Novogodišnje želje i čestitke

  

            Eto, došao je i onaj deo godine kad su svi u euforiji obligatornog optimizma i nadanja bez ikakve osnove da će se cepanjem jednog listića na kalendaru nešto strašno bitno i veliko desiti, odnosno nabolje promeniti u svetu koji, inače, nezadrživo srlja ka svojoj propasti.

            No, dobro, šta je čovek bez svojih iluzija? Kad ne bismo bili u stanju da se pretvaramo kako će naša priča imati hepi-end (iako znamo da neće; newsbreak: SVI UMIRU!), ništa ne bi na svetu postojalo, pa ni mi sami. Ako je to uopšte nešto dobro.

            Ehm! No, dosta defetizma i nihilizma! Kad smo već tu gde jesmo, ajmo malo kezova na face i razdraganosti dok prasence (ili bar neki njegov deo) cvrči u rerni – ako ste srećni.

            Što se tiče ovog Kulta i onoga što se ovde plasira, prethodna godina je bila vrlo plodna i vredna, kao što dobro znate – pre svega zbog moje sve intenzivnije saradnje sa izdavačkom kućom Orfelin. Ali, sumiranje urađenog, i najava planiranog na polju visokokvalitetnog horora neka ostane za naredne dane, kad nas prođu mamurluci i kad budemo u stanju za trezveno razmišljanje.

            Za sada, u poslednjem danu ove godine, dr Ghoul za vas ima ČESTITKU što ste još uvek tu gde ste (uprkos svemu) i ŽELJU da u narednoj godini to naše bivstvovanje bude bar za nijansu smislenije (šta god to značilo u svetu lišenom smisla)!

            Pored toga, za vas imam samo još nekoliko mudrih saveta i preporuka:

            - budimo ljudi iako smo Srbi (bez uvrede onima koji to još nisu)!

            - čuvajte se debelih bradonja u crvenom, ti su najgori!

            - ne verujte alienima ni kad darove nose!

            - „use it but don't abuse it“, iliti srpski: gledajte da se na žurci ne usvinjite toliko da se zateknete u nekom ovakvom aranžmanu:

            - poslušajte najmudrije ljude sveta, koji u horu tvrde:

            - ali poslušajte i one druge, koji kažu: „Biće bolje! Ali prethodno mora da nam bude još malo gore!“

            - i ne zaboravite one najmudrije reči:

            Čitamo se i u 2016-oj, jer Ghoul se saginjati i predavati neće!

NIGHT OF THE DEMON (1957)

            Kao što znate, nedavno je Orfelin objavio moj izbor najboljih priča strave jednog od najvećih majstora horor književnosti, M. R. Džejmsa, pod naslovom ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI. Detalje o toj knjizi imate OVDE.

            U toj antologiji pronaći ćete i jednu od najboljih i najpopularnijih Džejmsovih priča: „Čaranje runama“ („Casting the Runes“), po prvi put na srpskom, u mom prevodu. Prema njoj je snimljen izuzetno uspešan, kvalitetan film Noć demona (Night of the Demon, 1957). Ako ste ga do sada propustili, evo preporuke. Ovo što sledi je tekst iz moje davno rasprodate knjige Faustovski ekran (2006) čije će novo, dopunjeno izdanje možda uskoro objaviti Orfelin...

            Noć demona (Night of the Demon, 1957) Žaka Turnea, snimljen je u Engleskoj, izvan Lutonovog dodira, iako sa upadljivim naznakama pristupa koji je ovaj značajan producent potencirao u radovima svih svojih režisera. Turne, u svom najboljem horor filmu, znalački ispoljava sve kvalitete koje ispekao na zanatu kod Lutona: suptilnost, istančana psihologija, naglašena aluzivnost, intelektualne i mitske implikacije, uverljivi likovi i ambijent, nekonvencionalni odnosi junaka, i pre svega – suzdržanost u tretmanu strave. Zbog toga je učinak još efektniji onda kada se pritajeni nagoveštaji razuzdaju u prizorima horora s kojima se malo toga u dotadašnjoj istoriji žanra može uporediti. Većinu horora iz četrdesetih i pedesetih danas možemo gledati i u popodnevnim matineima, zajedno sa svojom decom, uz nostalgiju, možda i osmeh, ali retko sa osećajem jeze. Nasuprot tome, Turneovi horori spadaju u krajnje uzak krug klasičnih horora čije je primarno dejstvo – izazivanje žmaraca, i istinske strave kod gledaoca – ostalo očuvano do današnjih dana.

