A sada, dok udaram završni lak na
rukopis PROKLETIJA i nadzirem prelom da sve to ode najčistije i najbolje moguće
u štampu (detalji o pretplati na novi roman su OVDE!)
– prepustiću govornicu drugaru i nekadašnjem saradniku ovog bloga, u njegovim
najranijim danima, daleke 2009., Milošu
Cvetkoviću.
On je izveo poduhvat (neko bi rekao: ludački), i odgledao masu filmova iz 1990-ih (neke reprizirao), i promislio ih, i napravio top listu, ne od 10 ili od 20, ne ni od 50 nego od – top-100 filmova nastalih između 1990-1999! Nju je nedeljama kačio na Fejsbuk, gde je naišla na veliko interesovanje javnosti, pa sam mu ja zatim kazao da je greota da to ostane u tom uskom krugu publike, i predložio da je sada okačimo i ovde, kako bi bila još vidljivija i još korisnija većem broju ljudi.
Miloš je veliki filmofil i njegove
je reči vredno poslušati čak i onde gde se ne slažete s njim. Naravno da se ni
ja ne slažem s njim potpuno: dapače, imam i neka prilično radikalna neslaganja
u ponekim slučajevima (nekoliko, po meni savršenih filmova, on je smestio u
niži deo liste). Ali, te su stvari neizbežne, bilo čiju listu da gledate:
dođavola, pa ja se sada ne slažem ni sa nekim mojim listama koje sam pravio pre 10 i više godina! Zato, ne treba
se previše ozbiljno unositi u rangiranje, ionako je ocenjivanje umetnosti
nemoguće izvesti egzaktno, pa zato i ocene i liste treba shvatiti samo kao
jednu igrariju i prečicu za sagledavanje i preporučivanje, a ne kao nešto što
je s neba bogomdano došlo u kamen urezano.
S tim na umu, od mene samo još ovo:
zbog velikog obima, Miloševa lista top-100 filmova biće podeljena u 4 dela od
po 25 naslova.
Dok traje njegova lista, ja neću u
nju unositi nikakve svoje komentare i anotacije: kačim je onakvu kakvu je on
sačinio.
Kad
prođemo kroz njegovu listu, ponudiću vam i moju, sveže apdejtovanu listu za
isti period, mada ne garantujem da će ona baš biti top-100. Ne znam, videću,
kad nađem vremena da se time zabavljam.
Unapred
mogu da najavim nekoliko razlika koje će moja lista imati u odnosu na Miloševu:
1) izuzetni filmovi biće u vrhu liste, a dobro-vrlodobri nešto niže; 2) kod
mene će biti više horora, i biće ih više u vrhu liste; 3) kod mene će biti više
opskurnih naslova, a manje mejnstrima; i 4) kod mene će biti više filmova iz kinematografija
koje nisu USA/UK.
Do tada, pre nego počne finalno
odbrojavanje, kratak Milošev uvod, pa lista.
Najbolji filmovi 1990-ih, by Miloš Cvetković (1. deo)
kratak uvod
Zašto baš devedesete? Pa recimo da sam
dobar deo te decenije (a posebno drugu polovinu) proveo po bioskopima gledajući
skoro sve što se davalo (čak sam i nove filmove Stivena Sigala gledao tako, dok
su još dobacivali do bioskopa), i mada mi devedesete nisu omiljena filmska
dekada u dobroj meri sam filmski ukus izgradio upravo tada. Kada sam krenuo da
repriziram filmove za ovu listu (a neke od njih gledam po prvi put), počeo sam
da shvatam koliko ovo neće biti lako, odnosno koliko je teško ograničiti se na
samo 100 filmova. Ali nekako sam u tome uspeo. Olakšao sam sebi tako što sam
rešio da ipak neću uključivati domaće filmove (it's complicated...), a rešio
sam da preskočim i dokumentarce. Animirani filmovi su prisutni, mada neki koje
će mnogi očekivati na listi nisu. Nisam rešio da postavim limit od
maksimalno dva filma po reditelju, tako da ih ima i sa tri, pa i više
filmova...
100. Lock, Stock and Two
Smoking Barrels (1998), režija: Guy Ritchie
I da krenemo od mesta broj
100. i debija reditelja koji se koliko još prošle godine vratio ovoj vrsti
filma s kojom je započeo karijeru. Tada je "Lock, stock..." prozvan
tarantinovskim, jer bilo je u drugoj polovini devedesetih dosta filmova koji su
više ili manje uspešno zajahali talas koji je pokrenuo "Pulp
Fiction". Ali Riči je uspeo da se lako izdvoji, i da narednim filmom to
samo potvrdi. Ovo je i dalje užasno zabavan film, koji se može citirati,
gledati iznova u celosti i na parče. Kamera je uvek u potrazi za zanimljivim
uglom, tako da nisu samo sjajni dijalozi i živopisni likovi u prvom planu, a
jedino što sa ove distance nije najbolje ostarilo jeste kolorit, pošto je film
sav u monotonim žuto-braun tonovima. Riči je samo dve godine kasnije uspeo da
ponovi uspeh debija, a po mnogima i da ga prevaziđe, ali "Lock,
stock..." je film od koga je sve krenulo. Koliko se sećam, mislim da sam
ga prvi put pogledao na nekom VHS-u...
