom."

Radi se o prelomnom trenutku u istoriji ljudskog duha, vremenu u kome nauka i ono što bi se danas nazvalo "para-naukom" nisu bili razlučeni, već su i najveći naučnici tog doba, poput astronoma Johana Keplera, Tiho Brahea i Đordana Bruna bili posvećeni hermetičkoj filozofiji, alhemiji, "prirodnoj magiji" i sl. Sva trojica pomenutih bila su, u nekom trenutku svojih života, štićenici kralja Rudolfa II, čiji je otvoreni, radoznali um oko sebe okupljao neke od najumnijih glava svog vremena, bez obzira na njihovo poreklo ili religijsku pripadnost (što je uključivalo i druženje sa rabijem Levom u vreme kada se na Jevreje gledalo sa mnogo zazora). To je vreme u kome engleski mag Džon Di razvija složene numerološke sisteme i šifre za komunikaciju sa "anđelima" (preko medijuma), a ove aktivnosti, kao i Dijeva poseta dvoru kralja Rudolfa, predmet su romana Gustava Majrinka, Anđeo sa zapadnog prozora. Majrink je, inače, na početku 20. veka, postao najistaknutiji pisac mističnog Praga i zaostavštine kralja Rudolfa II kroz niz okultnih romana, od kojih je najčuveniji i najbolji Golem.

Ovaj broj Gradca pruža detaljno iscrtan istorijski kontekst, kroz eseje koji govore o vladavina Habzburga i verskim sukobima u carstvu između 1555. i 1648., o dvoru Rudolfa II i humanističkoj kulturi, o štampanju knjiga i drugim oblicima izdavaštva u Pragu, o španskim i italijanskim uticajima na arhitektonske stilove za vreme vladavine ovog kralja... Iz njih se lik Rudolfa II pomalja kao mecena filozofa, naučnika, magova i umetnika, a posebno slikara. Ovaj melanholični vladar oko sebe je okupio brojne slikare i vajare koje je obasipao darovima, posedima i drugim počastima, a među njima bili su Arčimboldo Veličanstveni (esej Andrea Pjera de Mandijarga o njemu nalazi se u ovom broju časopisa), Bartolomej Spranger, Adrijen de Vris, Johan Hofman, Peter Stevens, Hans fon Ahen i drugi. Omiljeni slikari bili su mu Direr i Peter Brojgel, i nije žalio zlatnika da do njihovih slika dođe, neprestano bogateći svoju zbirku umetnina.

Tu su i eseji o astronomskom prevratu u 16. veku, omogućenom upravo radovima naučnika kojima je Rudolf II pružao uslove za nesmetani rad, a pre svega Tihu Braheu, kao i zanimljiv rad o magiji, nauci i religiji koji naglasak stavlja na aktivnosti engleskog maga, Džona Dija. Kao i uvek, i ovaj broj Gradca obogaćen je iscrpnom relevantnom bibliografijom i ilustracijama koji daju podstrek da se zainteresovani za ovde naznačenu duhovnu odiseju otisnu još dalje.

Kao savršena dopuna i dodatna razrada ove tematike može poslužiti gotovo istovremena pojava u srpskom prevodu kultne knjige poslednjeg velikog alhemičara, Fulkanelija, autora čija je Misterija katedrala već objavljena kod nas (Gradac, 1999; Rad, 2007). Njegova opsežna studija u dva toma, Alhemijska boravišta i hermetička simbolika u Svetoj umetnosti i ezoteriji Veledela (Službeni Glasnik, 2009) predstavlja pravo blago za sve one koji u alhemiji vide aktivan put dosezanja određenih znanja o prirodi i o sebi samome. Analizirajući skrivene simbole u arhitekturi srednjevekovnih građevina, Fulkaneli otkriva tragove skrivene tradicije kojom se napajala i oficijelna nauka i umetnost i tako umnogome razbija predrasude o "mračnom" srednjem veku.

Zainteresovanom čitaocu može se još skrenuti pažnja i na zanimljiv roman Rašani Radmila Anđelkovića (Everest Media, 2009) u kome se tragovi alhemičarskih i drugih ezoterijskih tradicija nalaze na našim, srpskim prostorima, u istorijskom trenutku još daljem od onog kralja Rudolfa II. To je prikaz sudara materijalističkog i spiritualnog poimanja alhemije, a posebnu draž pruža nesvakidašnji ambijent južnih srpskih zemalja u vekovima pre formiranja srpske države.

Iz gore pobrojanog može se zaključiti da je alhemijska tematika itekako aktuelna i ima šta da kaže čitaocu neopterećenom predrasudama.


PS: Obe gorepomenute knjige vrlo uskoro dobiće svoje zasebne prikaze iz mog pera, tj. tastature...