            Noć demona je film visokog pedigrea na nekoliko načina. Pre svega, predstavlja krunu u karijeri režisera koji je posthumno postao daleko cenjeniji nego za života. Zatim, baziran je na često antologizovanoj, klasičnoj horor priči „Čaranje runama“ ('Casting the Runes') jednog od najznačajnijih pisaca horora u XX veku, M. R. Džejmsa. Džejms je poznatiji kao autor nadasve suptilnih ali neodoljivo zlokobnih priča o duhovima, čiji je naglasak na atmosferi i akumulaciji naizgled benignih nagoveštaja bio kao stvoren za Turneov stil, i prava je šteta što ukrštanje ove dvojice majstora strave nije dovelo do ekranizacije još nekog od Džejmsovih klasika.  

Pedigre Noći demona je tim jači što ovaj film prosto nema pandana u engleskoj ili američkoj produkciji svoga doba: dok su Amerikom vladali sirovi, infantilni 'big bug' SF horori o džinovskim bubama, rakovima, i drugim mutantima atomskog doba, u Engleskoj je žanrovska produkcija baš te 1956. godine počela sa usponom kroz Hamerove reinterpretacije klasičnih monstruma (Drakula, Frankenštajn, vukodlak, mumija...) u kojima, bar u početku, takođe nije bilo značajnijeg upliva inteligencije ili estetskih, filmofilskih kvaliteta. Eventualni kvaliteti tadašnjih horora imali su malo veze sa scenarijima – onde gde su kvaliteti postojali, bili su tu uprkos klišetiziranim likovima, situacijama i dijalozima. Otud je Noć demona, sa literarnim korenima svog zapleta neokrnjenim, i čak veoma nadahnuto razvijenim, istinski izuzetak u okvirima niskobudžetnog horora pedesetih.

            Džejmsova priča kratka je i efektna parabola o osveti sujetnog crnog maga stručnjaku za pitanja alhemije koji je odbio njegov predloženi ekspoze za jednu konferenciju. Scenario u filmskoj verziji usložnjava stvari, uvodeći više likova, obogaćujući motivaciju i pružajući veći broj originalnih horor scena, sve vreme ostajući veran duhu predloška. Za naše potrebe posebno su značajni dijabolični aspekti, oličeni pre svega u pomenutom magu, Džulijanu Karsvelu (Najal Mek Ginis). On je u opasnosti da bude raskrinkan kao vođa satanističke sekte (što je detalj kakvog nema u priči), i zbog toga baca čini na profesora koji je iz Amerike došao kako bi ga razotkrio. Čini se sastoje u komadiću pergamenta sa runskim zapisom koji se krišom dostavlja primaocu; nakon tri meseca (u priči), odnosno sedam dana (u filmu), žrtva ima da strada, osim ako ne uspe da nekako vrati rune onome ko ih je prvobitno dao. Dok u priči uklete osobe stradaju u neobjašnjivim ''nesrećnim slučajevima'', u filmu kletvu ispunjava demon iz naslova.

            Postoje brojne kontroverze povodom pojave naslovnog demona: u prvobitnoj Turneovoj verziji, demon se mogao nazreti samo u par kadrova, iz daljine, obavijen dimom, dok je stradanje njegovih žrtava izvedeno tako da opcija ''nesrećnog slučaja'' ostaje validna: u prologu filma, čovek beži u panici od ''demona'' i udara autom u banderu, čije ga žice sprže; na kraju filma, Karsvel beži od demona na železničkoj stanici, a kada ga nađu raskomadanog, čini se da ga je ''samo'' pregazio voz. Međutim, američki producenti insistirali su, protivno Turneovim željama, da se demon prikaže eksplicitnije, u krupnom planu, pa su u post-produkciji zbrzano kreirali, usnimili i u film –bez Turneovog odobrenja– ubacili kadrove u kojima se izbliza vidi veliki rogati demon izbuljenih očiju. Iako ovo donekle kompromituje učinak filma, Turneu je na čast što je Noć demona snimio na takav način da čak ni intruzija ovakvih bukvalizacija ne uspeva da bitnije poremeti opšti učinak: naime, demon je ubačen u scene viđene iz perspektive prestravljenih, uspaničenih junaka, pa se može shvatiti i kao njihova psihološka projekcija, a ne kao autentični krilati demon koji ih proganja.  