99. The Reflecting Skin
(1990), režija: Philip Ridley
A sad nešto
malko opskurnije... Prvi dugometražni film Filipa Ridlija sam pogledao tek
nedavno. U svoje vreme nije bio mnogo zapažen a ni u međuvremenu nije uspeo da
se nametne, osim kod ljubitelja začudnih žanrovskih fuzija. Ovo je u suštini
coming of age film, koji koketira sa hororom i južnjačkim gotikom. Vizuelno je
upečatljiv, i zamrznuti kadrovi nalikuju na slike Edvarda Hopera (inače,
direktor fotografije Dik Poup je uradio odličan posao na većini filmova Majka
Lija). "The Reflecting Skin" je bogat neobičnim detaljima i likovima
na način kao što su to filmovi Dejvida Linča, dok morbidno bajkovita atmosfera
sa sve klincem kao POV junakom deluje vrlo deltorovski (i to pre Del Tora).
Filip Ridli je nakon ovog snimio samo još dva filma: "The Passion of Darkly
Noon" i "Heartless"...
98. Total Recall (1990),
režija: Paul Verhoeven
Kad sam
prvi put hteo da pogledam ovaj film u bioskopu karte su bile rasprodate pa sam
umesto toga gledao "Joe Versus the Volcano" (što se ispostavilo kao
prijatno iznenađenje, i jedan i dalje generalno potcenjen film). Iz drugog puta
sam ipak uspeo, i tada sa svojih 11 godina neizmerno uživao. Ali za razliku od
nekih drugih akcionih filmova koje sam gledao tih godina, ovaj se može nemilice
reprizirati i 30 godina kasnije, a glavni razlog je Pol Verhoven. Iako je kao
adaptacija Filipa K. Dika ovaj film u mnogome pogrešan, kao ludački spoj
pametne naučne fantastike i bezumne akcije sjajno funkcioniše, a Arnold
Švarceneger je upotrebljen taman kako treba, sa sve pratećim one linerima i neizbežnim
kreveljenjem. Satira je ublažena u odnosu na "Robocop", mada su
korporativni zlikovci i dalje prisutni, a film uspeva da iznenađujuće dobro
balansira "da li je sve samo san?" pitanje sve do samog kraja, možda
upravo zato što i ne insistira na njemu već to ostavlja gledaocu da presudi. Eh
da, pošto Fejsbuk cenzuriše golotinju ne mogu da okačim *onaj* kadar, pa zato
evo jedan grupni plan Švarcenegera...
97. Ghost in the Shell (1995), režija: Mamoru Oshii
Verovatno
bi ovaj film bio na nekom višem mestu na listi da sam ga zapravo pogledao tada
kada je snimljen ili koju godinu kasnije. Ovako je prošlo više od decenije i u
međuvremenu se desio "The Matrix", a nakon toga se svako malo pojavi
novi film/serija koji odavde crpe inspiraciju... Inače, nikad nisam bio veliki
anime fan, nisam gledao ništa od serija i samo sam pogledao one najpoznatije
filmove (neke od njih tek nedavno), tako da nemam neki referentni okvir u tom
smislu, ali kao SF-akcija "Ghost in the Shell" ne gubi ništa zato što
je animacija, naprotiv. Ako se uporedi sa nedavnim igranim rimejkom to posebno
pada u oči, ali pored sjajne animacije i još bolje muzike, ipak je priča ta
koji je ovde glavni adut. I mada je sam zaplet možda i nepotrebno
zakomplikovan, u tematskom smislu ovo je već od samog naslova još jedno
promišljanje toga šta nas čini ljudima, i to iz ugla nekog ko to barem formalno
nije. Nakon podsećanja na original, skoro mi je pa komično koliko su u rimejku
potpuno promašili poentu...
96. Fear and Loathing in
Las Vegas (1998), režija: Terry Gilliam
Kod nas su film skraćeno preveli kao "Paranoja u Las Vegasu", a
ja sam ga, koliko se sećam, pogledao u bioskopu Balkan. Tada mislim da nisam ni
čuo za Hantera Tompsona, ali već jesam bio (i ostao) fan Terija Gilijema. Ovaj
narkomanski trip od filma sam doživeo i u njemu uživao bez pomoći bilo kakvih
droga (u to vreme nisam konzumirao ni alkohol!). Mnogo godina kasnije sam se
iznenadio kada sam saznao da su kritike u to vreme bile pretežno negativne
(jedan kritičar je za film napisao da je "negledljiv"), ali je zato
kod šire publike ostao voljen. Ne verujem da je to uspeo da pokvari ni sam
Džoni Dep odnosno njegove potonje uloge. Zapravo je ovo odličan primer dobro
zamišljene i glumački sprovedene over the top uloge, za razliku od nekih Depovih
kasnijih egzibicija. Plus Benicio Del Toro koji nije ništa manje dobar, iako se
to nedovoljno ističe...
