evo kako sam ovaj film najavio akademskim čitaocima PRESSINGA pre nekih 10-ak godina...
scenario i režija: Džordž Romero,
direktor fotografije: Majkl Gornik;
uloge: Dejvid Emdž, Ken Fori, Skot Rajninger, Gejlin Ros.
Poznati američki filmski kritičar Leonard Maltin nazvao je ZORU MRTVACA "remek-delom apokaliptičnog horora." Jedini filmski kritičar koji je ikada dobio Pulicerovu nagradu, Rodžer Eber, u svom hvalospevu ZORI kaže da je to "jedan od najboljih horora ikad napravljenih i, kao neizbežna posledica, jedan od najstrašnijih." I tako dalje. Ja ipak neću biti ovako uzdržan: ZORA MRTVACA nije "jedan od", već verovatno najbolji horor film ikada snimljen! Zbog ograničenog prostora teško je i pobrojati sve njegove kvalitete a kamo li ilustrovati ih sve primerima, ali pomenuću ono najbitnije.
Kao i svi veliki horori, i ovaj je u suštini - drama. To je drama trojice muškaraca i jedne žene koji beže pred sve moćnijom najezdom oživelih mrtvaca u veliki tržni centar, gde se na neko vreme zabarikadiraju - samo da bi nam Romero, u tim izuzetnim okolnostima, plastično pokazao kako je uopšte došlo do toga da živimo u svetu zombija. Njegovi likovi nisu ni heroji ni "everymen"-i, a njihovo realistično portretisanje uporedivo je po svojoj živosti sa relativno malim brojem horor filmova.
Kao i svi veliki horori, i ZORA se bavi fundamentalnim silama i u svojoj za žanr nespecifično pompeznoj vizuri stvara jedan nezaboravan, čvrst i konzistentan mozaik u kome kroz izuzetno oštru satiru medija, vojske, potrošačkog društva i patrijahalne mačo-kulture uopšte uspeva čak da, ispod lucidne socijalne kritike (koju kritičari najčešće naglašavaju jer je najočiglednija) razotkrije i neke bazične psihološke, antropološke, pa ako hoćete i metafizičke momente.
Zlokobna paralela može se povući ne samo sa podnaslovom prvog, "majmunskog" dela Kjubrikove ODISEJE (ZORA ČOVEKA) već i sa nekim prizorima otuda. Scene u kojima se zombiji besmisleno i gladno teturaju po pustim poljima, praznim parkiralištima i napuštenim benzinskim pumpama zastrašuju na jednom nivou koji izmiče svakom racionalnom tumačenju. Tu su naši najgori snovi - ostvareni. I to u punom koloru.
Kao i sva istinski umetnička dela, ZORA MRTVACA je subverzivan i beskompromisan film koji pleni snagom svojih slika i dubinom asocijacija koje one pobuđuju. To je unikatno sveže ostvarenje koje ostvaruje perfektan balans između forme i sadržaja (velika zasluga odlične fotografije u kojoj dominiraju hladne boje - siva, plava i bela - ali i žestoki specijalni efekti Toma Savinija, kult-ličnosti par excellence, čije jarko crvenilo čini upadljiv kontrast i pojačava šok ionako grozomornih prizora). Strava koju ZORA izaziva ne zasniva se samo na učinku pojedinačnih, vešto režiranih napetih scena, već možda još i više na opštem dejstvu i montaži dobro odabranih prizora, koji sami za sebe i ne moraju biti naročito strašni.
Dakle, čitavu deceniju posle originala, Romero se vraća na svoj klasik, NOĆ ŽIVIH MRTVACA (1968), kako bi napravio neku vrstu rimejka sa daleko samosvesnijim pristupom, složenijom ideologijom i doslednijim tretmanom metafore koja tek u ovom delu doživljava svoj puni trijumf. Tek neviđeni uspeh ZORE, kako kritičarski tako i komercijalni (budžet od oko 2 miliona $ u zaradi je nekoliko desetina puta bio uvećan), doveo je do zakasnele revalorizacije Romerovih dotadašnjih radova, a naročito NOĆI, i do stvaranja jednog od najvećih kultova u okviru horora.
ZORA je imala velikog uspeha i u Evropi (pod naslovom ZOMBI), a naročito u Italiji, gde je i dovela do velikog broja epigonskih ostvarenja. U tome je udela imalo i prisustvo Darija Arđenta, kultnog italijanskog režisera, koji je sarađivao sa Romerom na scenariju, a uz to obezbedio i producenta (svog brata, Klaudija) i muziku (grupa THE GOBLINS).
Priča o kultnom filmu nije potpuna bez izvesnih kurioziteta. Recimo, zbog žestokih krvavih prizora ZORA postoji u bar 5-6 verzija. Potpuna "director's cut" verzija traje oko 140 minuta, ali ona nikada nije prikazana u bioskopima. Američka video-verzija traje 126' a zloglasna britanska - samo 120 minuta, ali u drugom obliku, jer se radi o sasvim premontiranoj verziji koju je sam Arđento uradio tako što je izbacio dvadesetak minuta govornih deonica zarad "golih" prizora nasilja i akcije praćenih bučnom muzikom njegovih miljenika, GOBLINA (koja je utišana i u puno manjoj meri korišćena u USA verziji). Inače, stalni Romerov majstor za efekte maske počev od filma MARTIN (1976), Tom Savini, ovde se pojavljuje u ulozi vođe Anđela Pakla koji na kraju demoliraju tržni centar i otvore put zombijima.
I kao u svakoj pravoj umetnosti, happy-end je krajnje diskutabilan: od prvobitne četvorke dvoje uspeva da doživi kraj filma, ali svet je i dalje u vlasti zombija i ostaje pitanje hoće li oni poživeti do kraja dana koji sviće dok helikopterom poleću sa krova utočišta koje su, kao i u NOĆI, izgubili ne zbog zombija već zbog - ljudskog faktora.