            U svakom slučaju, za pohvalu je barem to što je kreacija demona bila u skladu sa srednjevekovnim drvorezima koji se prikazuju u filmu, što ga čvršće povezuje sa zapletom, ali i okultnom tradicijom na koju se u filmu aludira. Radi se o demonu vatre koga jedan od profesora antropologije i mitologije u Noći demona nedvosmisleno povezuje sa Baalom, Tifonom, Molohom i Asmodejem. Ovo su sve imena božanstava Jevrejima susednih naroda, koje su ovi demonizovali i u Bibliji identifikovali sa Đavolom. Prema tome, iako na prvi pogled izgleda kao banalno čudovište, ''demon'' ovoga filma čvrsto je – narativno, ali i vizuelno – povezan sa tradicijom Đavola u mitologiji i umetnosti.

            Daleko nekonvencionalniji i smeliji jeste prikaz Đavolovog sledbenika: Džulijan Karsvel jedan je od najkompleksnijih i najoriginalnije predstavljenih likova ove vrste u čitavoj istoriji demonskog ekrana. Kod Džejmsa je on opisan kao konvencionalni crni mag:  „Niko nije znao čime se bavi: sluge su mu bile nekakvi užasni ljudi; izmislio je za sebe novu religiju i praktikovao je ko zna kakve grozne rituale; lako ga je bilo uvrediti, a nikome nije praštao; imao je gadno lice (tako je gospođa insistirala, dok je suprug to donekle poricao); nikada nije ništa dobro radio, a kakav god uticaj da je od njega poticao, bio je zlonameran.“ („Čaranje runama“ u ZAZVIŽDI I JA ĆU TI DOĆI, Orfelin, Novi Sad, 2015.) U scenariju Čarlsa Beneta (odgovornog za brojne Hičkokove filmove iz engleske faze), međutim, nalazimo kompleksniji lik od opisanog.

            Pre svega, Karsvel je prikazan kao običan čovek koji živi sam sa majkom na ogromnom imanju; ipak, njegova ''običnost'' ni u jednoj sceni nije trivijalizovana kao u slučaju satanista-amatera u Sedmoj žrtvi. On uspeva da bude upečatljivo zlokoban čak i kada je maskiran u klovna zarad dečje zabave na svom posedu. Potrebna je velika hrabrost režisera i veliko umeće glumca za inscenaciju čitave jedne duge i ozbiljne konverzacije sa glavnim junakom, tokom koje je antagonista našminkan kao klovn. Dijabolični razlog za to jasan je ako se podsetimo paralela između Đavola i figure Lude, Pajaca i Harlekina. Uostalom, pomenuta scena kulminira zlokobnom demonstracijom nimalo smehotresnih moći: Karsvel iz vedra neba priziva oluju kako bi pokazao svoje moći skeptičnom američkom profesoru, a naoko benigna scena zabave okončava se dečjim vrištanjem, prevrnutim stolovima i stolicama koje nosi kovitlac.  

            Karsvel, u tumačenju Najala Mek Ginisa, čak i fizički podseća na Alistera Kroulija u zrelim godinama: krupan, upečatljiv ali nikako zlokoban na prvi pogled, čak naizgled blag, često sardoničan, sa bradicom kao jedinim ustupkom prepoznatljivoj satanskoj ikonografiji (npr. čak ni odela koja nosi nisu crna). Neznatno teatralan samo kad zatreba, a tokom ostatka filma samo pritajeno zlokoban, Karsvel oličava novi pristup satanizmu kao nečemu što postoji i izvan preteranih žanrovskih konvencija i cirkuske ikonografije – kao nečemu vrlo bliskom stvarnosti, što deluje u stvarnom svetu baš zahvaljujući svojoj prividnoj normalnosti i pritajenosti. U tom smislu, on odstupa od tradicije pompeznog karlofovskog zlikovca iz Crne mačke, i umesto toga, nadovezuje se na pristup koji je pomalo trapavo uveden u Sedmoj žrtvi, a koji će kulminirati u Rozmerinoj bebi...

