Artur Maken i Prvomajski veštičji Sabat

  

            U okviru akcije zvane „Prvomajski uranak“, u ranijim vremenima poznate kao „Valpurgijska Noć“, podsetiću vas na okultnu pozadinu današnjih, nimalo naivnih svetkovina i običaja.

Lavkraft često aludira na dva najveća paganska praznika, i oba imaju korene u keltskim verovanjima. Noć između 30. aprila i 1. maja Kelti su zvali Baltein, a širom zapadne Evrope poznata je kao „Valpurgijska Noć“. Označava početak vedrijeg dela godine, buđenja i rasta. Najpoznatija književna obrada Valpurgijske Noći može se naći u Geteovom Faustu.

            Tada su održavani najveći veštičji sabati. Kako su oni izgledali pomoći će nam da zamislimo dvojica velikih umetnika: jedan je Artur Maken, veliki velški mistik, okultista i pisac horora, čija zbirka najboljih priča VELIKI BOG PAN izlazi iz štampe za par nedelja (detalje o knjizi i o pretplati na nju imate OVDE).

            Drugi je veliki engleski okultista, mag i umetnik, Ostin Osman Sper koji je, kao i Maken, bio preokupiran Panom, satirima, okultnom upotrebom seksa, seksualnom magijom, vešticama, sabatima, jarčevima i uopšte atavističkim silama čije je buđenje, za razliku od Makena, smatrao pozitivnim i poželjnim. Sperovim crtežima ukrasio sam predstojeće odlomke iz Makenovih priča.

            Pred kraj (o)kultne Makenove priče „Beli prah“ jedan doktor objašnjava:

Bez sumnje ste čitali o veštičjem Sabatu i smejali se pričama koje su užasavale naše pretke; crne mačke i metle kao i kletve bačene na kravu neke babe.

Otkako sam saznao istinu često sam razmišljao da je, sve u svemu, srećna okolnost što se i dalje veruje u takvu lakrdiju, jer ona služi da sakrije mnogo toga što je bolje da široke mase ne znaju. Pa ipak, ako vam je stalo da pročitate apendiks monografiji Pejna Najta, u njemu možete otkriti da je pravi Sabat bio nešto vrlo različito, iako se pisac vrlo lepo suzdržavao kako ne bi obznanio sve što je znao. 

Tajne pravog Sabata bile su tajne dalekih vremena koje su preživele do srednjeg veka, tajne jedne zle nauke koja je postojala dugo pre nego što su Arijevci došli u Europu. Muškarce i žene koje su na prevaru namamili iz njihovih domova dočekala su stvorenja dobro osposobljena da preuzmu, kao što su to i činili, ulogu đavola, a onda bi ih njihovi vodiči odveli na neka pusta i usamljena mesta, poznata iniciranima kroz dugu tradiciju, a nepoznata svima ostalima.

Možda je to bila neka pećina u kakvom goletnom, vetrovima šibanom brdu, možda najdublje skrovito mesto velike šume, i tamo je održavan Sabat. Tamo je, u najcrnje doba noći, spravljano Vinum Sabbati i taj je zli napitak bio sipan i nuđen neofitima, a oni su učestvovali u paklenim svetim tajnama; „sumentes calicem principis inferorum“, kao što je to dobro iskazao jedan stari autor. 

A iznenada svako onaj ko je pio našao bi se u društvu izvesnog pratioca, očaravajućeg oblika i nezemaljske privlačnosti, koji ga je pozivao nasamo kako bi učestvovao u još snažnijim užicima, jačim i uzbudljivijim od bilo kakvog sna – u konzumaciji braka Sabata.  

Teško je pisati o takvim stvarima, a ponajviše zato što ta prilika koja je mamila ljupkošću nije bila halucinacija, nego, koliko god to bilo užasno reći, živ čovek. Snagom tog sabatskog vina, nekoliko zrna belog praha bačenih u čašu vode, kuća života bila je rasturena a čovečje trojstvo rastočeno, a crv koji nikad ne umire, onaj što leži uspavan unutar svih nas, postao je opipljiva i spoljašnja stvar, odevena u odoru od krvi i mesa. 

