Evo
još jedne moje davnašnje priče koja je proročki predvidela zombi apokalipsu u
kojoj danas živimo. Nedavno sam vam ovde, sasvim besplatno, ponudio moje VANREDNO
STANJE, a sada evo vam, za čitanje u karantinu, još jedna priča
iz istog ciklusa o srpskim zombijima...
Ova
priča je pisana pre 16 godina, pa zato u njoj mobilni telefoni i interneti ne
figuriraju onoliko koliko bi, možda, da je pisana juče – ali po svemu drugome
mislim da je danas više nego aktuelna...
SMRT JE
ZARAZNA BOLEST
(c) Dejan Ognjanović, 2004
Zabranjeno
kopiranje, prenošenje ili drugačije neovlašćeno korišćenje
Prvi dan – javili na TV. Niko ne veruje.
Drugi dan – videli ih ljudi. Počeli da
veruju, ali kasno.
Treći dan – od jutra do mraka čule se
sirene i pucnjava. Nismo izlazili iz kuće. Na TV samo puštaju filmove i muziku,
ali ima malo vesti. Noću nam neko lupao na vrata. Kad burazer izašao s
ćaletovom puškom, nije zatekao nikog.
Četvrti dan – većina lokalnih kanala
prestala da emituje program. Na RTS-u su samo rekli da je u pitanju zaraza i da
niko ne izlazi iz kuća. Čuli se pucnji, ali ređe nego ranije. Keva pije
Bensedine. Buraz hoće da izađe i vidi svojim očima. Ja sam plakao. Znam da sam
veliki za to, ali nisam mogao da se suzdržim.
Peti dan – komšiluk je pust. Banjska
Rampa je pusta. Većina je pobegla prethodnih dana i noći. RTS ponavlja jedno te
isto. Đole hoće da se sklonimo u selo odakle je keva. Kaže, u toj vukojebini ih
neće biti mnogo. Majka ga preklinje da čeka, da ne napuštamo dom; plače i
obeznanjuje se lekovima, slično kao pred ćaletovu smrt.
Šesti dan – zvoni telefon. Đole dugo
razgovara s nekim. Potom kaže: ako sad ne odemo, najebali smo. Sve ih je više i
uskoro nećemo moći da izađemo. Ja sam ih video nekoliko kroz prozor, ali sam
odmah spustio roletnu. Opet sam plakao. Mama kaže da je ovo kraj sveta. Kasnije
popodne, bata zove nekog. Onda kaže majci da se pakuje: odlazimo u selo.
Iznenađen sam kad vidim da ona ovog puta ćutke prihvata. Nakrcala je tri velike
torbe sa odećom i ko zna čime.
Ja otvaram zamrzivač: “Šta ćemo
tamo da jedemo? Ovde nema skoro ništa.” Đole kaže da ne brinem, idemo u šoping
pre puta. Ne razumem. Majka već danima unazad mesi hleb, jer dragstori i pekare
ne rade. Ništa više ne radi. On nosi prtljag u kola. Onda isključuje TV, pakuje
kablove, i stavlja u prtljažnik. Kaže, za svaki slučaj. Otvara kapiju, s puškom
u ruci, i gleda niz ulicu. Nigde nikog. Seda za volan, ja do njega, a majka
pozadi. Ona plače dok posmatra kuću, već treći put ga pita da li je zaključao
vrata. Vidim da i on pomalo drhti, nije mu svejedno. Ko zna da li ćemo ikada
više videti dom. Sad nam je sve što imamo natrpano u gepek golfa.
Polazimo.
Na raskrsnici prema Niškoj Banji: nebo
je nisko, a sivilo deluje veoma blizu, kao neka izmaglica koja nas okružuje iz
svih pravaca. Kod polupraznog kioska vidimo grupu ovih: ima ih bar dvadeset.
Krenu ka nama. Đole da gas, ali u pogrešnom pravcu. Umesto da na kružnom toku
produži pravo, prema Suvoj planini, on skrene desno, uzbrdo.