            Što se tiče tretmana okultnog, on je neujednačen, i oscilira između inteligentnih opaski (''Neke stvari jednostavnije je započeti nego prekinuti!'') i konvencionalnog izjednačavanja svake magije sa zlom. Veštičarstvo se povezuje sa ''demonima iz pakla'' u prologu koji svojom neadekvatnošću štrči poput još jedne producentske intervencije, jer ne deluje kao organski deo filma koji sledi. Karsvelov Red Istinskog Vernika (Order of the True Believer) mogao je imati i originalniju ideologiju od ''zlo je dobro – dobro je zlo'', mada ona u suštini prejudicira verovanje Crkve Satane deset godina pre njenog osnivanja. Sa ovom 'crkvom' srodna je i izjava jednog sataniste u filmu, cenzurisana iz engleske verzije: ''Mi hulimo i skrnavimo. U radosti greha će izgubljeno čovečanstvo sebe ponovo pronaći.''

THE HATEFUL EIGHT (2015)

**(*)

3-

            U ovom rivjuu NEMA SPOJLERA!

           

Odmah da raščistimo srž problema: stvar sa Tarantinom je u tome da on nema šta da kaže. On ne govori ni o čemu, osim ako prežvakavanje drugih filmova nije “tema” – ali to “govorenje” on, istina, izvodi na (manje-više) zabavan način. Tarantino je pričač viceva koji nisu bogzna kako smešni po sebi, i nemaju nikakav podtekst (recimo, satirični itsl), ali on čovek koji UME da se toliko unese dok priča vic tako da ovaj deluje, dok slušaš, smešniji nego kasnije kad/ako staneš, zamisliš se ili pokušaš drugome da ga prepričaš. Tek onda shvatiš da kod Tarantina nema nikakvo ŠTA, nego je on ceo sadržan u onome KAKO.

            Ovo, uz malu korekciju: naime, sadržaj jeste po sebi nebitan u smislu neke dubine, podteksta, simbolike i tako tih gluposti, ali jeste bitan u površnom, ikonografskom smislu. Dakle, nije svejedno koji je podžanr odabrao za recikliranje i prenaduvavanje: ako je to nešto tako nezanimljivo kao blaxploitation, onda dobijamo DŽEKI BRAUN (who cares?); ali ako je to nešto daleko zanimljivije, kao što je film osvete (sa krem-filom od kung fua i japanske krimi-akcije i samurajštine), kao KILL BILL, onda je rezultat nešto mega-zabavno (i njegov najbolji film, po meni).

            Drugim rečima, ovaj ovde vic zvani GNUSNA OSMORKA nije ni bolji ni gori od drugih 7 koje nam je mr. T do sada pričao, ali će njegova zanimljivost svakome ponaosob zavisiti od toga koliko vas uopšte zanima pokojni vestern (R.I.P.) kao žanr. Ja vestern nešto naročito ne volim, a nisam fan ni sobnih “ko ga ubi” dramica Agate Kristos, čiji se duh ovde sporadično priziva…

            No, sviđizmi na stranu, da pokušam nešto malo objektivnosti ovde: THE H8FUL 8 je patološki nenormalno razvučen vic: sa svojih 2 sata i 50 minuta, on traje ko onaj "niđe kraja" turski horor, DABBE 6! Pritom je ovaj preglomazni vic bez prave poente, ali se, bez obzira na to, može podneti, pa sporadično čak u njemu i uživati, ako ste fan tarantinovskih detalja, aluzija, citata, prerada, digresija, glumačkih bravura, monologa, flešbekova i ostalih džidža-midža zvonaca i praporaca koje vam on, poput prašine, baca u oči, kako ne biste primetili koliko je tanka, isprazna i suštinski besciljna pričica koju vam je ovako naduveno, razgranato, nepotrebno usložnjeno izbrbljosao.

            A brbljanja ima ovde kolko nećete! Tj. ako ste fan mr. Tarantina: kolko ‘oćete! Svi ovde kenjaju i kenjaju i keeeenjaju do sudnjega dana, to je bulšit do bulšita, svako svakome ima po čitavu sitnu knjigu da saopšti, to sve vrvi od “vrcavosti”, prosto vidiš da svi “likovi” isto kao i njihov tvorac obožavaju da slušaju zvuk svog glasa, pa ga ispuštaju, i premeću po ustima, i moduliraju, i razmeću se njime – letnji dan do podne. Odnosno, ovde: zimski.