95. Tombstone (1993), režija: George P. Cosmatos
Samo godinu dana nakon što je Istvud kako se činilo stavio tačku na
staromodni vestern kao žanr, pojavio se film koji je tu tradiciju bar na kratko
produžio i uspeo da učini modernom, istovremeno omažirajući stare majstore.
Doduše, pravo je čudo da je film na kraju ispao ovakav, pošto uz Kosmatosa na
špici treba da stoji i ime originalnog reditelja (i potpisanog scenariste)
Kevina Žarea, koji je brzo nakon početka snimanja otpušten, a po svemu sudeći i
ime Kurta Rasela koji je pomagao Kosmatosu (ili je ovaj pomagao njemu). Uprkos
svim tim babicama, dete je ispalo začuđujuće ne-kilavo, a jedan od glavnih
razloga je fenomenalni kast. Kurt Rasel i Sem Eliot su rođeni da glume brkate
kauboje, a Pauers But da igra ovu vrstu dripačkih negativaca, uz svesrdnu
podršku Majkla Bina. A tu je i Val Kilmer, i samo zbog njegove uloge Doka
Holideja ovaj film ima bar pola ocene više. Film sam po prvi put gledao 1994. u
20. Oktobru i toliko mi je bio svež u sećanju da sam ga tek nedavno reprizirao.
Ali opet sam se iznenadio kada sam otkrio još nekoliko poznatih faca u malim
ulogama, kojih tada nisam ni bio svestan (namerno neću da navodim, ako bi još
neko da se podseti). Ima ovaj film i viškova, kao i scena koje kao da su
rešavane tek u finalnoj montaži, ali i dalje je jedan od naj-kul vesterna svih
vremena...
94. The Frighteners (1996),
režija: Peter Jackson
Rani radovi Pitera Džeksona su mi i dalje omiljeni, i mada je ovo za
njega bila neka vrsta tranzicionog filma i dalje ga svrstavam uz prethodna dva
(četiri). Inače, kod nas je film preveden kao "Ko se boji duha još?",
a ja sam ga gledao u tada novom i aktuelnom bioskopu Akademija 28, koji se
mogao pohvaliti sa tada najboljim ozvučenjem. Ne znam šta sam očekivao, pošto
prethodne Džeksonove filmove tada još nisam gledao, ali sam bio jako zadovoljan
mešavinom horora, misterije i crne komedije. Mnogi su tada bili zbunjeni, jer
film je na momente delovao skoro kao film za decu a na druge momente kao nešto
što ni u ludilu ne bi pustili detetu. Kao da su se u njemu mešali raniji
Džeksonovi filmovi sa onim koje je osamdesetih snimao producent Robert Zemekis
(nikakvo čudo što je Majkl Džej Foks u glavnoj ulozi). Tu je i uvek dobri
Džefri Kombs u jednoj od svojih najboljih uloga kao nestabilni FBI agent Milton
Damers, zatim Gerijev sin Džejk Bjuzi i Di Volas kao par psihotičnih ubica, kao
i veterani R. Li Ermi i Džon Ostin kao duhovi... "The Frighteners" je
ona vrsta filma koji istovremeno ima obeležja skupog studijskog filma, ali je u
biti uvrnuta indi horor-komedija. Zahvalan je za repriziranja, i jedino što
nije ostarilo kako treba su pojedini CGI efekti...
93. Cube (1997), režija:
Vincenzo Natali
"Cube"
sam pogledao na Festu, mada ne u Sava Centru, pošto je te godine deo projekcija
(ili možda sve, ne sećam se) bio premešten u druge bioskope. Bila je to dobro
popunjena Kozara, a o samom filmu mislim da nisam mnogo znao sem inicijalne
premise. Natali je u svom prvencu iskoristio jednostavan koncept i svedeno
mesto dešavanja za upečatljiv SF triler. I mada je bilo sličnih filmova, za
mene je "Cube" ostao neprevaziđen. Nije se išlo u nepotrebna
objašnjavanja (za to služe loši nastavci), tipski likovi ovde ne smetaju, a
generalna svedenost ostavlja prostora za dodatna učitavanja već po svačijoj
volji. Scenografija je isto jednostavna a perfektna. Kasnije je Natali nastavio
sa ovim "less is more" pristupom u filmu "Nothing" a pre
toga se okušao sa paranoičnim SF-om na tragu Filipa K. Dika u filmu
"Cypher". Kasnije je otišao u TV vode, i mada jeste snimio još
nekoliko filmova, poslednji vredan pažnje (bar što se mene tiče, mišljenja su
ovde podeljena) jeste kronenbergovski "Splice"...
