Lov na lignje (Squid Fishing)

  

            Prošlog septembra proveo sam dve nezaboravne nedelje u Istri. O nekim od iskustava već sam izvestio OVDE, ali mnogo toga zabavnog ostalo je još nepokazano, pa evo sad nečeg pomalo hororičnog i lavkraftovskog!
 

Naime, dok sam boravio u Štinjanu (kraj Pule), kao gost mog dragog prijatelja Marka Piševa, koji tamo ima porodičnu vikendicu, jedno popodne i veče otišli smo u lov na lignje.

            Odmah da kažem, za razliku od Marka, koji je fan svega mediteranskog i morskog – od riba, lignji, hobotnica i ostalih ljigavih grozota pa do maslina i drugog priobalnog rastinja – ja sam čovek izrazito kontinentalnog ukusa i stremljenja: od svih tih gnjecavih gnjusoba sa GNJ u imenu ja jedino mogu da svarim jagnje (a ni njegov fan baš nisam).

            Dakle, lignje nisu nešto što bih ja ikada u nekoj kafani naručio od svoje volje i duboke potrebe, ali mogu da ih jedem, onda kad sam baš u prilici i kad Marko zapne: nije to čak ni loše za pojesti, daleko do toga, ali ipak je to za mene tuđinsko meso (alien flesh).

            Ipak, vrlo rado sam iskoristio priliku da overim kako izgleda lov na lignje u koji nas je pozvao Markov komšija i kućni prijatelj, simpatični starčić po imenu Bartul, koji je na svoju brodicu osim mene i Marka primio i našu kinesku prijateljicu Šon (čiji je aparat odgovoran za sve slike koje ovde vidite).

            Popodne je bilo vedro i prijatno, a igre boja i oblika oblaka prilikom zalaska sunca dali su neke slikovite rezultate koje nema potrebe prepričavati, kad slike govore više od reči.

            Prijatna to beše vožnja, iako, da budem iskren, ja zaista nisam fan ljuljanja u orahovoj ljusci nad vodenim ambisima koji kriju kojekakve Nemani, Polipe i Meduze – a uz to sam i neplivač, tako da vodu u ovim količinama više volim da gledam kao estetski fenomen, stojeći na tvrdom tlu, negoli plutajući na njoj.

            To ne znači da patim od morske bolesti – ni blizu: svaku vrstu vožnje odlično podnosim, po tlu, vazduhu i vodi! – niti da sam se bojao u ma kom trenu – taman posla; uostalom, bili su tu i pojasevi za spasavnje, Zlu ne trebalo! – samo kažem, voda nije moj prirodni element (iako sam Vodolija), ja sam kopneni sisar i imam čeljusti sisara, sa adekvatnim probavnim traktom, fiziologijom i psihologijom, i od toga ne bežim, niti drugačijem od toga težim.

            Brodicom smo kružili oko nekoliko ostrva u puljanskom zalivu, uključujući tu i famozne Brione (gde je pristajanje zabranjeno) i sve troje gostiju izmenjalo se za kormilom, čisto da osetimo ugođaj upravljanja brodićem.

            Ovaj brodić svom vlasniku, Bartulu, pre svega znači kao sredstvo osame i sklanjanja u neki drugi svet, dok je ribolov za njega samo hobi, jer to malo što ulovi ili donese kući za jelo, ili pokloni susedima; prodajom se ne bavi.

            Pošto nisam preterani fan lignji, a još manje fizičkog rada, zdušno sam privilegiju pecanja lignji na zabačenu strunu s mamcem prepustio Marku i Šon, koji su se na to primili ko malji deca, dok sam ih ja slikao, uživao u prizorima gasećeg dana i u dolazećem mraku, i pijuckao rakiju koju Bartul drži na brodu, a od koje smo svi naizmenično potezali (Šon još i najviše).

            Isto kao i lignje, tako i rakiju – ne volim naročito, ali ako nema ništa drugo, ne odbijam ukoliko okolnosti nalažu, odnosno ako će konzumacija unaprediti kontekstu prigodne osećaje.

            Na kraju balade, lovci su uhvatili taman toliko bogohulnih podvodnih sluzavosti za neskrivenu radost i veselje.

            Tri lignje su pale za slobodu i izlučile svoje mastilo u delu brodića namenjenom za njihove samrtne ropce.

            Vrlo brzo zatim su završile u tanjiru, odnosno u tiganju: Bartul ih je očistio i pripremio sa nekim njegovim specijalnim forama i fazonima, ali je konzumaciju prepustio nama troma, jer on, iz zdravstvenih razloga, ne jede posle 18h, a kad smo se vratili u Markov dom i završili s pripremama, bilo je već oko 22h.