            Ta hipertrofija blebetanja – ta pričofilija – ta narativa elefantijaza – taj “da ti čiča nešto ispriča”  - taj “nekada davno, bio jednom jedan…” – to verbalno sparingovanje uz povremene intruzije nabudženih monologa – sve je to odavno postalo Tarantinov zaštitni znak: što reko naš narod, “it comes with the territory”, isto kao uzdisanje, pravednički gnev, samohvalisanje, samosažaljenje, patetika, pasivna agresija, aktivna agresija, dramske pauze, sumanuta obećanja, šuplja i jevtina demagogija itd. u melodramskim monodramama našeg Picoustog gmaza. Znači, ko to ne voli – nemoj da gleda, jer još pre špice morao bi znati da će toga biti na lopate i buljuke. Pa tako i ovde.

            Ja time kod Tarantina nisam nimalo impresioniran. Ni u principu, ni in concreto, ovde. Stoga mi je putovanje do kolibe (gde se ima odigrati središnji zaplet) bilo predugo: glavnim junacima treba oko 40 jebenih minuta filmskog trajanja samo da jebeno stignu na jebeno poprište jebenih (ne)zbivanja, a do tada ima da gledamo putovanje diližansom, i kenjanje, kenjanje, keeeenjanje putnika u njoj. Istina, kad to proseravanje izvode Sem Džekson i Kurt Rasel, uz poneku upadicu Dženifer Džejson Li, onda to nije baš toliko strašno. Ali svejedno jeste predugo, i nepotrebno.

            To što se, zatim, zbiva u kolibi, tj. svratištu u planini zavejanoj snegom, takođe je protivprirodno rastegnuto: film bi bio za par nijansi bolji da je jedno 40-50 minuta kraći. Čak i dva sata je previše za OVU priču, ali ajde, da ne cepidlačimo. Ali jbg, Tarantinu je neophodno “to take his sweet time” kako bi ispleo svoje slatkorečive pričice sa onim ritmovima i modulacijama koji ih čine karakteristično njegovim, pa prema tome… tražiti od njega da napravi sažet film, od 90 minuta, koji bi bio pretežno zasnovan na slikama a ne na brbljanju, isto je kao tražiti od Picoustog da ne drži konferenciju za štampu svaka 2-3 dana. Neće da može! “It’s the way they’re raised!” što reko Haklberi Fin. Vole da slušaju sebe kako kenjaju, i jednom li se dočepaju mikrofona – spasavaj se ko može!

            Dakle, šta imamo ovde? Imamo nešto što deluje kao ekranizacija pozorišnog komada (donekle slično kao RESERVOIR DOGS, samo što je mnogo duže i praznije): 8 likova na jednom mestu, na jednoj pozornici, blebeću i koškaju se i ubijaju se sve dok daske na patosu ne budu ofarbane u crveno, a brojka preživelih, na samom kraju, ne bude svedena na H8FUL 2.

            Sem Džekson i dalje ima harizmu i autoritet i sposobnost da deklamuje taj Tarantinov tekst kao da je baš za njega pisan (a sigurno i jeste). To je već postao manir, ali ok, it is what it is.

          Majkl Medsen, ovde na privremenom odsustvu iz bugarsko-rumunskih direct-to-dvd Z-produkcija, i dalje ima njušku prikladnu za to što treba da uradi/prenese.

Tim Rot preglumljava za sve pare, toliko žvaćući scenografiju u svojoj persiflaži britanskog akcenta da to, čak i unutar ovog hiperstilizovanog konteksta, prebrzo postaje preterano, iritantno i nezanimljivo.

Brus Dern je dobar kao rasistički južnjački general.

Kurta Rasela je prijatno najzad videti u jednom vesternu koji sadrži i krupne planove: njegova brkata i kosmata njuška je žestoka, harizmatična i zabavna za videti (za razliku od precenjenog BONE TOMAHAWK, gde jedva da smo ga i spazili u tmuši i preširokim planovima!).

Volton Gogins je meni novo lice, ali junački se izborio sa svim takmacima i pokazao se kao da je stari član T-ekipe. Na osnovu ovde pokazanog, neće me čuditi ako u njoj i ostane (mislim na naredne Tarantinove filmove).

