***(*)
3+
Sa velikim uživanjem
pogledao sam ovaj film na Festivalu autorskog filma; u ovom trenu još ga nema
na netu, ali zato možete da vlažite i prčite se uz novi trejler – i uz moj
rivju, naravno.
Body horror is the name of the game – ali ne u lejm izdanju kakvo su nam poslednjih godina nudili neki
mlitavi kvazi-šokantni kvazi-feministički američanski kvazi-splateri (TEETH,
EXCISION,
AMERICAN
MARY itsl); ne, đeco, ovo je francuski
film, a Francuzi body horror
kapiraju daleko, daaaleeekooo bolje od Amera. Ne verujete? Pogledajte/podsetite
se: DANS MA PELLE, MARTYRS,
LA PIANISTE, TROUBLE EVERY DAY...
Zašto je tomu tako?
Francuzi imaju kulturološku, literarnu i filozofsku zaleđinu za tu tematiku
koja seže barem od de Sada (ako ne i od Rablea!) preko Bataja do današnjih dana
a, s druge strane, nemaju prokleti puritanizam posisan s majčinim mlekom koji
imaju čak i nominalno „bezbožni“ Ameri.
Ne vredi! Ta prokleta WASP „kultura“ zasnovana je
na distanci i strahu i snažnom zazoru od sopstvenog (i tuđeg) tela i
seksualnosti, i njihov tretman te tematike (a pre svega u okvirima popularnog,
komercijalnog, žanrovskog filma) oduvek je bio i ostao na nivou lascivnog ali
nezrelog tinejdžera koji glupim fazonima, nestašlucima i okolišenjima prikriva
sopstveni strah i ambivalentnost po pitanju svog i tuđeg tela.
Nikad, ni za sto
godina, neće Ameri umeti i smeti da imaju tako matter of fact odnos prema telesnosti kakav imaju Francuzi – dakle,
da bude lišen lascivnosti, jedva suspregnutog kikotanja i kliberenja,
stidljivosti, prikrivanja, nasilnog ulepšavanja i došminkavanja, neiskrenosti,
pritajenosti, stisnutosti i suvopičasto-mlitavokuraste seksualnosti...
Zbog toga francuskim
filmom već pola veka slobodno landaraju kurci i klate se sise, njišu se guze i
dlakave i glatke, a ljudi se jebu slobodno i bez čaršava grčevito stisnutih
ispod brade. I ne samo što se jebu, nego se tematizuju i stvari koje nisu nužno
i eksplicitno povezane sa seksom, ali jesu sa oslobođenom telesnošću:
individualnost, kanibalizam, rod i pol, ždranje, društveni i porodični žigovi
utisnuti u telo pojedinca itd. itsl.
Američki film ima fundamentalni strah od
mesa i nerazumevanje prema mesu (slično Brandlflajevom kompjuteru u MUVI) koji
prikriva, kao što rekoh, klinačkim, površnim, jadnim, prvoloptaškim
eksploatacijskim fazonima (školski primer: H. G. Luis i njegova škola splatera)
koji čak i u prividnim ekscesima najčešće ostaju suštinski puritanski i
patetično infantilni (i falocentrično patrijarhalno šovinistički).
Ali vas možda ne
zanima moja tirada o seksu i mesu; vi biste radije zaplet, fabulu radnje, i
tako to? Pa to imate svuda na netu, ne trebam vam ja za to – ali, ajde, kad smo
već tu, ukratko: slatka devojka iz familije vegetarijanaca krene na fax
(veterina!), ali prilikom obreda „inicijacije“ nateraju je da pojede komad mesa
(tj. zečji bubreg), i još celu njenu grupu pospu životinjskom krvlju – i, eto
belaja!
Ona počne da tripuje, da luduje, da žudi za mesom i
krvlju i kurcem (kao i svaka prava probuđena tinejdžerka), da tone u ludilo u
kojem zapravo počne da sumnja nisu li, u stvari, svi oko nje ludi, i ne krije
li se nekakva zavera u toj školi i njenim sumanutim žurkama i zabavama na pozadini
seciranih telesina krava i kojekakvih zametaka u teglama i mazanja farbama i
šta ti sve ne.
Plus, tu je njena rođena sestra, par godina
starija, u istoj školi, tu je gej cimer koji jebe žene (i s kojim ona
druguje/ljubaviše se u trouglu sa sekom), tu su čudne automobilske nesreće koje
kao da su namerno izazvane, tu su, najzad, promene na njenom telu, pre svega na
koži, koja počinje da se ljušti...
RAW u sebi objedinjava na meni omiljen
način tekovine art filma i žanrovskog filma i oni se tu prožimaju na skoro
idealan način, sa prijatnim spojem očigledne autorske posvećenosti i
idiosinkratičnog privatnog fetišizma, a opet sa smislom da se deliveruju
žanrovska dobra.
Scenario je nepredvidiv, ali zaista iskreno
nemoguće je slutiti šta će sledeće da se desi i kuda to sve vodi – što je,
setićete se, retkost u današnjem horor filmu, a i šire. Pritom je dovoljno smeo
da bude i eliptičan, i opskuran, i aluzivan, a da opet ne pretera s tim nego da
balansira prilično uspešno sa svojom naracijom tako da ipak ostane unutar nešto
šire shvaćenih granica komercijalnog, bioskopskog filma.
