**(*)
3-
Posle 13
ASSASSINS, evo još jednog Miikeovog ničim izazvanog, sasvim nepotrebnog
– mada, samog po sebi gledanog, okej – rimejka klasika kojem nikakvo
rimejkovanje uopšte nije bilo potrebno. U oba slučaja, jedino što je Miike
dodao jeste – kolor. I (još jedan) dokaz da je, eto, sposoban da napravi i
"klasičan" film, a ne samo bizarne ekscentrične ludorije.
To znači: ako očekujete da je Miike
ovde ubacio (bilo očigledno, bilo "na kvarno") neke svoje
prepoznatljive fore i fazone, bolje uštedite sebi dva sata vremena. Nema ovde
ekscesivnog splatera niti perverzija; nema frenetične režije, crnog humora,
ludila, anahronizama; na kraju, kada krene obračun, on se obavlja isključivo
samurajskim mačevima: uzalud ćete čekati da neko iz kimona izvuče mitraljez ili
bazuku, ili da sebi nabije cevčicu u anus i počne otuda da ispaljuje strelice.
Niti mu je ovde bila namera da preispituje
prošlost, da diskutuje sa tradicijom, da njegov film na bilo koji način
predstavlja dijalog sa odličnim originalom Masakija Kobajašija iz 1962 (****). Miikeov HARA-KIRI je maltene
kadar-po-kadar rimejk, a naročito u svojoj prvoj (boljoj) polovini. Avaj, to ga
čini samo još besmislenijim. Ništa nije unapredio u odnosu na uzor, a u mnogim
stvarima je primetno slabiji.
Istina, centralna scena harakirija
(bambusovim "mačem"!) kod Miikea je nešto duža i mučnija – ali nije eksplicitnija, u smislu količine krvi ili creva:
nema toga mnogo. Zapravo, krvi ima čak i manje nego kod Kobajašija! Međutim,
ona kod Miikea deluje nepotrebno razvučeno: poenta je tačno odmerena i
adekvatno data u originalu, a ovde to beskrajno neuspelo zasecanje trbuha
slabim drvcetom opasno prilazi grotesknom, skoro smešnom.
Crno-bela fotografija iz 1962.
ostaje vrhunski primer perfektne japanske strogosti u kadriranju i simetriji, slikajući
skoro proto-fašistički pod konac zategnuti samurajski mizanscen i raspored
likova u njemu, i u kadru. To ima barem dvojaku funkciju: kao prvo, naravno da tako
simetrični i precizni odnosi u kadru izgledaju prelepo; kao drugo, ta strogoća
kompozicije direktna je slika i prilika strogosti tog kastinskog sistema,
njegove fanatične hijerarhije, sistema podređenosti i nadređenosti, totalne
poslušnosti i netrpeljivosti prema bilo čemu što štrči izvan zacrtanih linija…
Kobajaši prelepo slika, i istovremeno kritikuje ultimativni japanski sistem
Red-Rad-Disciplina i njegovo bezobzirno, nehumano gaženje pojedinca, ličnosti,
izuzetka (a naročito siromašnog, na dnu hijerarhije).
Miike prenosi ponešto od toga u
prvih 45 minuta, u kojima prilično dobro ejpuje Kobajašija (ali ga ne dostiže,
a kamoli prestiže), ali zatim gubi nit i vizuelno i narativno. Pre svega,
crno-bela slika savršenije oslikava tu temu i ideju (jer, uostalom, prikazuje
svet koji je zasnovan na crno-belim podelama) i direktnije, jasnije ocrtava tu
preciznost i savršenu strogost svakog detalja, svakog odnosa, udaljenosti,
pozicije u kadru. Kolor je, naprosto, suviše šaren da to ponovi, a kamoli da prevaziđe ili nadogradi: osuđen je
da nemoćno kaska za c-b fotografijom, i tu nema beganja, ma ko da slika i
osvetljava kadar. Vrhunska je ironija da je kolor-kopija inferiorna
pred crno-belim originalom, ali
zaista je tako.
Osim toga, Miike se neshvatljivo
slepački drži prolongiranog flešbeka koji nam, u drugoj polovini filma, u
detalje prikazuje ono što je već na polovini bilo sasvim jasno. Čak i u filmu
od pre tačno 50 godina ta deonica je bila a) prihvatljivija (za tadašnju
naraciju) i b) dinamičnija, manje dosadna. Raditi to danas, tako, savršeno je
besmisleno i promašeno. Dakle, Miike nam u sitna crevca, kao da to nikad nismo
videli, prikazuje sve te déjà vu detalje, od ženinog prvog kašlja, pa preko
detetove bolesti, do odlazaka u zalagaonicu i svih tih mučnih tema i dilema:
dete umire, nema para za lekara, šta ću-ku'ću… jedino mi preostaje da glumim
harakiri ne bih li izmolio neku milostinju... Rečju, Miike toliko prećeruje sa
melodramom da je to teško i pojmiti i prihvatiti – i , da budem jasan, ovo ne
govorim kao nekakav zadrti Miike-fil koji od njega očekuje samo jednu vrstu
(ekscentričnog, nasilnog, dinamičnog…) filma, niti iz mene govori razočarenje što
ovo nije ICHI THE KILLER sa samurajima. Ovakvo prećerivanje sa melodramom –
izvedeno ovako staromodno, prerazvučeno, nenadahnuto – smetalo bi mi u svakom
filmu nastalom u 21. veku, ma ko ga potpisao.
Malo fast-forwarda, malo elipsi u
toj deonici zaista ne bi škodilo, jer kada Miike krene da opisuje, u najsitnija
crevca, kako je ranije viđeni mladunac dospeo do toga da se natakne na vrh
sopstvenog "mača" od bambusa, okružen ledeno-bezobzirnim glavešinama,
HARA-KIRI postaje jezivo dosadan. Sve to malo živne tek pred sam kraj, ali čak
i tu je primetno inferiorniji od Kobajašijevog završetka, ne samo u pogledu
akcionih scena, nego pre svega – u smislu emotivnog i idejnog impakta, koji je
stari majstor mnogo pametnije dozirao i proizveo nego li Miike.
Prosto rečeno, ako niste gledali
nijednu verziju, definitivno preporučujem Kobajašijevu, a Miikeovu možete da
preskočite. I kad sam već kod Kobajašija – njegov SAMURAI REBELLION (****(*)) jedan je od najdražih mi filmova ikada:
čisto savršenstvo mamojebačke režije i svega što film znači i može da čini. KWAIDAN (****) verovatno ne moram ni da pominjem ili preporučujem, jer ipak
je to obavezna lektira za HORROR 101.
Što se Miikea tiče, ove njegove samurajske vežbe iz
obožavanja/oponašanja zaista nisu ni blizu vrhunca njegovog opusa, i potpuno mi
izmiče šta će mu to uopšte u životu. Razumeo bih i podržao da je, recimo, uzeo
te stare klasike pa se malo igrao sa njima (npr. onako kako se de Palma igrao
sa Hičkokom) – ali ovo precrtavanje sa indigo papirom je čisto traćenje
njegovog talenta. Uprkos njegovoj standardnoj produktivnosti, činjenica je da
već godinama od njega nismo videli nijedan naslov koji bi se makar primakao
nekadašnjim vrhuncima…