A Dženifer Džejson Li namerno pominjem na kraju, iako je, što bi reko dr Kunac, “dama” – zato što je ona daleko najbolja i najzabavnija stvar u ovom filmu. Ni lepše žene (i bolje glumice!) – ni većeg facijalnog abjuza u jednom filmu!

Iako je mlate i treskaju po glavi i nosu kroz ceo film, i stalno ima na faci ili krv ili gulaš (češće krv!), njena kreacija jedne istinski hejtful banditkinje je za svaki respekt. Nažalost, treba izdržati oko dva i po sata muškog sranja (i mlaćenja) dok ona najzad ne dođe na svoje i ne pokaže zube (makar i izbijene): te face i ti mono-dijalozi koje ima pred sam kraj, pa to je prava divota gledati!

Samom završetku fali impakt, i kad krene špica ostalo mi je samo da slegnem ramenima: “Šta, to je TO?” 

Ali, šta sam pa očekivao? Hell, pa ovo je ipak samo (osmi) film Kventina Tarantina. Tata-ta-tira!

PS: Da, ima tu nekoliko omaža Karpenterovom masterpisu, STVORU (Kurta, Morikoneova muzika, sneg, imidž kočijaša...) ali pošto su krajnje proizvoljni, ne očekujte od mene smekšano srce! Čak ni besmisleno nakačeni helrejzerovski lanci sa kukama usred planinske krčme nisu me kupili! Ni potoci krvi, ni apsurdno raznesena glava u krupnom planu! Tri minus, i tačka!

A COMPANION TO THE HORROR FILM

            U okviru akcije plasiranja prikaza knjiga koje sam objavljivao u kanadskom magazinu RUE MORGUE – premijerno na srpskom i ekskluzivno na ovom blogu – evo mog osvrta na jednu odličnu vrednu, ali –avaj– cenom presoljenu knjigu. Ako ikako možete da do nje dođete pod razumnim uslovima, ne dvoumite se!

 A Companion to the Horror Film 

– Harry M. Benshoff (ed.)

Wiley-Blackwell, 2014

(c) Dejan Ognjanović for RUE MORGUE

            Evo kompanjona kojeg će vam dobro doći da ga imate pri ruci: ključne koncepte, teme, ideje i naslove razmatraju i objašnjavaju neka od najznačajnijih imena u proučavanju horor filma (Matt Hills, Harry M. Benshoff, Mark Jancovich, Peter Hutchings, James Kendrick, Isabel C. Pinedo, Xavier Mendik, Joan Hawkins...) i to na 600 strana velikog formata.

            Eseji u I delu bave se najznačajnijim pristupima hororu (iz ugla filozofije, psihologije, psihoanalize, rodnih studija, seksualnosti, društvene alegorije) kao i kontekstima (recepcija, distribucija, cenzura). U ovim radovima ustanovljava se čvrsta osnova za razumevanje šta horor jeste i kako se postižu njegovi učinci i značenja. Od posebne vrednosti su eseji "Horror and Psychoanalysis" by Chris Dumas i "The Horror Film as Social Allegory" by Christopher Sharrett.

            II deo bavi se formom horora (The Form of Horror) i sadrži jedan od najboljih radova u knjizi koji će sigurno biti veoma uticajan i često citiran: Robert Spadonijev "Horror Film Atmosphere and Narrative" je hrabar pokušaj da se definiše koncept „atmosfere“ koji se, kod kritičara i teoretičara, uglavnom uzima kao samopodrazumevajući.

            Treći i najduži deo istražuje istoriju (zapadnjačkog) horor filma, sa zasebnim esejima posvećenim pregledu i re-evaluaciji po dekadama. Rad  "International Horror in the 1970s" by Peter Hutchings zaslužuje da se izdvoji zbog svoje široke perspektive i svežih uvida, iako većina njegovih kolega u ovom poglavlju takođe teže tome da pružaju nove uglove posmatranja na poznate (i manje poznate) klasike.

            Odabrane međunarodne horor kinematografije (Italian, Japanese, South Korean...) dobijaju zasluženi tretman u četvrtom delu knjige, gde se naročito ističe bogat i iscrpan pregled španskog horor filma: „Spanish Horror Cinema“ by Ian Olney.

            Najzad, peti deo se bavi odabranim arhetipovima, hibridima i krosoverima (Selected Archetypes, Hybrids, and Crossovers) gde vredi istaći eseje o Ken Raselovim The Devils i o Trash/Cult hororima.