Gluma je odlična (naročito kod dve sekice u glavnim
ulogama), posvećena, intimna, topla, sa prijemčivim mladim glumcima koji hrabro
ulaze u likove i situacije kakvi se retko viđaju, ili se uopšte ne viđaju
danas.
Efekti maske su izuzetni, naturalistički, i možda
čak i previše ubedljivi – lišeni klinačke groteske iz američkih horora, lišeni
uobičajene Fangorijanske stilizacije sa očiglednom lateks protetikom. Neki od
ovih prizora zagolicaće i uznemiriće i otvrdnula horor srca i stomake.
Uostalom, na brojnim projekcijama na festivalima i drugde zabeleženi su
slučajevi povraćanja i sličnog zanesvešćivanja, i mogu vam reći da u ovom
slučaju to NIJE hajp kao što je bio kod nekih drugih novijih amero-budalaština
koje su htele (ali nisu ni smele ni umele) da budu gnjusne, kao što je BITE.
Ako vam ova SIROVOST ne zagolica stomake i dubine ždrela, ništa neće!
U današnje otupelo i blazirano vreme čak i to je
nešto, jer kao što goreprizvani naslovi demonstriraju, nije to baš tako lako
kako površnima izgleda – prsneš malo kečapa i lažnih/pravih creva i eto
grozote. Pih.
Ne, ova cura (da li sam pomenuo da je ovo pisala i režirala žena?) ZNA šta radi, ne samo u pogledu
gađenja nego i fascinacije mesom u svim njegovim oblicima, od sirovog –dok je
još na telu- preko otkinutog ali još toplog pa sve do zbrčkano-konzerviranog u
formaldehidu ili čemu već.
Naravno, glavni kvaliteti ovog filma nisu u
njegovom baratanju šokantnom ikonografijom i u apelovanju na najniže nagone već
pre svega u pametnom, zabavnom, vrlo crnohumornom a opet saosećajnom načinu na
koji prikazuje obrede odrastanja (coming of age) i inicijacije u društvenu
zajednicu kroz trougao Pojedinac + Porodica + Škola, ali iz izrazito ženske (i
mesnate) perspektive...
Pored nadahnute vizuelnosti, izuzetnog muzičkog
skora (od stalnog kompozitora za filmove Bena Vitlija, ali ovde nekako više
nadahnutog i memorabilnog), odličnih efekata maske, mudro upotrebljene
scenografije (film je –slučajno?- skoro-kronenbergovski u tom pogledu) istakao
bih još jedan polu-kvalitet: naime, film me je iznenadio u poslednjih par
minuta.
Sve do pred sam kraj imao sam snažan predosećaj da
će ovo imati neki kretenski NEKRAJ, odnosno otvoreni
možda-jeste-možda-nije-moje-srce-tajnu-krije „kraj“ koji će me frustrirati i
nervirati tim pre što mi se ovo pre njega svidelo.
Gledam na sat, vidim da se
kraj bliži, i „vidim“ da za tako kratko vreme prosto ovo ne može da se rasplete
na zadovoljavajući način. I dok se tako lagano krčkam u crnim slutnjama – BAM!
Ona mu veže sasvim lepu, zabavnu i zadovoljavajuću mašnicu dok si reko Lorent
Lukas!
A kao što znate, Lorent Lukas je jedan od mojih
omiljenih frankofonih glumaca, i dobitnik Zlatnog Ghoula za ulogu u filmu
ALLELUIA. U retrospektu, trebalo je da verujem da jednu takvu glumčinu neće
protraćiti samo radi prosečne ekspozicijske scene u uvodu...
Džulija
Dikurno: to je ime autorke
ovog filma koja je –da budem samo načas blago muškošovinističan- očito i lepa i
pametna (o, zar se i to može?!). Samo na konto ovog filma ona je već stekla
svoje mesto na listi najboljih
novih reditelja ovog veka, i izlišno je reći da ću s najvećim
nestrpljenjem čekati šta će sledeće da isporuči.
PS: Neizbežno pitanje: zašto ocena nije veća? 1)
Bilo je ovde još mnogo više potencijala (i konotativnih, i dramskih, i žanrovskih) i voleo bih da ih je film razradio još
dublje i bolje.
2) Smetaju mi određene rupe u zapletu, npr. ta fora sa
auto-nesrećama ne pije vodu...
3) Predivna prilika za izuzetan gross-out
(vagino-depilacija) ostavi se na pola scene i, umesto toga, ode se na
razočaravajuće deža vi, konvencionalno negadno zezanje sa odgriženim prstom
(safe!); što je još gore, nikad se više film ne vrati na pitanje one načete
vagine, iako to prosto ne bi moglo na tome da ostane tamo gde je prekinuto...
4) Nisam baš siguran koliko neke prethodne stvari imaju smisla u svetlu završnog twista; čini mi se da ne baš. Moram da film overim još jednom!
4) Nisam baš siguran koliko neke prethodne stvari imaju smisla u svetlu završnog twista; čini mi se da ne baš. Moram da film overim još jednom!
5) Ostao sam gladan za JOŠ!
Petice i jake četvorke su ipak filmčuge koje te zasite dok ne pukneš, a RAW
ipak nije baš dobacio dotle, iako nije daleko...
