Pre desetak dana – tačnije, u petak 03. juna – u Kragujevcu sam saučestvovao u promociji knjige A ZNAŠ LI TI ITD. by Bojan Pandža. Iskoristio sam tu priliku za druženje sa svojim domaćinom, Vojom (fala za trešnje, i sve ostalo!), i za obilazak nekoliko gotsko-hororičnih lokacija u gradu i okolini, dok je Pandža iskoristio priliku da neuznemiravan popije dva kila jeftinog vina (u dva dana) i još koješta. Evo kratkog izveštaja o svemu tome.
Pošto sam imao neka važna (doktorska) posla u Beogradu, sticajem okolnosti i ja sam, kao i Pandža, ka srcu Šumadije krenuo iz glavnoga grada. Na svu sreću, on je uzeo drugi autobus, 15 minuta pre moga, pa nismo putovali zajedno. Zatekao sam ga na bus stanici u KG, gde su s njim već sedeli naši domaćini, Voja i "Collapse" (ne znam smem li da mu otkrivam identitet, ipak su to nekakvi urotnici, anarhisti i bog te pita šta, pa nek ostane na ovom umjetničkom imenu). Sin (Čovečji) bio je opravdano zgrožen činjenicom da "kafić" (u nedostatku boljeg naziva) na Bus stanici ne dopušta korišćenje WC-a mušterijama, već ih nabacuje kolegama iz zvaničnog, od stanice ovlašćenog preduzetnika za bavljenje izlučevinama putnika. To zadovoljstvo košta 25 din, što je u Sinu (s pravom) izazivalo gnušanje. Ja sam bio nestrpljiv da što pre odemo sa tako ogavnog & besramnog mesta (Naplaćivati ljudima NUŽDU! Ima li nešto odvratnije, neljudskije, sramotnije?!), pa to i učinismo.
Taxista koji nas je vozio do grada bio je naročito raspoložen za iznošenje tipičnih taxističkih palamuđenja na koja ja, po difoltu, nikad ne obraćam pažnju, i kad sam sâm u vozilu s tom žgadijom, najradije ćutim, ili pričam o vremenu; ali pošto nas je sad bilo četvoro natrpano u ne baš prostrano vozilo (naravno, debeljan Pandža napred), i pošto su ostali bili više nego zabavljeni njegovim trućanjem, to se razvilo u maltene diskusiju. Ona se protezala od "Srbi, narod najstariji" teorija, pa do "anti-beogradizacijskih" benevolentnih šovinizama (tipa: "Kakav bre Vidikovac, pa svako brdo oko Kragujevca je vidikovac!" ili "Serem vam se na Konjarnik!").
Zasedosmo u prijatan kragujevački parkić na plastičnu čašicu druženja uz najjeftinije belo vino koje je legalno prodavati, kojom se uglavnom Sin častio, a mi ostali mu pravili društvo više onako, iz učtivosti. Tu posedesmo u finoj ladovini sat-dva, a onda odosmo do SKC-a bez većih incidenata, ako ne računamo da je Sin naprasno poželeo da se igra "Who's chickenshit?!" sa jednim ničim izazvanim kamionom. U SKC-u smo pili na račun domaćina, pa Sin pređe na nešto finije (belo) vino, a ja na đus, kako bi bar jedan od nas dvojice na podijumu znao o čemu govori. Naravno da nije sve prošlo glatko, zahvaljujući Sinovom izdavaču i njegovom neadekvatnom dogovoru sa organizatorom, ali nakon kratkotrajne neprijatnosti sve se, nekako, izgladi, pri čemu sam ja samo zbog Sina progutao još malo ponosa i suzbio urođenu ratobornost, a uostalom i zbog Gileta iz SKC-a, koji takođe nije bio kriv za kiks koji su načinili anarhisti-izdavači.
Što se mene tiče, ova promocija je prošla bolje od zrenjaninske, jer Sin nije ponovio skoro nijednu od tamošnjih omaški: nije bilo autobiografskih digresija, nije bilo (previše) lupetanja o Mensonu, nije bilo haiku-odgovora na pitanja – uostalom, i vince mu je razvezalo jezik, i priča je bila tečnija, opuštenija, smislenija (koliko se to, u datim okolnostima, moglo). Prikazali smo manje inserata, i ceo posao odradili za oko sat vremena (Gile nam je kazao da je oko 45 min. idealno, ali priči nikad kraja...).