92. Light Sleeper (1992),
režija: Paul Schrader
Evo
jednog filma kojeg nisam viđao na sličnim listama. Mislim da je premijera bila
na Festu, ali ja sam ga otkrio tek kasnije na TV-u (Art kanal ili Studio B...)
preveden kao "Fatalna nesanica". Od ovog filma sam i definitivno
postao fan Pola Šredera, odnosno njegovih filmskih autsajdera. Od "Taxi
Drivera" pa sve do najnovijeg "First Reformed" Šredera su
opsedale priče o usamljenicima koji ne uspevaju da se uklope u društvo,
pokušavaju da pobegnu od svega, neki od njih vode i dnevnik... i na kraju se
obično prepuštaju nasilju i (auto)destrukciji... Glavni junak ovog filma, iako
sitni diler droge, zapravo je jedan od simpatičnijih Šrederovih autsajdera,
večiti melanholik kojeg sjajno glumi Viljem Defo. Za muzičku podlogu je bio
zadužen Majkl Bin (ne taj Majkl Bin!), i mada sami tekstovi jesu previše na
prvu loptu muzika savršeno odgovara svakoj sceni. Cenim da je ovo jedan od
manje izvikanih filmova na ovoj listi, tako da shvatite ovo i kao preporuku,
taman za kasno noćno gledanje...
91. Natural Born Killers
(1994), režija: Oliver Stone
"Natural Born Killers" se može o(t)pisati kao Tarantinova
verzija Boni i Klajd prilagođena devedesetim, mada sam ga ja uvek više
posmatrao kao najluđi eksperiment u rediteljskoj karijeri Olivera Stouna. Tokom
devedesetih Stoun je režirao čak sedam filmova nastavivši saradnju sa sjajnim
direktorom fotografije Robertom Ričardsonom. Može se reći da su Stounovi
filmovi bili dobri upravo do trenutka kada je Ričardson prestao da bude u
mnogome zadužen za njihov izgled. A kad je reč o tome, bukvalno svaka scena u
ovom filmu izgleda drugačije, videospotovska estetika dovedena je do ekstrema,
a u skladu sa time je i prigodni saundtrek; pa opet je sve to izvedeno vrlo promišljeno,
naročito kada se poredi sa potonjim filmovima u kojima je pokušano nešto slično
(npr. "Domino" Tonija Skota). "Natural Born Killers" je
film iz koga zrače devedesete, možda i previše, nešto kao "A Clockwork
Orange" za MTV generaciju, film u kome su svi likovi toliko odvratni na
jedan toliko groteskni, preteran i stilizovan način da postaju gotovo
simpatični. 90s cinizam i nihilizam u čistom, neprerađenom obliku...
90. Glengarry Glen Ross
(1992), režija: James Foley
Nikada
nisam previše voleo filmove koji su rađeni po tekstu koji je pisan za
pozorište. Najčešće se to oseti, pa i pored odlične glume i rediteljskog truda
bi dobili filmove koji bi se mogli opisati kao: snimljeno pozorište. Ali ima
izuzetaka. Najskoriji primer bi bio "The Father", a devedesetih to je
bio "Glengarry Glen Ross" koji je snimljen prema istoimenom komadu
Dejvida Mameta. Glumci su svi odreda sjajni, od nezaboravne epizode Aleka
Boldvina pa do Al Paćina (pre nego što se na neko vreme pretvorio u
samoparodiju), a posebno Džek Lemon kome je ovo bila verovatno i poslednja
velika uloga. Mamet je i u drugim dramama uspevao da efektno dočara svet
frustriranih muškaraca koji postaju žrtve sopstvenih rodnih (životnih) uloga
(npr. "Oleanna" sa savršeno kastovanim Vilijemom Mejsijem), ali u
ovom filmu je kroz mikrokosmos trgovaca nekretninama najbolje prikazao jednu
širu sliku suštinski muškog sveta surovog kapitalizma. Džejms Foli uz ovakav
tekst nije mogao da promaši, pa mu ovo ostaje najbolji film u karijeri...
89. The Game (1997),
režija: David Fincher
Veliki sam fan Finčera. Do te mere da sam razmatrao i objektivno
problematični "Alien 3" za ovu listu. "The Game" je jedan
od onih filmova koji nekako nikome nije omiljeni od Finčerovih, i ljudi ga
često previđaju, ali isto tako ovo je film kome se stvarno nema šta zameriti.
Savršeno skockan triler kojim Finčer kao da je hteo da pokaže šta sve ume kao
reditelj. A između ostalog je uspeo da od glavnog junaka koji je namćorasti
bogataš napravi lika sa kojim je moguće empatisati. Takođe, iako ovo jeste
jedan od onih filmova koji ako gledate prvi put sve vreme se pitate gde to
vodi, sam finalni obrt nije nekakvo otkrovenje zbog koga je film nemoguće
reprizirati. Zapravo je više reč o svojevrsnoj katarzi nego o obrtu. Zanimljivo
je kako su nakon "Seven" mnogi pokušavali da iskopiraju taj
finčerovski izgled tj. atmosferu, ali bi tu uvek nešto nedostajalo ili štrčalo,
dok je sam Finčer to ovde s lakoćom ponovio u jednom donekle drugačijem
ključu...