Tada bi, u ponoćni čas, praiskonski pad bio ponovljen i na delu prikazan, a strahotna stvar prikrivena velovima u mitu o Drvetu u Rajskom vrtu iznova je bila počinjena. Takve su bile nuptiae Sabbati.

            A u pregenijalnoj priči  „Beli ljudi“ (koju je Lavkraft s pravom smatrao Drugom Najboljom Horor Pričom Ikada Napisanom!) nalazi se i sledeći opis sabata – ovog puta iz pera jedne devojčice koja jedva da poima sve implikacije mračnih radnji u koje biva postepeno inicirana. Kontrast između njenog naivnog jezika i sadržaja koje opisuje dodaje učinak jeze ovome što sledi.

A ponekad mi je dadilja pričala priče koje je čula od svoje prabake, koja je bila veoma stara i živela u kolibi u planini sasvim sama, i većina tih priča govorila je o brdu gde su se ljudi sretali noću nekada davno, i igrali su raznovrsne neobične igre i radili čudne stvari o kojima mi je dadilja pričala ali ja nisam mogla da razumem, a sad, rekla je, svi osim njene prabake su pozaboravljali sve o tome, i niko nije znao ni gde je to brdo, pa čak ni njena prabaka.

Ali ispričala mi je jednu čudnu priču o tom brdu i ja sam uzdrhtala kad sam je se setila. Rekla mi je da su ljudi tamo uvek išli u leto, kad je bila velika vrućina, i morali su poprilično da igraju. 

Isprva bi bilo sasvim mračno, i bilo je drveća okolo, koje je sve činilo još mračnijim, i ljudi bi dolazili, jedan za drugim, iz svih pravaca, tajnom stazom za koju niko drugi nije znao, i dve osobe bi čuvale ulaz, i svako ko bi naišao morao je da načini veoma neobičan znak koji mi je dadilja pokazala najbolje što je umela, ali rekla je da mi ga ne može pokazati sasvim kako treba.

I svakojaki ljudi bi došli; došla bi gospoda i seljani i neki starci i dečaci i devojčice i sasvim mala deca koja bi sedela i posmatrala. I sve bi to bilo u mraku dok su oni dolazili, izuzev u jednom uglu gde je neko palio nešto što je mirisalo snažno i slatko, i teralo ih na smeh, i tamo se moglo videti sijanje užarenog ugljevlja a dim koji se dizao bio je crven. 

I tako bi svi oni ušli tu, i kad bi poslednji došao ulaza više nije bilo tako da niko više ne bi ni mogao da uđe čak i ako bi znali da ima nečega s druge strane.

I jednom beše neki gospodin koji je bio stranac i jahao je dugo putem, i izgubio se u noći, i konj ga je odveo u samo središte divljine gde je sve bilo izvrnuto naglavačke i bile su užasne močvare i velike stene na sve strane i rupe pod nogama, a drveće je nalikovalo vešalima, jer imalo je velike crne grane koje su se pružale preko puta. 

I ovaj čudni gospodin je bio veoma uplašen, a konj je počeo da drhti celim telom, i naposletku je zastao i nije hteo dalje da ide, i gospodin je sjahao i pokušao da vodi konja ali on nije hteo da se pomeri, i bio je sav obliven kao mrtvačkim znojem. 

I tako je gospodin produžio sasvim sam i išao dalje i sve dalje u divljinu, dok naposletku nije došao do mračnog mesta gde je začuo vikanje i pevanje i vrisku ni nalik bilo čemu što je dotad čuo. Sve je to zvučalo njemu sasvim blizu, ali nije mogao da uđe, i tako je počeo da doziva, i dok je dozivao, nešto mu dođe sleđa i začas su mu usta i ruke i noge bili skroz svezani i on pade u nesvest. 