Publika, oko tuce njih (sasve dvojicom domaćina), ispratila je to što smo pred njih iz... izručili sa pažnjom i interesovanjem, i ovog puta nismo imali tako slikovitog frika kao u Zrenjaninu. Okej, bio je tu dedica u Broj Jedan kolicima, koji je pitao, otprilike: "Deco, ja sam možda star čovjek, ali ipak, poslušajte moje pitanje: ako je to hrišćanstvo tako ZLO, kako to da je opstalo 2000 godina?" na šta je Sinko iskusno kazao: "Pa to je jasno: ZLO je neuništivo!" Ukratko, sjajno je parirao tom čikici, maltene bez potrebe za mojim intruzijama, pa je na kraju kraće diskusije čiča priznao poraz i odvezao se iz prostorije.
Što se Sina tiče, ova promocija je prošla slabije od zrenjaninske, jer je prodao manje knjiga, ali je taj momenat nadoknadio kasnije, u kafani, kada se u jednom trenutku trgao iz stupora i uskliknuo: "Hej, čekaj! Ovde nas ima devet, a ja sam prodao samo čet'ri knjige! Pa jel to pošteno?" Nekoliko najmilosrdnijih je smesta kupilo još par primeraka ove must-have knjige, pa se ovaj smirio. Ja sam večerao u svom aranžmanu (Karađorđeva šnicla, koga baš interesuje), dok se ostatak ekipe uglavnom bavio zalivanjem i nalivanjem. Ubrzo im se i Sâm Gospod pridružio retko urnebesnom provalom oblaka, pljuskovima i grmljavinom te mini-Potopom kojim je ubedljivo demantovao onu staru glupavu tlapnju o "kiši koja zaobilazi Kragujevac". Dabogda i njih tako zaobišla, te koji šire neproverene glasine!
Veći deo večeri proveo sam u prijatnom ćaskanju sa kolegom, anglistom, koji me je, između ostalog, zabavljao anegdotama o dr Alexandru B. Nedeljkovichu, koji zasmejava lokalnu studentariju na KG katedri za anglistiku. Za to vreme Sin je uglavnom ubijao poslednje tragove ljudskosti u sebi svim postojećim vrstama alkohola: sa belog vina prešao je na nekakvu rakiju, a na kraju sve zalio pivom (a da sve vreme u želudac nije ubacio ni zalogaj hrane). U jednom trenu mu je čak ćunulo da na sebi demonstrira određene set-pisove iz filma SPONTANEOUS COMBUSTION Tobija Hupera, na zgražanje, mučninu i šok onih sklonih takvim ćutilima (a jedan takav sedeo je baš uz njega, ni kriv ni dužan).
Negde iza ponoći krenusmo svako svom domaćinu – Sin sa nesrećnim Collapsom, tu blizu, a ja sa Vojom i njegovom simpatičnom izabranicom do njinog stana na kraju grada (taxijem, sa nešto ćutljivijim vozačem)... Usput mi Voja pokaza lokalni spomenik na kome se mučene duše, kao, penju jedni preko drugih, usput se vatajući za dupeta, ka nekakvom svetlu koga na vrhu nema.
A nema ga zato što bi, kao što je i normalno, tu planirani laser štrcnut u nebo mogao ometati gusti avio-saobraćaj nad KG, pa je to u poslednji čas sklonjeno sa davno odobrenog i napravljenog spomenika koji sada, half-assed kakav jeste, još bolje prikazuje one koji su ga napravili i koje, na neki način, i dalje predstavlja.
Tom prilikom stadoh kraj Čoveka od Bronze koji je nepomično, zabezeknut, posmatrao ovo čudo od spomenika, među lokalcima poznato kao "Buzdovan".
Sutrašnji dan, subotu, iskoristili smo – na moje traženje – da odemo na exkurziju u Šumarice. Da, vodili su me kao klinca, sa školom, na to stratište, ali hteo sam sada, svojim zrelim očima, da to ponovo osmotrim i ocenim – tim pre što, kako Voja reče, ionako nema šta drugo da mi pokaže u KG. Čak je rekao nešto u stilu: iz'em ti grad u kome, da Nemci nisu napravili taj mini-genocid pre 70 godina, ne bih imao šta da pokažem čoveku došavšem sa strane. Nemci još postadoše unapreditelji lokalnog turizma...