88. Night on Earth (1991),
režija: Jim Jarmusch
Nisam
baš najveći fan Džima Džarmuša (naročito filmova koje snima poslednjih godina),
ali tokom devedesetih je režirao tri veoma različita filma (plus jedan
dokumentarac i nekoliko spotova za Toma Vejtsa). "Dead Man" mi je
oduvek bio nekako previše letargičan, na momente impresivan, ali i uspavljujuć,
dok je "Ghost Dog - The Way of the Samurai" neočekivano zabavan, i
neko vreme sam ga razmatrao za listu. Pa ipak, ako treba da izdvojim neki
njegov film iz ovog perioda to će biti "Night on Earth". Film počinje
na najbolji mogući način - uz muziku i glas Toma Vejtsa kao savršenog
"naratora" za ovu vrstu priča o malim ljudima... Formu omnibusa
Džarmuš je ovde iskoristio tako da snimi pet motivski povezanih vinjeta, koje
su prilično različite u smislu tematike, a opet su stilski dovoljno slične da
budu deo iste celine. Početak je meni najslabiji, i svaki put kada repriziram
film zapravo se ni ne sećam prve priče (osim da taksi vozi Vinona Rajder), ali
nakon toga se stvari značajno popravljaju u naredne dve epizode. No, glavni
razlog što je ovaj film na listi jesu poslednje dve priče (Rim i Helsinki),
odnosno dva mala remek-dela komedije odnosno tragedije...
87. La Haine (1995),
režija: Mathieu Kassovitz
Kultni film devedesetih koji je dobro ostario, odnosno aktuelan je i
danas gde god da se gleda. Film prati 24h u životu trojice mladih dizelaša (ili
koja je već francuska verzija) iz pariskog geta, nakon velikih nemira. Jedan od
njih pronašao je policijski revolver i kontemplira o osveti, mada nisam nije
najsigurni šta zapravo želi... Kada se Kasovic pojavio sa ovim filmom to je
tada delovalo gotovo kao najava nekog novog novog talasa. Snimljen je na
autentičnim lokacijama, sa mladim i tada nepoznatim glumcima, u crno-beloj
tehnici, skoro pa dokumentaristički, ali opet rediteljski precizno. Kada sam ga
nedavno reprizirao posle mnogo godina kraj je ponovo uspeo da me iznenadi (mada
sam znao da stvari neće na dobro da izađu, zaboravio sam detalje). Kasovic je
tada bio dečko koji obećava, ali to nažalost nije uspeo da potvrdi narednim
filmovima. Već sa "Assassin(s)" je upao u pretencioznost, a sa
"Purpurnim rekama" je počeo holivudizaciju (iako, solidan je to
triler), ali ako ništa drugo uvek ćemo imati "Mržnju"...
86. Delicatessen (1991),
režija: Jean-Pierre Jeunet & Marc Caro
Rani Ženeovi filmovi su i najbolji, dok je Mark Karo bio prisutan kao
ko-reditelj. "Delicatessen" je prvi koji je snimljen više sticajem
okolnosti pošto je "Grad izgubljene dece" trebalo da bude Ženeov
debi, ali je tada bio naprosto prezahtevan. Tako je umesto jedne
stripovsko-bajkovito-esefično-groteskne priče snimljena ona koja je zahtevala
manje lokacija, uglavnom je smeštena u jednu zgradu usred neobjašnjene
post-apokalipse, i naseljena likovima koji kao da su (i likom i osobinama)
izbegli iz neke od uvrnutijih epizoda Alana Forda. Moram da priznam da je ovaj
film svojevremeno bio malo otkrovenje za mene, jer tada nisam još bio toliko
izložen sličnoj estetici (na filmu ili u stripu), i prosto mi je žao što Žene i
Karo nisu zajedno snimili više ovakvih filmova. Mada, ruku na srce, dobri su mi
i oni kasniji koje se snimao solo (osim četvrtog "Aliena"), iako u
njima nema toliko groteske i crnog humora kojima ovaj film obiluje...
85. Tesis (1996), režija:
Alejandro Amenabar
Godinu dana pre nego što će se proslaviti filmom "Abre los
ojos", Amenabar je debitovao horor-trilerom "Tesis", i neko
vreme je bio jedan od reditelja koji su najviše obećavali (pogotovo za
ljubitelje SF-a i horora), a onda je dobio Oskar za najbolji strani film i
nikad više nije snimio ništa ni približno dobro... Ali da se vratim na
"Tesis", pogledao sam ga znatno kasnije, u divx eri, da bih ga
nedavno reprizirao. I oba puta sam imao osećaj da gledam vrhunski triler, u
kome reditelj, uz pomoć sjajnog kastinga za dvojicu potencijalnih ubica, sve
vreme vrhunski manipuliše očekivanjima gledaoca. To što je u pitanju mali,
evropski film zapravo pomaže da priča bude još ubedljivija. Ma koliko voleo
"8MM", ipak je "Tesis" onaj ultimativni i istinski jezivi
film u kome urbana legenda snaf filma deluje kao nešto moguće. Ali pošto sam
nekoliko puta prošetao hodnicima beogradskog FDU-a, bez problema mogu da
zamislim domaći rimejk koji bi se tamo dešavao...
