**(*)
3-
Bilo je samo pitanje
vremena kad će i ovaj susret da se desi: a budući da je pomama za J-hororom
odavno usahnula, pravi je čas za travestije ove sorte koje i inače, istorijski
gledano, redovno prate zamiranje (ili barem – poznije faze) popularnih ciklusa. Kad nije dovoljan Frankenštajn, onda mora da se ubaci i vukodlak (Frankenstein Meets the Wolf Man) – ili
Drakula (The House of Dracula). Kad
nije dovoljan Godzila, ubaci u čorbu i Gameru, Gidru, Megalona, King Konga i
šta ti već padne na pamet, pa nek se rvu i valjaju ovaj protiv onoga letnji dan
do podne.
Ciljna grupa ove tvorevine
mora da je publika koja nije bila ni rođena u vreme pojave prvog RINGA (1998),
ili je tada tek piškila u svoje prve pelene – jer samo takvi danas mogu da
osete jezu (a ne želju za kikotanjem) videvši po ko zna koji put Sadakino
bauljanje iz televizora ili Kajakino slomljene-kosti-četvoronoške-puzanje niz
stepenice.
Valjda svesni je sve ovo
odavno ofucano, producenti su radi daška svežine kao reditelja doveli majstora Širaiši Kođija koji je svojevremeno
napravio izuzetno jeziv film NOROI (THE CURSE – s Gulovim
pečatom!) i o čijim filmovima sam ovde već pisao. Podsećam na dva: slabunjavi OCCULT (aka OKARUTO, 2009) i odlični GROTESQUE
(2009). On je dokazano dobar reditelj, a verovatno je jeftin, imajući mu u vidu
ultra-low-budžetske najnovije radove.
Ni on od ovog scenarija nije mogao mnogo da uradi u
fundamentu, tako da (suprajz!) ovo u osnovi nije naročito dobar horor – ALI
jeste umereno zabavna zajebancija, baš zato što nije rađen kao parodija (bar ne
svesno, od strane producenata).
Ima ovo taj dead pan straight face koji
Japancima naročito dobro pristaje, ali javlja mi se da je Kođi ovde svoju tezgu
oživeo time što je samoinicijativno (?) bezveznjački scenario oplemenio brojnim
zabavnim detaljima, i u inscenaciji to izveo tako da ne naruši „ozbiljni“ ton
za površne (teen) gledaoce, a da opet, za starijeg, zrelijeg, pronicljivijeg
gledaoca ubaci čitav niz zajebantskih migova.
Recimo, tu su sublimirano
kratko vidljivi efekti maske kojima se body-horror pretvara u body-komediju a
la Looney Tunes: umesto naturalizma
imamo Džoa Dantea ili Henenlotera u tome šta se i kako dešava sa telima
(naročito prilikom lomljenja ili istezanja vratova).
Ima tu simpatičnih detalja
i na nivou dešavanja: recimo, opravdanje da se u 2016-oj neko i dalje bakće
fucking video kasetom (gorele u paklu dabogda, proklete kabaste umrsive
low-grade drangulije!) nađeno je u želji jedne cure da svojoj rođaci na DVD
prebaci sa VHS-a stari snimak njenog venčanja.
Kođi, tom prilikom, pravi
genijalnu paralelu između ukletog videa (ovde izgleda sasvim drugačije od onog
u Nakatinom filmu: minimalizam, jedan jedini kadar, jeziva ruševna soba, i
vrata, i Sadako koja se ukaže kroz njih... Iznenađujuće efektno. Ali, pitam se
kad je, i zašto, sadako snimala NOVI video?)
...i ultimativnog horor videa (snimak
svadbe, ne dô bog nikome, sa otužnim kikotanjem i prezaslađenim lepim željama: „Hi
hi hi, ha ha ha, vi ste stvoreni jedno za drugo, ho ho ho, živeli mnogaja
ljeta, ha ha ha“ toliko je odvratan da će i najokorelijim ljubiteljima horora
izazvati žmarce, ako ne i želju za bljuvanjem)!
Dobra je fora i to kako
privremeno spasenje od gledanja ukletog videa zaradi jedna od dve glavne curice
ovde: naime, dok je njena drugarica buljila u TV ekran sa ukletim videom ova se
zanela čitanjem SMS poruke! Kako divno kurentno i akuratno! Tako jednostavno, a
tako duboko, i rečito!
Ima tu i mnogo nenamerne
(?) komedije, kao kad se dve curice obrate profi koji predaje kurs o urbanim
legendama i besramno studentima pedluje svoju knjigu o tome, kao da je na nekom
srpskom fakultetu. Kod njega zaglave tražeći da ih spasi od ukletog videa koji
je jedna od njih odgledala (ovde, u skladu sa sve bržim i bržim no time Tolouse vremenima u kojim živimo,
kletva deluje DVA dana nakon gledanja, a ne SEDAM, kao u izvornom RINGU!).