A kad je došao sebi našao se kako leži kraj puta, baš na mestu gde se prvi put izgubio, ispod gromom sažeženog hrasta sa pocrnelim stablom i konj mu beše vezan za njega. I tako on odjaha u grad i reče tamošnjim ljudima šta mu se desilo, i neki od njih behu začuđeni; ali drugi su dobro znali.

I tako jednom kad su svi pristigli nije više bilo ulaza kojim bi bilo kod drugi mogao da uđe unutra. A kad su svi bili unutra, ukrug u prstenu, dodirujući jedni druge, neko otpočne da peva u tami, a neko drugi bi načinio buku nalik grmljavini nekakvom spravom koju su imali za te svrhe, i u mirnim noćima ljudi bi čuli zvuke grmljavine daleko, daleko od te divljine, i neki od njih, koji su mislili da znaju otkud ti zvuci, običavali su da načine znak na grudima kad bi se probudili u svojim krevetima u gluvo doba noći i začuli tu užasnu, potmulu buku poput grmljavine u planinama.

A buka i pevanje bi potrajali i trajali dugo vremena a ljudi u krugu ljuljali bi se na jednu pa na drugu stranu; a pesma je bila na starom, starom jeziku koji niko danas ne govori, a melodija je bila neobična. 

Dadilja je kazala da je njena prabaka znala nekoga ko se sećao njenog manjeg dela, kad je bila mala devojčica, i dadilja je to pokušala da mi otpeva, i to je bila toliko neobična melodija da sam se sva smrzla i koža mi se naježila kao da sam ruku spustila na nešto mrtvo. 

Nekada je to pevao muškarac a nekad žena, a ponekad je onaj ko je pevao činio to toliko dobro da bi dvoje ili troje prisutnih palo na tlo vrišteći i grabeći ga šakama. Pevanje je trajalo i dalje a ljudi u kolu bi se dugo vremena njihali tamo-'vamo i naposletku bi se mesec popeo iznad mesta koje su nazivali Tol Deol i otkrio ih kako se klate i ljuljaju ustranu dok se gust sladak dim izvija nad užarenim ugljevljem i lebdi u krugovima svuda oko njih. Onda bi večerali.

 Jedan dečak i jedna devojčica bi im doneli večeru; dečak je nosio veliki pehar vina a devojčica hlebnu pogaču, pa su dodavali hleb i vino ukrug i ukrug, ali ukus im je bio različit od običnog hleba i običnog vina, i izazvali bi promenu kod svakog ko bi ih okusio.

Onda bi svi ustali i zaigrali i tajnovite stvari bi bile iznete iz nekog skrovišta i oni bi igrali izvanredne igre i plesali ukrug i ukrug i ukrug na mesečini i ponekad bi ljudi iznenada nestali i za njih niko potom ne bi čuo, i niko ne bi znao šta im se desilo. I pili bi još tog neobičnog vina i činili bi idole i obožavali ih, a dadilja mi je pokazala kako se idoli prave jednog dana kad smo bile izašle u šetnju i prošle kraj mesta gde je bilo puno vlažne gline.

I tako me je dadilja pitala da li bih htela da znam kako su izgledale te stvari koje su oni pravili na brdu, i ja rekoh da. Onda me je ona pitala da li bih mogla da obećam kako nikad ni živoj duši o tome neću pričati, a ako pričam da budem bačena u crnu jamu sa mrtvacima, i ja rekoh da nikome neću pričati, a ona je kazala istu stvar stalno iznova, i ja sam obećala.

* * *

            Eto, deco: tako su naši stari dočekivali 1. maj, 7. jul, 29. novembar i ostale okultne praznike. Nekad bilo, sad se pripoveda...
               
Više o ovome i drugim srodnim stvarima čitajte u genijalnoj zbirci VELIKI BOG PAN, u mom prevodu – USKORO!
Da nam živi, živi Pan!