            U prijatnom ambijentu njegove terase, s pogledom na palmu i pučinu, uz adekvatne priloge i vino, naše malo ali zabavno društvo smazalo je tri Dagonova sina (ili kćeri?) u slast.

I zaista ovde moram da iznesem truizam da je sveže ulovljena lignja nešto sasvim, sasvim drugačije od smrznute, kupljene u marketu, ili dobijene u restoranu...

Dobro, nije ta lignjetina baš kao mlada teletina, ili zečetina, a kamoli srnetina, ili divljesvinjetina, nije ni prići dimljenoj butkici, ili leskovačkoj mućkalici, a o srodnosti sa telećom glavom u saftu ili rebarcima na kajmaku nema ni govora – ali, for what it is, beše to jedna baš baš fina večera, tim slađa jer smo se prethodno izbrusili na svežem večernjem morskom vazduhu, pa smo bili i dodatno ogladneli celom tom akcijom. 

Kad smo otpočeli s večerom počela je i kiša, a sedeti u zaklonu terase i večerati uz njeno dobovanje – nikakva dodatna muzika nije nam bila potrebna... A noć je još bila mlada...

PORODICA VUKODLAKA – Aleksej K. Tolstoj

            PORODICA VUKODLAKA je naslov horor pripovetke ruskog pisca Alekseja K. Tolstoja (Aleksey Konstantinovich Tolstoy / A. K. Tolstoy / Алексей Константинович Толстой, 1817 –1875) koja je izvorno bila napisana na francuskom 1839. godine, ali je na ruskom objavljena tek 1884.

            Dugo sam tragao za ovom pričom, a glavnih razloga za tu potragu ima barem dva: 1) ne samo što se radi o relativno retkom primerku klasične ruske horor priče, nego se ova još u celosti dešava u Srbiji (!), i 2) ona je poslužila kao predložak za izuzetan segment u omnibusu Marija Bave TRI PRIČE STRAHA (I Tre volti della paura, aka Black Sabbath, 1963).

            Pošto se radi o klasičnom, izvanrednom filmu majstora strave o kojem sam ovde već pisao, verujem da su oni koji znaju šta valja to odavno overili, pa nema potrebe za detaljnim prepričavanjem: ukratko, radi se o namerniku koji dođe u jednu srpsku familiju na selu, gde je glavu porodice, starca Gorču (Boris Karloff!), ujeo vampir, a onda on, prema starom srpskom običaju, umesto da ide da zarazu širi među čedne Engleze i druge tuđine, pošast raširi po sopstvenoj familiji. Što da prelazi ceo kontinent i još neku slanu vodu pride da bi griz'o anemične engleskinje kad ima jedre seljanke tu, u selu, a vala i u rođenoj kući? Zna se ko je prvi na udaru kad se prosečni srpski domaćin "povampiri"!

            Mi u Srbiji, inače, nalazimo se u paradoksalnoj poziciji: iako smo domovina i REČI i MITA o vampirima, naša nejač je osuđena da krvopije prima filtrirane kroz zapadnjačka pop-sranja, pre svega engleska i američka, tako da kad ovdašnjem čitaocu/gledaocu horor kažeš reč VAMPIR, on/a zamišlja nekakve nalickane grofove sa leptir mašnama, čipkanim košuljama i plaštovima, ili goth-tinejdžere koji svetlucaju, ili u najboljem, kao ćelave zubate Nosferatu-derivate preslikane iz neke video-igrice ili stripa/filma a la 30 DAYS OF NIGHT. I sami smo tome krivi: svekoliko bogatstvo našeg folklora i predanja nije bilo dovoljno našim vajnim piscima u prethodna dva veka da proizvedu više od jedva tuceta ili dva priča o vampirima, uglavnom krajnje inferiornih, a to važi kako za najčuveniju (Glišićeva "Posle 90 godina") tako i za dobar deo najnovijih, žanrovačkih, okupljenih u antologiji U ZNAKU VAMPIRA.