Dolaze mu sa rečima: „On je napisao knjigu o tome, mora da zna!“ I pogodi šta:
kad u šake uzmu njegovu knjigu i nasumice je otvore, ODMAH nalete na stranicu
koja objašnjava baš to što ih grize!
Ili, divan detalj, u sceni
neke vrste egzorcizma, kad matora medijumka krene da priziva duh Sadako iz tela
uklete cure (bulšit, jer ona nije opsednuta, ali nema veze!), pa je ošamari. Na
to njena drugarica poskoči u zaštitu: „Prestanite!“ A medijumka na to ovoj što
se meša ni pet ni šes' nego odvali neverovatnu šljagu pesnicom u njonju! A
profa će ravnim glasom: „Najbolje je da ne ometaš Madam Votever u poslu.“
A da vidite tek kad se u
priču uplete arogantni mladi egzorcista (podseća pomalo na onog iz THE WAILING)
koji nekakvim ćiribu-ćiriba pokretima ruku izvodi mađije, a za asistenta ima
slepu devojčicu u crvenom kaputiću (!) koja našim curama, čim ih prvi put
sretne, kaže: „Ne vidim nikakvu budućnost za vas.“ Kasnije, pred kraj, on joj
naređuje: „Tamao, shut down your consciousness.“ I ona se skljoka istog časa... Ludilo! Ali sve mrtvo
ladno, bez SCARY MOVIE kerebečenja.
Krepi i to kako je film
zabavno surov prema klincima, kao u sceni kad tri mala huligana nateraju
bojažljivog dečaka da uđe u ukletu kuću (iz GRUDGE serijala), pa ih on natera
da pođu za njim tako što jednog od njih otuda tresne kamenčugom posred njuške.
Treba videti kako se svi zajedno tu provedu. Tipično japanski, ne najebu samo
siledžije nego i dobrica...
Smešno je, recimo, i
apsolutno preterivanje sa cviljenjem i vrištanjem nemoćnih curica. One stoje u
mestu, uzajamno se grle i ne čine ništa nalik bežanju ili borbi nego samo dahću
i klikću: „Aah! Aaaaah! Aaaa! Oooh! Aaah! Ah! Oooh! Oh! Aaaah! AAAAAh!“
Zabavna je i blink'n-miss
referenca koju je Kođi ubacio na svoj raniji horor hit, A
Slit-Mouthed Woman (2007), tokom profinog predavanja o urbanim legendama.
Manje je zabavno to što su
dve glavne „junakinje“ nesnosno prazne i nezanimljive, pa nema ni u najavi
ikakve drame, saspensa, brige i strave za njihovu sudbinu. Takođe, razočarava
činjenica da je naslov i ovde lagao: iako nas navodi na pomisao da ćemo u
ultimativnom J-horror okršaju uživati mnogo više, naslovni sukob je zapravo
ograničen na samo 5-10 minuta pred kraj, dok sve do tada, odnosno 90% filma
nije VERSUS, nego imamo gledati konvencionalne scene u kojima Sadako ganja
svoje a Kajako svoje žrtve, bez interakcije između zlikovica.
Lepo je na kraju videti i
kadar ili dva u stilu Kođijevih kosmičkih, lavkraftoidnih preokupacija – šteta
samo što je na tome ostalo, umesto da se malo razradi (ne zaboravimo da je
Sadakin tata nekakav zloduh iz okeana).
Sam kraj je krajnje
nezadovoljavajuć, kao da se Kođi umorio, ponestalo mu fora i fazona, pa je
scenu prekinuo usred tog dugo čekanog i pompezno najavljivanog „okršaja“. Čak i
ako je to trebalo da bude vic – u pitanju je glup vic. A odmah za njim kreće,
tokom odjavne špice, nekakva neslušljiva, odvratna J-pop pjesmica.
The horror! The horror!
PS: Trenutno je dostupna samo verzija koja je dabovana na
engleski. Možda mislite: „Pih! Onda ništa – sačekaću da izađe verzija sa
originalnim japanskim i eng. ili srp. titlovima!“ Ako ste to pomislili, onda
niste pažljivo čitali gornji rivju! Naime, iako je dabing urađen korektno,
daleko je od odličnog – ali ako uopšte rešite da gledate Sadako vs Kayako,
onda to treba učiniti isključivo u ovom izdanju, sa glumcima koji recituju, ili
preglumljavaju kao da su u radio drami, ili imaju muke da na engleskom izgovore
mestimično previše apsurdne replike. Ovaj dabing kao da nesvesno (?) nastavlja
Kođijevu nenamernu (?) subverziju ovog filma, i naglašava njegovu
artificijelnost i besmislenost, te stoga dešavanja na ekranu definitivno čini
značajno zabavnijim svakom gledaocu starijem od 16-ak godina.
