четвртак, 8. март 2012.

SERIJSKE UBICE

           
U okviru akcije "Dan Žena" poklanjam vam, radi poduke, zabave i edukacije, napis o momcima koji su svoju ljubav prema ženama ispoljavali na nesvakidašnji način. OK, nisu baš svi oni voleli samo i jedino žene, ali ako oni nisu bili isključivi, nemojmo biti ni mi.

Ako ništa drugo, neki od njih inspirisali su vredna umetnička dela:
            Jeffrey Dahmer = EXQUISITE CORPSE, najbolji roman P. Z. Brite, kao i ZOMBIE, nešto slabiji, od Joyce Carol Oates.
Ed Gein: Bez njega danas ne bismo imali PSYCHO ni SILENCE OF THE LAMBS; što je još gore, bez njega ne bismo imali ni THE TEXAS CHAINSAW MASSACRE.
Henry Lee Lucas: inspirisao jedan od najboljih horora, ne samo o ubicama, nego uopšte - HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER.
Fritz Haarman ("Vampir iz Hanovera") poslužio je za natprosečni, vrlo dobri a manje znani nemački film TENDERNESS OF THE WOLVES koji ima moj pečat i preporuku.
Karl Panzram je nedavno na blogu bio povod za panegirike knjizi o njemu, ali nažalost ne i filmu KILLER: A JOURNAL OF MURDER , koji je jedva osrednji (at best).
Jack the Ripper = Klasika. Što'no rek'o W. Burroughs, they never caught him with his pants down. Zanimljivo da se na filmu nije baš proslavio, tj. nije dospeo u nešto vrednije od osrednjih dela, ali je zato inspirisao remek delo stripa – FROM HELL (film prema njemu nije uhvatio ni trećinu bogatstva i pameti).
            Istina, nisu samo izvikane true crime zvezde inspirale sjajne filmove, nego i neki anonimusi, kao npr. izvesni Werner Kniesek, čija su nedela nadahnula austrijsko remek-delo ANGST koje ima moju najvreliju preporuku (unikatno mučan, ali genijalan, savršeno režiran i glumljen film sa izvanrednom muzikom Klausa Schulzea)!
            Inače, ja nisam od onih koji su naročito fascinirani serijskim ubicama, iz prostog razloga što većinu njih čine – jadnici. Zaboravite Hanibala Lektera i ostale filmske zločince, pune inteligencije, humora, filozofije, harizmatičnog dejstva i tako to – to je fikcija. Volim neke od tih filmskih likova, recimo "John Doe-a" (SE7EN), ali u stvarnom životu serijske ubice su žrtve nekih patetičnih okolnosti, stidljivi, frustrirani, nesigurni... ukratko, paćenici koji su jedino silom mogli da dođu do ribe (ili pačeta, ili leša, ili šta god ih pali). Što je naročito jadno, većinu njih na kraju i uhvate, što je za jednog zločinca neoprostivo. 
            U tom smislu, skidam kapu jedino starom Jacku – bio je prvi i najbolji, imao duha (vidi pisma koja je pisao policiji, zajedno sa "attachmentima"), odlično radio svoj posao, bez trapavosti i grešaka, i naravno – ne da ga nisu uhvatili nego ni dan-danas nemaju pojma ko je to uopšte mogao da bude (tj. ima puno teorija, ali nijedna sa definitivnim odgovorom...). That's my man. Naročito ako mu je motivacija bila igde blizu onoj koju mu je A. Moore izmaštao u FROM HELL (realno, sumnjam, ali lepo je maštati, a on nam je barem ostavio prostora za to, što je mnogo više nego što se može reći za ostale mamine sinove čije su biografije i prljav veš od najranijeg detinjstva detaljno pretreseni u desetinama knjiga).
            Treba razdvojiti dve stvari: fascinaciju samim ubicama kao nekakvim modernim (anti)herojima, uzorima, i slično, koju ne osećam skoro nimalo (iako, ako malo zagrebete po netu, naći ćete otvorenu idolatriju mnogih od njih, sasve majicama, posterima, kalendarima, zidnim satovima, šoljama i sl.), i fascinaciju fenomenom serijskog ubistva kao savremenog odgovora nekih ljudi na određene nove egzistencijalne okolnosti i nove oblike pokušaja nalaženja značenja i značaja u sopstvenim životima... Najbolja knjiga o serijskim ubicama na srpskom jeste PSIHOLOGIJA UBISTVA Kolina Vilsona. On ih posmatra iz te perspektive (ljudi bez smisla u potrazi za smislom – na bizaran i nasilan način, budući da se određenim oklnostima osećaju priterani u tesnac, i bez uobičajenih kanala kojima "normalni" ljudi osmišljavaju svoje egzistencije). I ja sam nešto malo pisao o tome i srodnim stvarima u eseju o nekro-filozofima "Nekrofilija nekad i sad" u Znaku Sagite br. 5, pa koga zanima, neka pogleda. 