Zar ne idemo u planine, pitam. On
se kezi: “Rekao sam ti – prvo u šoping.” Dok se penje u Banju zove nekog
mobilnim: “Dobro da barem ovo sranje još radi… Ah! Bobane! Gde si? Jeste li
stigli tamo? Kakvo je stanje?… Nisu dirali? Znao sam. Dobro, stižem za dva
minuta.”
Prođemo pored još jedne grupe: samo
stoje, nepokretni. Projurimo. Ko zna, možda nas nisu ni primetili? Majka uopšte
ne gleda kroz prozor. Prebire prstima po torbi koju steže obema šakama.
Spustimo se ispod hotela “Radon” i
stignemo pred samouslugu. Prepoznajem Bobanovog audija parkiranog ispred.
Đole kaže majci da zaključa vrata
iznutra i da ne izlazi, a meni da pođem s njim. Kaže joj, brzo se vraćamo.
Boban izlazi iz svog auta, a za njim još
dvojica koju ne poznajem. Jedan ima pištolj, onaj drugi palicu za bejzbol.
Ovome s pištoljem Boban kaže: “Bulidža,
ti budi pored auta i pazi. Dobro pazi. Nemoj da se zajebavaš, od tebe zavisimo.”
Za to vreme ovaj s palicom overava obijenu trafiku ispred samousluge. “Paz' da
ne nađeš cigare! To su prvo pokupili,” kaže mu Boban. “Ajdemo, vido sam jednu
grupicu na trista metra odavde kad smo dolazili. Nemamo puno vreme.”
“Ne mogu da verujem,” kaže Đole kad
priđemo staklenim vratima. “Netaknuta. Nisu čak ni rešetke navukli.”
“Samo još ova ostala u kraju. Sve ostalo
su počistili, čim je počela bežanija. Dragstori, mesare, trafike, sve. Ovu još
nisu jer je blizu do groblje. Ajde, Džonsone, razvaljuj!”
Onaj s palicom postupi po naređenju.
Trgnem se, iako sam znao šta će biti. Staklo se raspršti na sve strane. Bacim
pogled niz ulicu. Puste zgrade od kojih se prasak odbija kao eho.
“Ajmo, mali. Grabi šta stigneš – sve je
tvoje.”
Ulazimo u samouslugu.
Neosvetljena, u predvečerje, izgleda
nekako jezivo. Neko upali svetlo, i onda je drugačije. Malo drugačije, ali ne
mnogo bolje.
Još kao mali sanjao sam ovako nešto:
probudim se jednog jutra, a ono – nigde nikog. Ceo svet je moj. Sve radnje –
sva odeća, hrana, igračke, kompjuteri… Sve samo za mene. Mogu da uzmem šta god
poželim. Često sam to sanjao. Što ti je odrastanje za vreme sankcija…
Odlazim
do polica sa čokoladama. Guram “Milke” u praznu trobu. “Toblerone”. “Nestle”.
Onda prestanem da biram, i samo trpam. Eurokrem. Bananice. Pitam se koliku masu
mogu da ponesem do našeg golfa.
“E, ovo ko na Kosovo, onih dana!”
smeje Boban s druge strane police. “Jesam ti pričao kako smo čistili šiptarske
dragstore kad je počelo bombardovanje? Eh, to su bili dani!”
“Sećam se te priče,” kaže Đole. “Kao
deca u poslastičari, je li?”
Džonson se cereka.
“Nego,” čujem opet brata, “zna li se,
bre, nešto o ovom sranju? Koji se moj dešava?” Pitam se šta tovari u svoju
torbu dok to pita.
“Vido si i sam. Ako na svoji oči ne
veruješ, šta da ti pričam?”
“Ma, znam, ali… Kako, jebote? Kako ovo
može?”
Ja prelazim na čipseve, smoki, krekere.
Torba mi je već puna, i uzimam veliku, čvrstu kesu.