            Nije ovo mesto ni vreme da naširoko razglabam o osobenostima vampirskog mita, o istoriji njegovog književnog prisustva, o inkarnacijama vampira pre i posle Stokerovog DRAKULE – uostalom, o tome sam već više nego iscrpno pisao u POETICI HORORA, pa savetujem da bacite pogled na poglavlje posvećeno DRAKULI za to kako je vampir bio prikazivan na zapadu, i zašto baš tako. Ono što ovu priču A. K. Tolstoja čini vrednom i zanimljivom jeste to što pruža krajnje retku priliku da vampire sagledamo iz bliže, slovenske perspektive, neokaljane anglocentričnom kolonijalističkom rasističkom ksenofobijom i slovenofobijom i da vidimo jednu XIX-vekovnu horor priču o vampirima u Srbiji napisanu od strane nekog najpribližnijeg: kad već tada nije bilo kasvetnih srpskih pisaca da to urade, evo nama barem jednog Rusa.

            I moram reći da je uradio odličan posao: ovo je zaista vrlo, vrlo dobra priča, malkice smaračka na početku, dok krene radnja (jbg, Rusi ipak nisu imali genija Poa da ih nauči ekonomiji i jasnoći izlaganja!), ali jednom kad preživite taj brbljivi uvod, i kad dođete u srpsko selo, i kad padne noć – kreće klasična, neprejebiva ruralna zavodnička strava! I ne prestaje sve do zaista spektakularnog akcionog kraja sa nekim iznenađujuće morbidnim detaljima!

            Originalni francuski naslov priče je glasio "La Famille du Vourdalak. Fragment inedit des Memoires d’un inconnu". Na ruskom je izdata kao "Семья вурдалака", a u engleskom prevodu zove se THE FAMILY OF A vourdalak. Reč "vurdalak", kako izgleda, izmislio je Puškin početkom 19. veka u jednoj svojoj pesmi; inače se ne koristi nigde u slovenskom svetu i ne znači ništa. Zbog toga sam ja u donjoj verziji priče tu smešnu reč izbacio i zamenio je srpskom, VUKODLAK, kakva se u ovim krajevima zapravo koristi (kao sinonim za vampira). Istina, ima govorkanja da u jugoistočnoj Srbiji postoji stvorenje Vurdalak, i da se hrani isključivo vurdom (vrsta domaćeg krem sira, vidi sliku), ali za sada još nemamo definitivnu potvrdu ove ruralne legende.

            Na srpskom jeziku možete čitati novelu "Vampir" (Упырь, 1841) istog ovog A. K. Tolstoja u izdanju koje je spaja sa Čehovljevom novelom "Crni monah". Davno sam je čitao i malo šta mi je ostalo u sećanju, bojim se da je relativno neupečatljiva i neuporediva sa "Porodicom vukodlaka" (kao i sa "Monahom", uostalom); ali bizarno je da, naročito ako imamo u vidu tu "srpsku vezu", "Porodica vukodlaka" do danas kako izgleda nije bila prevedena na srpski.

            Zbog toga sam se udružio sa jednim Fincem koji uređuje sajt posvećen Ričardu Stenliju, a i inače je fan horora, pa smo uradili sledeću stvar: 1) iskopali smo ne jedan nego tri različita prevoda ove priče na engleski; 2) uporedili ih i ustanovili krupne razlike, nesaglasja i sečenja između njih (različiti delovi nedostaju ovoj ili onoj verziji); 3) napravili smo idealnu, najpotpuniju verziju, u najvećem delu zasnovanu na prevodu izvesnog Fedora Nikanova za koju smo procenili da je najautentičnija i najvernija originalu; 4) a onda sam ja temeljno posrbio sve detalje u toj verziji prevoda tako da imena likova i mesta zaista budu srpska.

Konkretno, u prevodu su se javljala imena likova: Georgy, Pyotr, Sdenka i Gorcha. Ja sam to preveo u Djordje (nisam hteo da engleske čitaoce zbunjujem našim slovom Đ), Petar, Zdenka i Gorča (slovo Č im je, valjda, zahvaljujući Česima, nešto bliže). Takođe sam napisao par fusnota vezanih za srpska verovanja i mitologiju vampira u ovim krajevima, i editovao sam neke detalje u fusnotama koje je napisao kolega Finac, koji je takođe iskopao neke zabavne detalje o drugim likovima koji se pominju u priči (a neki su stvarno postojali). Ja sam takođe u ovom prevodu ispravio pogrešno napisano ime i naslov jedne klasične vampirološke studije, toliko slavne da se pominje čak i u pradrevnoj epizodi Zagovorg sukoba sa vampirom, baronom Rakošijem (POVRATAK VAMPIRA, izdao Veseli Četvrtak)! Kroz čitav tekst smo takođe uneli niz sitnih korekcija i sređivanja, tako da je ova verzija koju vam sada nudimo apsolutno najbolji način da priču pročitate!