Citiraću zaključak pominjane Vilsonove knjige (PSIHOLOGIJA UBISTVA):
"Zapad je 'bogato društvo' već više od stotinu godina, a danas je jasnije no ikad da čovek nije biće koje se može zadovoljiti jedino bogatstvom ili udobnošću (...) Možda se doima neobičnim što sam odlučio da ovu tezu ilustrujem pričom o Brejdiju, Mensonu, Van Zonu. No, mi ne možemo učiniti ni najmanji pomak u pravcu razumevanja nasilničke prirode našeg društva ukoliko ne uvidimo da su koreni nasilja u onom istom nagonu koji je potakao pokrete Bilija Grejema, oživljavanje okultizma, traganje za mesijama, guruima, i firerima. Ako se čoveku uskrate značenja koja sežu daleko iznad njegove utabane svakodnevnice, onda se u njemu budi ozlojeđenost, ogorčenost i, konačno, nasilje. Društvo koje ne daje nikakvog oduška ljudskim idealističkim strastima ide u pravcu nasilja koje će ga rastrgnuti na komade. Kada ovo shvatimo, doći će kraj bezrazložnim zločinima." (str. 250-251) 
Dakle, neki ljudi na ovu situaciju reaguju na nasilan način, a u skladu sa nekim drugim činiocima njihove psihe. Brojni drugi faktori – od slučaja do slučaja – mogu se pratiti kao uzročnici toga šta je konkretnog čoveka navelo na silovanje, klanje, kasapljenje, nekrofiliju itd, ali činjenica je da se radi o modernom fenomenu, koji korene ima u XIX veku a pun procvat ima tek u drugoj polovini XX-og, i to nije slučajno. Specifično nezadovoljstvo koje moderni život pruža nekim ljudima (osećaj besmisla uprkos materijalnoj situiranosti – vidi roman AMERICAN PSYCHO kao odličnu ilustraciju ovoga!) u korenu je dobrog dela modernih zločina, od Mensona (koji je bukvalno bio mesija za svoje poklonike) do raznih sirotana koji ne znaju šta bi radili sa svojim socijalnim osiguranjem i tonama slobodnog vremena...
            Vrlo specifična dosada, osećaj beznađa i bezizlaznosti, besmisla svih ambicija u životu itsl. jesu neki od faktora u mnogim savremenim zločinima. The thrill of a kill – when no other kind of thrill is possible... Ovim ne želim da opravdam takav odgovor – samo pokušavam da ga razumem. U svakom slučaju, fenomen je mnogo složeniji i baš zato onima koje zanima intelektualni aspekt toga, preporučujem za početak ANATOMIJU LJUDSKE AGRESIVNOSTI Eriha Froma (posebno drugi tom!) i PSIHOLOGIJU UBISTVA K. Vilsona.
A ako vaš interes ne ide dalje od morbidne radoznalosti (šta je radio ovaj, kako su uhvatili onog, koliko je i kako ubio ONAJ...) imate klasičnu NAJZLOGLASNIJE SVETSKE UBICE i gomilu sličnog štiva + the glory and richness that is internet... 
            Inače, vezano za ovu tematiku, ja sam zadrti protivnik protivnika smrtne kazne. Iz samo jednog razloga: postoje ljudi koji su toliko nepopravljivo oštećeni (raznim okolnostima izvan njihove kontrole) da su jednostavno izvan svake nade da budu uključeni u društvo bez opasnosti po isto. Psihopate, pre svega. Kako izlečiti nešto što čak i nije bolest? Postoje lekovi, i druge vrste tretmana, koji u manjoj ili većoj meri mogu olakšati stanje shizofrenika, paranoika i tako tih, ali psihopatija je poremećaj ličnosti, and the last time I checked – it was hopeless. 
Kad je zločin toliko brutalan da ne postoji ni tračak racionalnog opravdanja (kao što su to npr. pljačka, osveta, i sl.), kad osoba jasno pokazuje uživanje u zločinu, kad se vraća tome više puta, kad nije u stanju da drugačije reaguje nego nasiljem, itd. onda postoje samo dva puta – kastracija i pogubljenje. Ovo prvo je nehumano jer, kako reče Donnie Darko, What's the point of living if you don't have a dick? Dakle, preostaje samo humanije rešenje za sve – kill the fucking bastard! 