S druge strane polica čujem šuštanje,
zveckanje. Nešto se slomi, zvuči kao tegla.
“Pazi, kretenu! Ne moraš da praviš
svinjac ovde.” Ovaj s palicom pređe s moje strane. “Ne, ne kažem tebi… Pa, šta
mu ga znam. Kažu da ovi nisu agresivni. Nije ko u filmovi. Ne grizu, ne
ubijaju. Samo se teturaju okolo, mumlaju i tako to. Kao da oće da se druže, al
neznaju kako. Što je najgore, zarazni su. Mislim, ne treba da te ujedu il tako
to, dovoljno je da ti priđu blizu, da te dotaknu, i sjebo si se ko džoger.
Zaraze te sa smrt. I postaneš isti ko oni.”
“Koje sranje…”
Džonson mi prilazi: “Ej, mali, pa ti si
pokupio sve čokolade! To nije drugarski. Daj malo ovamo,” i počne da mi pretura
po torbi. Buraz naviri iza police: “Pusti klinca: sam si mu reko da je sve
njegovo.”
“A, pa čekaj malo, nisam to mislio
bukvalno. Ne može bre sve “Milke” za njega, mora da delimo!”
Boban se takođe pojavi: “E, Džonsone,
nemoj da ti jebem mater! Jebale te čokolade, idi u hladnjak i vidi dal se meso
nije pokvarilo.”
“Al vidi, stvarno nije fer – gle, celu
policu pomeo!”
“Čuo si šta sam ti reko.”
Ovaj me preko pogleda, namerno nagazi
jednu od razbacanih kesa s čipsom iz moje torbe, i ode ka vitrini s mesom.
“E, u kurac! Usmrdelo se!” Onda se
naceri: “Mali, ipak će mora da delimo te čokolade.”
Boban vikne: “Ma, jebem te u usta
krvava, pusti čokolade, daj da vidimo dal su barem čajne i dimljeno meso dobri.”
Onda sam dođe do vitrine i kaže: “Ajde, ja ću. Ti idi pokupi testenine, brašno,
šećer, ulje. Vidim li ti jednu kesu bombona u ranac, ima u dupe da ti je
nabijem.”
Ovaj stoji ukopan: usne mu drhte kao
detetu. Pomislim da će da zaplače. Onda se natera da prozbori: “A što ti da
uzimaš sušenice, a ja brašno? Pa vi oćete sve najbolje da pokupite, a za
Džonsona – kurac! E, ne može tako. Misliš da sam ja glup, da ne vidim šta
radite?” A onda, kao da shvata ko je ovde od koga jači, okrene se meni: “More,
neće mene klinac da zajebava – daj tu torbu ovamo!”
Grabi mi je iz ruku. Ja vučem.
Drška se kida, čokolade i čipsevi se razlete po glatkom podu. On čučne i uzme
da sakuplja “Milke”. Namrštim se, oči mi zasuze. Možda zato nisam ni
registrovao kad mi se brat stvorio uz njega. Tras! kundakom u potiljak.
Džonson se prostre po čokoladama,
ali se smesta prosvesti: “E, sad si se zajebo! Nisam ti ja ovaj balavac! Jebaću
ti leš krvavi!” I skoči na noge, s palicom u zamahu. Bez razmišljanja se bacam
na njega. Zagrlim kožnjak u zaletu i zanesem ga u stranu – samo da palica ne
pogodi brata. Uspevam. Zajedno tresnemo u raf sa bombonama: desetine kesa pada
s nama.
Onda – mrak! Ne znam koliko
sekundi kasnije osetim jak bol, i krv u ustima: dva metra odbačen od njega,
shvatim da me je munuo laktom i skoro mi pocepao obraz.
“E, to nisi smeo da uradiš!” viče brat.
“Neeeemoj,” vrištim ja, ali prekasno. Bang! Rupa u mesu nikne na Džonsonovoj
levoj butini. Krv oblije novopazarski teksas.