Da, jeste pomalo bizarno čitati RUSKU priču izvorno pisanu na FRANCUSKOM koja se dešava u SRBIJI u prevodu na ENGLESKI, ali ovo je, uprkos tome, priča vredna pažnje, i zaslužuje da je overite baš u ovom izdanju. Ako ste baš baš veliki srbofili i insistirate da je čitate na srpskom – možete i to, jer vidim pre neki dan da su je upravo –nezavisno od mene- preveli veseljaci iz SCI FI DRUŠTVA u 18. broju "almanaha" (tj. fanzina) TERRA. Međutim, iz iskustva sa ranijim njihovim prevodima sumnjivog kvaliteta (blago rečeno), ja vam tvrdim da je zaista bolje da ovu priču čitate u DOBROM, ANOTIRANOM, LEPO SREĐENOM PREVODU NA ENGLESKI, radije nego u skrnavom, ovlašnom "prevodu" na srpski (iz ko zna kog i koliko potpunog izvora). Dakle, Vukodlak ili Vurdalak, odaberite sami!

Verzija koju smo Zeleni Čovek i ja priredili prebačena je u PDF, i ja sam taj fajl okačio na Mediafire; sada engleski prevod, sa svim anotacijama i popravkama, ekskluzivno, courtesy of Ghoul, možete skinuti OVDE.

PS: Uzgred, postoji ruski film Семья вурдалакoв, koji prilično trapavo pokušava da "modernizuje" ovu priču i smesti je u današnje vreme.

Ima tu ponešto finih kadrova ruskih pejsaža u izmaglici i starih ruševnih crkava i zgrada, što je lepo za oko kao pokušaj nekakvog slovenskog gotika.

Avaj, pripovedanje je školski primer ruske OPERISANOSTI od smisla za ritam – najgora i smrtno dosadna LETARGIJA prožima čitav ovaj tmušasto-šućmurasti filmčić: to je toliko spooorooooo, toliko neeezaaanimljiiiivoooo izvedeno, da bi "reditelja" na bensendinima valjalo umlatiti glogovim kolcem.

Čak i kad se desi nešto što bi normalan čovek snimio kao napeto, uzbudljivo, jezivo, ovde je naprosto smušeno i bedno, i ukratko rečno – ovaj film možete pogledati samo ako ste baš zadrta "ruska duša" ili se naročito primite na Tolstojevu priču da prosto MORATE da vidite i ruski film. A može vam poslužiti i kao garantovano uspešan lek za nesanicu!

Ali, verujte mi, ako želite DOBAR film po njoj, dovoljno vam je ono što je veliki Mario Bava uradio u TRI PRIČE STRAHA!

Zašto volimo da se plašimo: Slike iz ZAVODNIKA

            Naleteo sam na netu na nekoliko fotografija koje kao da su načinjene u mom romanu ZAVODNIK: odnosno, kao da je neko uspeo da uđe u svet koji sam tu opisao i napravi više jezovitih noćnih snimaka.

            Jedino ne znam gde nađoše jelene, njih u okolini sela Špaj nema – ali baš zato su slike još jezivije; jer, ako tamo noću izlaze jeleni, koje po danu niko nije video, možete misliti šta drugo, još fantastičnije, tamo izlazi noću!!!

            Inače, večeras, tj. u noći između četvrtka i petka (23-24. april), poslušajte Noćni program na Radiju Bg 202, jer će biti posvećen hororu.

            Emisija traje od 01-04 h iza ponoći, četvrtak na petak, tema emisije su Horor filmovi (Zašto volimo da se plašimo), poznati satiričar Miodrag Stošić (na slici) je voditelj a Marko Miranović specijalni gost.

            U ovoj emisiji gostuje i Dejan Ognjanović i govori o ZAVODNIKU, POETICI HORORA, Lavkraftu i – o tome zašto volimo da se plašimo i da gledamo jezive slike poput ovih!

        Kako ekskluzivno saznajem, evo šta možete očekivati u emisiji: u prvom satu ići će delovi o književnosti, o ekranizacijama i intervju sa mnom. 


         U drugom satu se bave srpskim hororima, a na kraju će biti miks zanimljivosti o svima poznatim hororima i o onim za koje se malo zna.

To sve ide naživo, što znači: možete se javiti i komentarisati na tel: 011 3249 202, a SMS slati na 064 0 202 200.

            Dvestadvojku možete slušati i preko interneta ako vam je tako lakše: dakle, uživajte u posleponoćnoj stravi i jezi!