OK, kome je tako draže, može da serijske ubice zamišlja kao nekakve romantične autsajdere, sa izgrađenim filozofijama itsl. koji potpuno svesno i od svoje volje planiraju i izvode svoje zločine kao svojevrsna "umetnička dela" (izvinite me, ali ta paralela je golo govno i nema blage sa životom a kamoli umetnošću – ubistvo nikada i ni pod kojim uslovima ne može da bude umetničko delo; ono može da bude predmet umetničke obrade – vidi pod Bava, Argento, De Palma, P. Z. Brite, itd – ali to je nešto sasvim drugo). Oni su žrtve svog stanja, a ne slobodoumni neshvaćeni geniji koji se na svoj amoralni način podsmevaju društvu mediokriteta.
Možda neko voli da zamišlja te ubice kao inteligentne, šarmantne i vickaste Hanibale Lektere, koji tamane i proždiru samo "ovce", dok bi sa njima bliskima uz čašu dobrog vina mogli da diskutuju o pitanjima dobra i zla, o filozofiji zločina, o pozerskoj, benignoj mizantropiji i mizoginiji itd. Ali to je tako samo u umetnosti – ima odličnih romana i filmova u kojima se serijski ubica predstavlja kao neka vrsta metafore za umetnika (pada mi na pamet izvanredni PARFEM Patrika Siskinda, recimo), ali deco, to su metafore, ne mešajte romane i stripove sa stvarnim životom: pogledajte samo ono Mensonovo prodavanje muda za bubrege svojim naivnim pratiocima i pratiljama – to nema veze s mozgom! 
Možda je neko toliko učauren u svoje kućice od pečuraka i svet čarobnih žaba sa šarenim šeširićima da iskreno veruje kako se patološkim zločincima i psihopatama može okretati drugi obraz i nuditi pokajanje (za koje njihova konstitucija ličnosti NE ZNA) tek tako, da bismo pokazali kako smo 'bolji' od njih – ali sorry, sinko, ja za razliku od pisaca Starog i Novog Zaveta ne verujem u zagrobni život: ono što duboko verujem jeste da će taj isti psihopata kome tako humano okrenem leđa iskoristiti tu priliku da mi nabije nož u ista, nakon čega neću otići u Raj da se prsim svojim praktikovanjem hrišćanstva – biću samo mlad i glup leš nad kojim se ceri jadnik koji nije mogao da kontroliše svoj instinkt. Ja tog jadnika savršeno razumem i iskreno žalim – ali baš zato što, za razliku od njega, svoje opsesije manje-više uspešno držim pod kontrolom, ne želim njega, takvog, na slobodi. A budući da je njegovo stanje neizlečivo (govorim o najtežim slučajevima psihopatije, a ne o svakom bogovetnom osuđeniku za ovakvo ili onakvo ubistvo), budući da je opasan po okolinu uključujući tu i ostale zatvorenike, čuvare, itd, ne vidim baš nikakav razlog zašto ne bi bio uspavan zauvek poput besnog psa. Uostalom, Pancram je i sam bio svestan toga i dobrovoljno je, i s nestrpljenjem, priželjkivao svoje pogubljenje, svestan da mu drugog leka nema.
Uopšte neću da dangubim sa apstrakcijama kojima se neki bave; nije poenta u tome da je smrtna kazna, u nekim, najtežim, nepopravljivim i neizlečivim slučajevima opravdana zato što je neko u pravu a neko nije, zato što je neko bolji od nekog drugog, ja ne govorim ovde o pravdi, istini, i ostalim neopipljivostima i relativnim pojmovima – govorim o suvom pragmatizmu, jebote: neki ljudi su suviše destruktivni, suviše opasni, suviše nekontrolisani – nepopravljivi! – da bi ikada više mogli da funkcionišu unutar društva, kakvo god ono bilo. 
Dakle, ne rulja sa bakljama koja kaže: 'A ubio si, je li? E pa sad ćemo mi tebe malo da ubijemo, da vidiš kako je to!' već poslednji korak, u najekstremnijim slučajevima, da se omogući iole bezbedna egzistencija onima koji svoju agresivnost umeju da zauzdaju, kanališu ili čak i sublimiraju u odnosu na one koji ništa od toga nikako nisu u stanju. Svako ko misli u stilu: "Ali uvek ima nade, uvek postoji lek, svako se može izvesti na pravi put, ne moramo baš da ih ubijamo, daj da im nekako pomognemo..." neka prvo digne nos iz svojih stripova i pročita neku knjigu o psihopatiji. 
Recimo, Dr. Gojko Kapor u knjizi PSIHOPATIJE, ILI POREMEĆAJI LIČNOSTI navodi podatak  da se 60% procenata "lečenih" psihopata vraća nakon toga svom ranijem nasilničkom ponašanju, i kaže da "pravi psihopata nema želju za menjanjem, sposobnost za identifikaciju, niti anksioznost i osećaj krivice, što su uslovi za uspešnu psihoterapiju..."
Zbog toga: daleko im lepa kuća! U filmovima, knjigama stripovima, ali ne bliže od toga!