84. Cape Fear (1991),
režija: Martin Scorsese
Kada se navode rimejci koji su bolji ili su barem tu negde u rangu
originala Skorsezeov "Cape Fear" je na spisku. Meni je bolji, ili bar
draži od originala pošto sam ga prvog gledao i momentalno mi se urezao u
sećanje. Nisu na odmet bile ni brojne reprize, kao i pop-kulturne reference od
kojih je najpoznatija ona u Simpsonovima. De Niro kao Maks Kedi jedan je od
najupečatljivijih negativaca iz ove dekade, a uvek se pomalo iznenadim kad
vidim dobrog starog Nika Noltija u nepropalom izdanju. I kao što je Hičkok
nakon svog najambicioznijeg filma ("Vertigo"), koji nije naišao tada
na dobar odziv, snimio jedan od svojih najzabavnijih, slično je Skorseze nakon
što su izostali zasluženi Oskari za "Goodfellas" snimio svoj naj-palp
film (u najboljem smislu te reči). A kad pominjem Hičkoka, Skorseze je kao
veliki filmofil mudro odlučio da zadrži originalni skor Bernarda Hermana, pošto
se neka savršenstva ipak ne mogu ponoviti...
83. Strange Days (1995),
režija: Kathryn Bigelow
Ketrin Bigelou je tada bila 15 godina daleko od Oskara za režiju, i
snimala je žanrovske filmove koji su pokrivali horor, SF, akciju, i to ništa
manje beskompromisno od svojih muških kolega. Zapravo, čisto sumnjam da bi
muškarac u jedan uzbudljiv bioskopski film stavio jednu od najmorbidnijih scena
silovanja (koja pritom nije previše eksplicitna). Ali to je samo jedan od
razloga što se ovaj film u tom trenutku izdvojio. Smešten uoči dočeka 2000.
"Strange Days" je anticipirao milenijumsku paranoju, ali i rasne
tenzije koje četvrt veka kasnije deluju kao još mračnija budućnost (tj.
sadašnjost) u odnosu na to šta je prikazano u ovom filmu. Koncept digitalne
droge u formi snimljenih iskustava (pa i onih najekstremnijih) je nešto na
osnovu čega bi se danas snimila Black Mirror epizoda (a ima i Den Simons sličnu
priču), a ovde je iskorišćen za zaplet koji je istovremeno ljubavna priča,
paranoidni triler i društveno osvešćeni akcioni film. Film možda nema jednako
jak efekat kada se gleda na malom ekranu (a možda je i do mrljavog blurej
transfera), ali vredi ga reprizirati, iako smo već dobrano udaljeni od
"futurističke" dvehiljadite...
82. The Piano (1993),
režija: Jane Campion
Nisam neki ljubitelj kostimiranih drama iz viktorijanskog perioda, ali su
mi zato mnogo interesantnije priče smeštene u isti period, ali u donekle
drugačije okruženje. Dobar primer za to je Vinterbotomov "Jude", koji
je ipak za nijasnu previše sumoran čak i za mene. Sa druge strane, "The
Paino" Džejn Kempion je sumoran taman koliko treba, a da je u isto vreme
vizuelno prelep, sav u plavo-zelenim tonovima divljine Novog Zelanda. Za
obožavaoce Harvija Kajtela ovo je prvi film iz devedesetih u kome se skida
(sledeći je nešto više na listi!), ali to na stranu, i on i svi drugi glumci su
ovde sjajni. Na ovo novo gledanje sam shvatio da je lik koga igra Sem Nil ipak
za trunčicu manji monstrum nego što sam zapamtio, dok je lik Harvija Kajtela
isto tako manje heroj a više samo čovek koji se zatekao tu gde jeste i koristi
okolnosti. Samim tim je i priča glavne junakinje mnogo manje romantična, a više
realistična priča žene tog vremena koja u najboljem slučaju može da izabere
manje lošu opciju. Osim ako kao romansu ne računamo nju i klavir, a s obzirom
na muzički skor Majkla Najmana (koga će još biti na ovoj listi) to možda i ima
najviše smisla...
81. Saving Private Ryan
(1998), režija: Steven Spielberg
Već podozrevam kontroverzu ovde, bilo da će se neko žaliti zašto je film
ovako nisko na listi, odnosno kritike zašto se uopšte nalazi na njoj. Ali tako
je to sa velikim rediteljima, a Spilberg je to uvek bio, iako se ovih dana
pomalo uljuljkao i na račun stare slave snima zanatski dobre mada suštinski
nebitne filmove. Devedesetih je pak Spilberg bio u sjajnoj rediteljskoj formi,
i to je pokazao kroz nekoliko klasika, koji su žanrovski poprilično različiti.