No, crne šale na stranu, moram reći da me je poseta muzeju 21. Oktobar ispunila nizom snažnih osećanja: bes, frustracija, tuga, saučešće, ubilački nagoni, antievropejstvo, antifašizam i još niz drugih – ali bolje da ne mračim ovaj lagani izveštaj teškim i mučnim mislima i idejama i impresijama kojima me je proželo privremeno uranjanje ne samo u taj ogavni nemački zločin, nego i u vascelu švapsku okupaciju i njihov tretman stanovništva, širom Srbije, a naročito u oštrom kontrastu sa stanjem u "neovisnoj" Hrvatskoj, i šire. Tabele poginulog stanovništva Jugoslavije, tokom II svetskog rata, po nacionalnostima, po mestima stradanja, i sl. naročito su rečite; naravno, nisu nimalo iznenađujuće, ali svejedno, žao mi je što se na njima više ne insistira i što ovaj zatupavljeni narod njih češće nema pred očima kad pojedini, a naročito iz bliskog komšiluka, počnu da mu jedu govna o "suočavanju sa prošlošću", o "ratnim zločinima", ali i o bajnoj i sjajnoj Evropi, čija je kruna i cvet, vrhunac europske civilizacije takoreći, tako civilizovano i kulturno pobila hiljade ljudi i dece pre samo nekoliko generacija...
Eto, rekoh da neću, al šta mogu kad je jače od mene.
Anyway, da malo razveselim i sebe i okolinu – koliko je to na tom i takvom mestu moguće – napravih par zanimljivih fotki.
Jedna me prikazuje okruženog neprijateljima spremnim s puškama na gotovs (baš kao i u "stvarnom životu").
Na drugoj stojim ispod jedne od onih predivnih za SFRJ baš tipičnih apstraktnih skulptura koja me je neodoljivo podsetila na nešto lavkraftovsko. Iako bi to ZLO trebalo da prikazuje stilizovane švapske cevi i kame, ono uopšte ne bi delovalo strano u nekom hramu u R'Lyehu!
Za sve to vreme Sin je čamio na klupici ispred Muzeja, cugao iz litarske flaše belog vina, i nije mu padalo na um da uopšte uđe unutra. Sa podjednakom indignacijom je primio našu nameru da prošetamo Šumaricama. On je do tog Muzeja prepešačio možda i čitav kilometar (!) sa svojim domaćinom, i nikako nije mogao da dođe sebi, čak ni uz svesrdnu pomoć jeftinog vina. Šteta, na neki način, ali s druge strane, kad mu je već tu više prijalo, i meni je više prijalo da svoj ranac ostavim uz njegovu telesinu, nego li da ga vučem sa sobom na leđima po tom sparnom danu.
Tako i bi: Voja i ženica + Collapse i ja krenusmo u Šumarice, a Sin ostade na klupici.
Nas četvoro obiđosmo veći deo spomen-parka, uz obavezno zaustavljanje na jednom starom groblju, gde se po ko zna koji put otelotvorila stara narodna izreka: "Gde god nađeš zgodno groblje, tu Ghoula posadi!"
Ovo ovde, očigledno, potiče iz vremena pre nacističkog zločina.
Meni, kao i obično, nije smetalo da malo protegnem noge, naročito u okruženju koje, uz svu hororičnost i ogavnost njegove ne tako davne istorije, sada ima mir, tišinu i zelenilo, pa je šetnja njime, ipak, a walk in the park. Usput su me Voja & co. zasipali zabavnim pričama o ovom lokalitetu i raznim mesnim ludacima i njihovim blesavim akcijama, ovde a i šire.
No, da ne smaram time, neka slike govore više od reči. Kao i uvek – klikni na svaku da je vidiš veću i detaljniju.
...Po povratku Sina zatekosmo gde smo ga i ostavili, potpuno blaženog i srećnog što je par sati čamio u ladovini uz flašu vina, kao kakav mudrac koji se tihujući podsmeva našim besciljnim kretanjima, šetnjama, akcijama, cimanjima, dok on, onako budistički, nepomičan, već zna da je odgovor na sve to – u boci.
Tu se i pozdravismo; nesposoban za bilo kakav hod, on s Kolapsom krenu ka taxiju. Ja, brižan za njegovo dobrobitije kao i uvek, posavetovah da se, pre dugog puta do Bg (a nakon sveg tog vina) olakša u WC-u obližnjeg muzeja, za dž, umesto da na stanici plaća 25 din. za to sumnjivo zadovoljstvo, ali on prkosno odbi, i reče da će, samo ako mu opet u kafeu zabrane da ode u WC, ili ako mu traže pare za to, da se demonstativno popiša nasred kafea.
Koliko znam, to nije uradio. Mada, ko zna... Kada sam nešto kasnije – posle još malo druženja s Vojom i ženicom mu u parku – stigao na stanicu, nije bilo tragova nikakvog incidenta.
Eto, tako prođosmo u Kragujevcu.
