Prošlog
septembra proveo sam dve nezaboravne nedelje u Istri. O nekim od iskustava već
sam izvestio OVDE,
ali mnogo toga zabavnog ostalo je još nepokazano, pa evo sad nečeg pomalo
hororičnog i lavkraftovskog!
Naime, dok sam boravio u Štinjanu
(kraj Pule), kao gost mog dragog prijatelja Marka Piševa, koji tamo ima
porodičnu vikendicu, jedno popodne i veče otišli smo u lov na lignje.
Odmah
da kažem, za razliku od Marka, koji je fan svega mediteranskog i morskog – od
riba, lignji, hobotnica i ostalih ljigavih grozota pa do maslina i drugog
priobalnog rastinja – ja sam čovek izrazito kontinentalnog ukusa i stremljenja:
od svih tih gnjecavih gnjusoba sa GNJ u imenu ja jedino mogu da svarim jagnje
(a ni njegov fan baš nisam).
Dakle,
lignje nisu nešto što bih ja ikada u nekoj kafani naručio od svoje volje i
duboke potrebe, ali mogu da ih jedem, onda kad sam baš u prilici i kad Marko zapne:
nije to čak ni loše za pojesti, daleko do toga, ali ipak je to za mene tuđinsko meso (alien flesh).
Ipak,
vrlo rado sam iskoristio priliku da overim kako izgleda lov na lignje u koji
nas je pozvao Markov komšija i kućni prijatelj, simpatični starčić po imenu
Bartul, koji je na svoju brodicu osim mene i Marka primio i našu kinesku
prijateljicu Šon (čiji je aparat odgovoran za sve slike koje ovde vidite).
Popodne
je bilo vedro i prijatno, a igre boja i oblika oblaka prilikom zalaska sunca
dali su neke slikovite rezultate koje nema potrebe prepričavati, kad slike
govore više od reči.
Prijatna
to beše vožnja, iako, da budem iskren, ja zaista nisam fan ljuljanja u orahovoj
ljusci nad vodenim ambisima koji kriju kojekakve Nemani, Polipe i Meduze – a uz
to sam i neplivač, tako da vodu u ovim količinama više volim da gledam kao
estetski fenomen, stojeći na tvrdom tlu, negoli plutajući na njoj.
To ne
znači da patim od morske bolesti – ni blizu: svaku vrstu vožnje odlično podnosim, po tlu, vazduhu i vodi! – niti da sam se bojao u ma kom
trenu – taman posla; uostalom, bili su tu i pojasevi za spasavnje, Zlu ne trebalo! – samo kažem, voda nije moj prirodni element (iako sam
Vodolija), ja sam kopneni sisar i imam čeljusti sisara, sa adekvatnim probavnim
traktom, fiziologijom i psihologijom, i od toga ne bežim, niti drugačijem od
toga težim.
Brodicom
smo kružili oko nekoliko ostrva u puljanskom zalivu, uključujući tu i famozne
Brione (gde je pristajanje zabranjeno) i sve troje gostiju izmenjalo se za
kormilom, čisto da osetimo ugođaj upravljanja brodićem.
Ovaj
brodić svom vlasniku, Bartulu, pre svega znači kao sredstvo osame i sklanjanja
u neki drugi svet, dok je ribolov za njega samo hobi, jer to malo što ulovi ili
donese kući za jelo, ili pokloni susedima; prodajom se ne bavi.
Pošto
nisam preterani fan lignji, a još manje fizičkog rada, zdušno sam privilegiju
pecanja lignji na zabačenu strunu s mamcem prepustio Marku i Šon, koji su se na to primili ko malji deca, dok sam ih ja
slikao, uživao u prizorima gasećeg dana i u dolazećem mraku, i pijuckao rakiju koju
Bartul drži na brodu, a od koje smo svi naizmenično potezali (Šon još i najviše).
Isto
kao i lignje, tako i rakiju – ne volim naročito, ali ako nema ništa drugo, ne
odbijam ukoliko okolnosti nalažu, odnosno ako će konzumacija unaprediti kontekstu prigodne osećaje.
Na
kraju balade, lovci su uhvatili taman toliko bogohulnih podvodnih sluzavosti za
neskrivenu radost i veselje.