"Saving Private Ryan" je film koji mu je doneo drugog Oskara za
režiju, dok je onaj za film izostao. I mada će danas svi reći kako je to do
lobiranja Harvija Vajnstina, i neće biti u krivu, ima nečeg i do korektnog, ali
samo korektnog scenarija, od kojeg je Spilberg svojom režijom uspeo da napravi
jedan od boljih, a svakako najupečatljivijih ratnih filmova. Gledao sam ga tada
u Akademiji 28 i nisam osetio više od dva i po sata trajanja (a poređenja radi
itekako sam osetio dva i po sata "Amistada" godinu dana ranije).
Uvodnih pola sata su malo remek-delo za sebe, i tu se valjda svi slažu, dok
ostatak filma na okupu drži kako Spilbergova sigurna režija tako i ekipa
glumaca predvođena Tomom Henksom. Inače, ko bi rekao da će od svih tada manje
poznatih glumaca najviše da se proslavi Vin Dizel dok Edvard Burns (ko?) kao da
je doslovno propao u zemlju...
80. The Nightmare Before
Christmas (1993), režija: Henry Selick
Ono što neki zaborave kad je reč o ovom klasiku stop-motion animacije
jeste to da ovo nije film Tima Bartona. Odnosno, Tim Barton je ovde prisutan u
najboljem slučaju kao trećina tima kojeg još čine Deni Elfman (muzika i
glasovi) i reditelj Henri Selik ("James and the Giant Peach",
"Coraline"). Meni je ovaj film posebno drag jer je u suštini u pitanju
iščašena verzija popularnog žanra: Dizni mjuzikl, s tim što umesto Diznijevog
loga ispred stoji Touchstone (podružniza Diznija), umesto klasične animacije u
pitanju je stop-motion, a što se muzike tiče, to je ono gde se ovaj film
najviše izdvaja, pošto se pesme mogu slušati i nezavisno od filma, dok u samom
filmu funkcionišu kao organski deo celine koji daje zamajac zapletu. Znam da će
mnogi isto reći i za Diznijeve filmove iz tog perioda, ali mislim da je u mom
slučaju to donekle stvar ukusa (dražesno morbidna ikonografija, kako u
vizuelnoj tako i u audio formi mi je uvek bila bliska), ali i godina, pošto je
"The Nightmare Before Christmas" zaista jedan od onih filmova za sve
generacije...
79. Sleepy Hollow (1999),
režija: Tim Burton
Ne samo što je 1999. bila najbolja godina za film u toj deceniji, nego je
te godine Tim Barton snimio poslednji dobar film pre nego što je naglo prekinuo
niz (ima on dobrih filmova i posle, ali sporadično), a neki će slično reći i za
uloge Džonija Depa. "Sleepy Hollow" je adaptacija, a zapravo
elaboracija pripovetke Vašingtona Irvinga. Ovo je Bartonov gotski horor, koji
je ujedno omaž starim Hamerovim filmovima, i u vizuelnom smislu jeste jedan od
najlepših filmova devedesetih. Boje su namerno isprane tako da ugođaj podseća
na crno-beli film, ali ne sasvim, dok jarko crvena boja krvi tako biva dodatno
naznačena. Budući trostruki Oskarovac Emanuel Lubecki briljira kao direktor
fotografije, a i Deni Elfman je u punoj formi. Bartonu je ovo jedan od
poslednjih filmova koji uprkos brojnim efektima izgleda organski, opipljivo.
Scenarista Endru Kevin Voker ("Seven", "8MM") je relativno
jednostavnoj originalnoj priči o bezglavom konjaniku dodao murder mystery ugao,
dok je samom konjaniku na kratko podario "ljudsko" lice (savršen kasting).
Šteta što se ovakvi horori (skupi, krvavi i vizuelno raskošni) sve ređe viđaju,
a još veća šteta što je Tim Barton prestao da ih snima...
78. Europa (1991), režija:
Lars von Trier
Ovo verovatno nije među kontroverznijim filmovima na ovoj listi, ali
njegov autor svakako jeste. Pa opet, ovo je iz vremena kada je Lars fon Trir
bio jedan od evropskih reditelja koji su mnogo obećavali, i dok još nije
izazivao podele. "Europa" je jedan od njegovih
"najrežiranijih" filmova, odnosno film u kome je Fon Trir prevashodno
pokušao da eksperimentiše s formom. Priča je zanimljiva i sam seting posleratne
Nemačke s fokusom na železničku kompaniju deluje kafkijanski, kako u premisi
tako i u egzekuciji iste. Film je mahom u crno-beloj tehnici sa povremenim
intruzijama kolora, na nemačkom i na engleskom, čak se i zasebni kadrovi
povremeno preklapaju nalik na nekakav košmarni kolaž. Početak i kraj filma
uokviruje (doslovno) hipnotička naracija Maksa fon Sidoa. Kada se tako ukratko
sumira, "Evropa" zvuči poput tipičnog art filma, i to u neku ruku
jeste, ali je daleko od tipičnog, i zapravo je jedan od najprijemčivijih Fon
Trirovih filmova, i nešto što se može preporučiti bez mnogo rezervi. Krivo mi
je što ovo nisam pogledao u bioskopu (na Festu mislim), ali verovatno sam tada
bio trunčicu premlad za ovu vrstu filma...