“Ehej! Koj vam je moj?” podvikne Boban,
s pištoljem u ruci. Namršten.
Đole se okreće ka njemu, s ispruženom
puškom: “Nemoj.”
“Džonsona nisi smeo da mi diraš! Sad
vidim da sam se zajebo što sam te uopšte zvao u ovu akciju. Ajde, čisti se
odavde s tim derletom. Pušku odloži na pod.”
“Mora da se šališ,” kaže Đole.
Džonson gunđa sebi u bradu tamo iza
Bobana. Pokuša da se digne na noge oslanjajući se na palicu: oklizne se o
sopstvenu krv, i bejzbolka zazveči na podu.
Boban se na to trgne, mahinalno se
osvrne – i Đole iskoristi priliku. Bang!
Raznese mu šaku s pištoljem. Ponosan sam na svog brata. Nisam znao da je toliko
dobar strelac. I da je tako plemenit. Gađao ga je u ruku, kao Zagor. A mogao je
da ga ubije. Boban se skljoka, stegne desanku i zakuka: “Jaooo, jebaću ti mrtvu
majku za ovo! Joooj, gle šta si mi uradio!”
Vidim da je i Đole zbunjen, uplašen, a
opet, na način koji ne umem da opišem jer ga nikad ovakvog nisam video –
veličanstven. Gledam ga kroz suze za koje ne znam da li su od bola u obrazu ili
od radosti u grudima.
“Jesi li dobro?” pita.
Više ne osećam bol. “Preživeću.”
“Dobro,” kaže, dok ubacuje nove metke u
dvocevku. “Pokupi to s poda, pa da idemo. Dosta smo dangubili s ovim kretenima.
Pada noć. Keva nas čeka.”
Setim se da je majka sama u kolima. I da
je onaj treći ostao napolju, s pištoljem. Vidim u bratovim očima da misli isto.
“Digni taj pištolj i pazi ovu dvojicu. Ako nešto probaju, pucaj u glavu.”
Uzimam tu spravu s poda. Gadi mi se lepljiva krv na dršci, ali ipak pokušavam
da je stegnem čvrsto. Đole ode do razbijenih vrata i gleda napolje.
Boban mi kaže: “Sine, daj tu igračku da
se ne povrediš…”
Usmerim cev ka njemu, a levom sa gomile
prosutih stvari dohvatim rolnu WC papira i bacim mu je: “Drži, i zamotaj to da
ti ne iscure sva govna. Ako nešto probaš, izbušiću ti još jedan čmar.” Smeškam
se. Ne znam otkud mi ova fora – sigurno sam pokupio iz nekog filma.
On psuje, ali ja držim pištolj. Cepa
rolnu, još uvek na podu, i obavija papir oko šake.
Ja, osokoljen, kažem: “Šteta što nemaju
ružičasti – manje se prlja.”
Đole se vrati. “Jel' majka OK?”
pitam.
“U kolima je. Ali Bulidžu nigde ne
vidim. Možda je pobegao kad je čuo pucnjavu. Ma ko ga jebe, daj da požurimo.”
On uzima dve torbe koje je dotad već napunio, pomiriše nekoliko dimljenih
kobasica iz hladnjaka, ubaci i njih, i kaže: “Idemo.” Iz moje torbe uzme jednu “Milku”
i zafrljači je Džonsonu u lice: “Na, najedi se.” A Bobanu: “Žao mi je. Nije
moralo ovo da se desi. Bez ljutnje. Šit hepenz.”
“Ima da te nađem, gde god da odeš,”
mrlja ovaj. “Sjebo si se ko džoger.”
Đole uspravi dvocevku: “Samo dođi. Ovo
će uvek da bude nabijeno, i spremno.”
Izađemo. Napolju je mrak. Nigde nikog.
Tišina.
Pogledam prema kolima: naježim se.
Majčino lice prislonjeno uz staklo, iskrivljeno u vrisak, ali ništa ne čujem.