Tri
lignje su pale za slobodu i izlučile svoje mastilo u delu brodića namenjenom za
njihove samrtne ropce.
Vrlo
brzo zatim su završile u tanjiru, odnosno u tiganju: Bartul ih je očistio i
pripremio sa nekim njegovim specijalnim forama i fazonima, ali je konzumaciju
prepustio nama troma, jer on, iz zdravstvenih razloga, ne jede posle 18h, a kad
smo se vratili u Markov dom i završili s pripremama, bilo je već oko 22h.
U
prijatnom ambijentu njegove terase, s pogledom na palmu i pučinu, uz adekvatne
priloge i vino, naše malo ali zabavno društvo smazalo je tri Dagonova sina (ili
kćeri?) u slast.
I zaista ovde moram da
iznesem truizam da je sveže ulovljena lignja nešto sasvim, sasvim drugačije od
smrznute, kupljene u marketu, ili dobijene u restoranu...
Dobro, nije ta lignjetina baš
kao mlada teletina, ili zečetina, a kamoli srnetina, ili divljesvinjetina, nije
ni prići dimljenoj butkici, ili leskovačkoj mućkalici, a o srodnosti sa telećom
glavom u saftu ili rebarcima na kajmaku nema ni govora – ali, for what it is,
beše to jedna baš baš fina večera, tim slađa jer smo se prethodno izbrusili na
svežem večernjem morskom vazduhu, pa smo bili i dodatno ogladneli celom tom akcijom.
Kad smo
otpočeli s večerom počela je i kiša, a sedeti u zaklonu terase i večerati uz
njeno dobovanje – nikakva dodatna muzika nije nam bila potrebna... A noć je još bila mlada...
Fino krstarenje. Ironija je da nijedna atavistička osobina nije se zadržala kod nas, suvozemnih kičmenjaka, kao da nismo isplivali iz mora sa tim ribolikim krčamrskim, pivopijskim ustima - uvek me je Inn smouth asocirao na to, a jesmo, 6 godina studiranja biologije me uverilo u to. Kako beše, Dagon - bog Srba? Još to nisam našao za čitati.
ОдговориИзбришиKako lepe fotografije... I uopste sjajan tekst. Lignje obozavam, ali zive izgledaju zaista nejestivo, vise kao neki ukras xD A more mi je uvece tako jezivo, veci horor nego najmracnija suma ili planina xD
ОдговориИзбришиInteresantno je da jedan ovakav sajt ne poseduje vidjenje igre Limbo. Topla preporuka.
ОдговориИзбришиRemek delo
ОдговориИзбришиhttps://www.youtube.com/watch?v=wUc7hQvBdNs
more je tuđina usred 'našeg' sveta; lavkraft je to lepo shvatio i upotrebio u svojim delima. što se tiče video igrica, njima se ja ne bavim, ne zanimaju me, i zato ih nema na blogu.
ОдговориИзбришиNa ovu igricu ne gledam kao na neki kontrolisani tok radnje koji ipak mora da se ispuni pogramiranim kolosekom. Vizuelni efekti su savrsenstvo. Pogledaj onaj link kad imas vremena. Igra je uradjena bez muzike, crno belo, silueta decaka kome svetle oci i koji luta mracnom sumom i napustenim rudnicima kroz gomilu opasnosti koje zahtevaju IQ iznad debila za savladavanje. Horor remek delo.
ОдговориИзбришиPošto Lavkraftovih dela na srpskom mogu da se nabroje na svih 20 prsta, zahvaljujući tebi i prethodnim izdavačima, rekoh da te priupitam da li si čitao priču The tomb od njega i da li je vredna čitanja?
ОдговориИзбришиInače, pročitao sam U planinama ludila, nedavno po drugi put. Ovim romanom je dao osnovu svakog horor žanra koji se bavi ekspedicijama i pritajenim silama koje vrebaju. Moja ocena je 4/5, nekako je na kraju zbrzao i mogao je još kompleksnije da razradi tu mitologiju drevne civilizacije na Antarktiku, to čitaoce zanima, sama jurnjava je ovde nešto sekundarno.
Na stranu što je tvrdio da tamo postoje vrhovi od po 10000 metara, tada Južni pol nije ni istražen.