Kokan Mladenovic (2008)
Da da, Shozo je napokon, posle par godina pauze ponovo pohodio kuturnu instituciju zvanu Narodno pozoriste u Nisu. Kao zestok kriticar nihilizma, nistavnosti zivota uopste, cesto sam tokom godina bio u zestokoj zavadi sa pozorisnim personama, jer mi se cinilo da uporno i tvrdoglvo insistiranje na tim tezama ne vodi tu profesiju u bolju i sigurniju buducnost, vec je uporno i stalno vraca nazad starim i u vekovima vec pomalo zaboravljenim tekovinama i vrednostima. Mahanje rukama, dreka, vika, usiljeni plac, nasini striptiz zarad sitnih poena, cesto se prepoznaju kao zastitni znak pozorisne scene. Srecom, preksinoc to nije bio slucaj.
Tripartidna konstrukcija predstave Odabrani i unisteni se pokazala kao vest i uspeo koncept u reziji Kokana Mladenovica. Naravno, postoji raziku u kvalitetu izmedju minijaturnih jednocinki, ali zajednicka nit o izdaju, prevari, opstem poremecenom sistemu vrednosti povezuje sve tri.
Sudeci prema prvoj (Ivana Jovanovica „Odabrani“), delovalo je da ce kisno vece u pozorisnoj atmosferi biti samo jos jedan prosecan kulturni uzitak sa ukusom limuna. Tri prijatelja se srecu na brodu 1918e koji putuje ka Alexandriji, i naravno uz tradicionalno providan koncept, opijaju se, secaju proslosti, ljubavi, prevare,bla bla bla.... uz tragican zavrsetak. Poslovicna gluma, uz mahanje, pevanje, vikanje sa jakim naznakama kabarea. Katarina Mitic kao fatalna Ruskinja iskace pojavom, kako glumacki, tako i fizicki. Nazalost njen lik ostaje najinferiorniji textualno u dramaturskoj akciji.
Treca epizoda je meni sa licne strane najinteresantnija. Prvi put sam na sceni mogao da prisustvujem nastupu mog poznanika, prijatelja i muzickog saradnika Marjana Todorovica, poznatijeg kao Maksa iz D - Fensa. Maksa se ovde istice i kao autor dramskog texta od nazivom "Ees mooda". Glumeci maltene samog sebe, uz obilatu pomoc partnera Aleksandra Marinkovica, klasni sukob izmedju siromasnog i talentovanog mladog repera sa jedne strane, i bogatog i priglupog japija sa druge, prezentovan nam je na groteskno-satirican moderan nacin sa primesama dobre stare burleske. Nema ovde ni grama licnog, ovo jednostavno vredi videti.
Ubedljivo najbolje pozorisne iskustvo koje sam imao u poslednjih 10 godina (a gledao sam gotovo sve premijerne predstave), doziveo sam gledajuci drugu minijaturu u okviru omnibusa Odabrani i unisteni. Drama pod nazivom „Via doloris“ Nišlije Dejana Petkovica, je nesto sto svaki ljubitelj pozorista i kulturnog zivota jednog grada treba da okusi. Ovo je uopste najdalja tacka do koje moze da dobaci pozoriste kao medij. Prica o "zatocenistvu" prestolonaslednika Djordja Karadjordjevica u dusevnoj bolnici Gornja Toponica kod Nisa, tridesetih godina proslog veka, a izmedju dva svetska rata, moze imati kako kulturni, tako i istorijski znacaj za ceo ovaj region. Vesto i odmereno sastavljeni dijalozi, umereno dozirani tragikomicni elementi, hrabra implikacija istorijski sumnjivih detalja, rezultuje na kraju nezabravnim iskusutvom. Kao glumca veceri treba oznaciti naravno i Dejana Cicmilovica, tumaca glavne uloge.