77. Hard Boiled (1992),
režija: John Woo
Kada sam prvi put otišao na IMDb stranicu Džona Vua iznenadio sam se kada
sam video da mu je ovo 20. film u karijeri koja je počela još sedamdesetih.
Doduše, većinu starijih filmova i dalje nisam pogledao, ali svakako je bilo
zapaženijih filmova ("The Killer", "Bullet in the Head"...)
i pre ovog, koji predstavlja vrhunac njegove filmografije, a i hong-kongškog
akcionog filma tog vremena generalno. Žao mi je što ovaj film nisam pogledao
upravo tada, devedesetih, već tek u divx eri, ali svejedno je ostavio veliki
utisak, sličan onom koji je pre nekoliko godina ostavio "The Raid".
"Hard Boiled" je u osnovi jednostavni akcioni film o dva policajca,
jednom nešto tipičnijem, šarmantnijem i drugom nešto hladnijem, koji je pomalo
anti-heroj, i o njihovom prijateljstvu, da ne kažem bromansi. I naravno o
stotinu statista koji bivaju izrešetani mecima u slow-motionu dok proleću kroz
staklo! Film kulminira u epskom polusatnom obračunu u bolnici pod opsadom, a Vu
pronalazi nove načine da akciju pretvori u (krvavi) balet... Džon Vu je zatim
otišao u Ameriku gde je pokušao da ponovi uspeh prethodnih filmova. Imao je
veći budžet i zvezde u rangu od Van Dama pa do Nikolasa Kejdža (pa i Toma
Kruza, ali taj film nećemo pominjati), i mada je na momente prilazio blizu onoj
staroj magiji, ipak je "Hard Boiled" ostao nenadmašen...
76. Edward Scissorhands
(1990), režija: Tim Burton
I
evo nas opet kod Tima Bartona... Ovo je možda ključni film za njega. Posle
mejnstrim uspeha sa prvim "Betmenom" Barton je mogao da radi šta
hoće, što je manje-više nastavio sve do danas. "Edvard Makazoruki"
(jedan od slučajeva da mi se više sviđa kako zvuči srpski prevod) nadovezuje se
na uvrnutost i gotičarenje iz prethodnih filmova, i u sve to uvodi naslovnog
junaka kojeg tumači Džoni Dep. Kapiram da bi u nekom eventualnom rimejku ovaj
film bio postavljen realistično, pa bi se u takav seting uvela anomalija...
Međutim, Barton sve u startu postavlja bajkovito, njegovo predgrađe je
stilizovano kao hipertrofirane pedesete (dok se ispod svega toga krije
licemerje i sveopšta trulež), i onda u tu i takvu lažnu bajku ulazi pravi lik
iz bajke u vidu Edvarda. I naravno da takva priča ne može da ima srećan kraj. A
kraj filma je jedno od najlepših čitanja "Lepotice i zveri"
(uporediti sa Diznijevom verzijom iz naredne godine), plus nezaboravna muzika
Denija Elfmana kao i jedna od poslednjih uloga Vinsenta Prajsa, kao
gorko-slatki šlag na tortu...
75. Boyz n the Hood (1991),
režija: John Singleton
Ovo je jedan od desetak filmova koji sam po prvi put pogledao tek
nedavno, spremajući ovu listu. Ono što nisam očekivao je to koliko je ovo
ujedno i coming of age film, jer pre nego što se upoznamo sa glavnim junacima
koje tumače Kjuba Guding Džunior (u prvoj većoj ulozi), Ajs Kjub i drugi, dobar
deo filma ih prati kao klince koji odrastaju u tom istom getu iz koga neki od
njih kasnije pokušavaju da pobegnu (dok su drugi praktično srasli sa njim).
Dodatno me je iznenadila referenca na klasik coming of age filma osamdesetih
"Stand by Me", odnosno scena u kojoj četiri klinca idu prugom kako bi
videli leš. Glavni deo filma je ipak geto drama koja je režirana sa dosta
mladalačkog duha, ali više nego ubedljivo. Džonu Singltonu (RIP) ovo je bio
prvi film, i već za njega je dobio nominaciju za režiju (postavši dupli
rekorder kao najmlađi nominovani i prvi afro-amerikanac u toj kategoriji), i
nažalost nikada kasnije nije uspeo da se približi ovom preranom vrhuncu...
---NASTAVIĆE SE...