Izgleda da bi htela da izađe, a ne može da otvori vrata.
Čujem šuškanje. Obojica pogledamo prema
razvaljenoj trafici. Iz nje se promoli jedan od mrtvih. Đole opali, i raznese
mu glavu u desetak parčića. Siđemo niz pet-šest stepenica i dođemo do kola.
Telo bez glave drhti na pločniku. “Nemoj s te strane,” kaže mi. “Ne prilazi mu.
Uđi na ova vrata. Čuo si da su zarazni.”
Dok hvatam bravu, vidim da iz trafike
izlazi još jedna prilika. Onaj koga su zvali Bulidža. Sad je i on žut u licu,
bez izraza. Korača ka nama. Iz ruke mu ispadne poslednji Sex Club i
raskreči se na asfaltu. On na to ne reaguje. Čini se da ga ka nama privlači
nešto mutno, iznutra, što ni sam potpuno ne razume.
“Uđi u kola!”
Đole nišani. Bam! I – krv pljusne, mnogo više nego malopre. Ovaj je svež.
Bulidži razneseno levo rame. Zatetura se, ali ne padne. Nastavi ka nama.
U tom trenu iz samousluge izviri Boban;
Džonson se vuče za njim.
“Bulidža! E, jebem ti, pa zar i tebe
pogodiše!? Na njih! Na njih!”
Ovaj tupo gleda ka nama. Mi smo oni koji
su mu naneli bol. Daleko smo. Plaši nas se. Onda se okrene ka glasovima, ka
ulazu samoposluge. Krene ka njima.
“Ama, šta buljiš ko kreten, trči i pali
kola!” viče Boban, dok Bulidža prilazi i grli ga. On ga gurne, nehotice pravo
na Džonsona koji tek što se jedva uspravio. Obojica se ispruže na stepenicama
ispred samousluge. Džonson počinje da vrišti: “Aaaaa! Pa i Bulidža je postao
kao oni!”
Bobanova unezverena faca poslednje je
što vidim pre nego što uskočim u golfa, kao deo uvežbanog tima, i buraz ga
smesta startuje. Osvrnem se još jednom, i vidim ih kako mašu rukama iza nas –
patetične figure koje se istope u mraku.
Dok se udaljavamo, pitam majku: “Jesi
li dobro?” Ona je na ivici histerije, pa i dalje od toga. Jedva promuca: “Jao,
šta je ovo… Šta se dešava?… Samo je ušao unutra… u trafiku… da nešto uzme… Nije
primetio ovog drugog… I… i… Nisam mogla da otvorim vrata… Onda sam čula
pucanje… Iz samousluge… Jeste li vi dobro? Šta ti je to na obrazu? Daj da te
vidim…”
“Dobro sam, mama,” kažem. “Nije mi
ništa.” Stvarno to mislim. Osećam da sam u kola ušao jači, čvršći nego kad sam
iz njih izašao.
Prilazimo kiosku na raskrsnici: velika
grupa mrtvaca još uvek se vrzma okolo. Izgledaju kao penzioneri koji čekaju da
stigne hleb, pa da oforme red. Na kružnom toku se uključimo na auto put što
vodi prema Bugarskoj. Kraj nas prošiša džip: iz njega se čuje glasna tehno
muzika, a neki ćelavi lik izvirio kroz prozor i maše pivskom flašom: “Jiiiiii-haaaaaaaaa!”
Majka jeca: “Gotovo je. Ovo je kraj
sveta... Kraj sveta.”
Ja i dalje osećam krv u svojim ustima.
Vrhom jezika istražujem posekotinu s unutrašnje strane obraza. Put nas vodi ka
mračnim brdima ispod gustih oblaka na istoku. Dok jurimo prema Sićevačkoj
klisuri, predvečerje prelazi u noć. Uskoro će sedmi dan otkako je ovo počelo.
“Kraj sveta…” ponavlja majka.
Tešim je: “Ko zna zašto je to dobro.”
***