            U knjizi ovog obima zapanjuje da ima samo nekolicina ćoraka: recimo, rad Jay McRoya koji pokušava da odbrani blesavi Tokyo Gore Police zato što taj film, navodno, “mobiliše svoje distopijske elemente kako bi kritikovao kulturnu ideologiju koja promoviše rigidne koncepcije ljudskog identiteta.” Zatim, promašen je i rad Caroline Joan S. Picart's pod naslovom "Reel/Real Horror" koji usiljeno u kontekst horora i dokumentarizma pokušava da nagura dva Spilbegova filma koji NISU horor (Schindler's List & Munich).

            Sve u svemu, ova ogromna knjiga je pravi pogodak: velika, pametna, korisna. Šta tu ima da se ne svidi? Možda njena cena – oko 180$, ali opet, ako vam ne pođe za rukom da ovo dobijete kao rođendanski poklon, tu su uvek biblioteke. A nijedna ozbiljna biblioteka ne bi trebalo da bude bez ove knjige.

            Evo njenog kompletnog sadržaja:

Table of Contents

Author Biography ix

Preface xv
Harry M. Benshoff

Part I Approaches and Contexts 1

1 Cognitive and Philosophical Approaches to Horror 3
Aaron Smuts

2 Horror and Psychoanalysis: An Introductory Primer 21
Chris Dumas

3 Gender and Sexuality Haunts the Horror Film 38
Daniel Humphrey

4 The Horror Film as Social Allegory (And How it Comes Undone) 56
Christopher Sharrett

5 Avenging the Body: Disability in the Horror Film 73
Travis Sutton

6 Horror Reception/Audiences 90
Matt Hills

7 A's, B's, Quickies, Orphans, and Nasties: Horror Films in the Context of Distribution and Exhibition 109
Kevin Heffernan

8 Horror and the Censors 130
Julian Petley

Part II The Form of Horror 149

9 Carl Dreyer's Corpse: Horror Film Atmosphere and Narrative 151
Robert Spadoni

10 Horror Sound Design 168
William Whittington

11 Mellifluous Terror: the Discourse of Music and Horror Films 186
Joe Tompkins

Part III A History of the (Western) Horror Film 205

12 Horror Before "The Horror Film" 207
Harry M. Benshoff

13 Classical Hollywood Horror 225
John E. Browning

14 Horror in the 1940s 237
Mark Jancovich

15 Science Fiction and Horror in the 1950s 255
Steffen Hantke

16 The Gothic Revival (1957-1974) 273
Rick Worland

17 International Horror in the 1970s 292
Peter Hutchings

18 Slasher Films and Gore in the 1980s 310
James Kendrick

19 Millennial Fears: Abject Horror in a Transnational Context 329
Adam C. Hart

20 Torture Porn: 21st Century Horror 345
Isabel C. Pinedo

Part IV Selected International Horror Cinemas 363

21 Spanish Horror Cinema 363
Ian Olney

22 The Return of the Rural Repressed: Italian Horror and the Mezzogiorno Giallo 390
Xavier Mendik

23 Recent Trends in Japanese Horror Cinema 406
Jay McRoy

24 South Korean Horror Cinema 423
Daniel Martin

25 Sisterhood of Terror: The Monstrous Feminine of Southeast Asian Horror Cinema 442
Andrew Hock Soon Ng

Part V Selected Archetypes, Hybrids, and Crossovers 461

26 Vampires and Transnational Horror 463
Dale Hudson

27 Trash Horror and the Cult of the Bad Film 483
I. Q. Hunter

28 "Moody Three:" Revisiting Ken Russell's The Devils 501
Joan Hawkins

29 Horror's Otherness and Ethnographic Surrealism: The Case of The Shout 519
Adam Lownstein

30 The Documentary Impulse and Reel/Real Horror 536
Caroline Joan S. Picart

Kako je bilo na 10. FESTIVALU SRPSKOG FILMA FANTASTIKE?

            Evo mog osvrta na nedavno održani, jubilarni, deseti FESTIVAL SRPSKOG FILMA FANTASTIKE. Možda neće biti onoliko sočan kao što ste navikli jer, prosto, nemam dovoljno vremena da zalazim u sitna crevca, ali trudiću se da budem sažet i slikovit ako već ne mogu da budem minuciozno obducentski nastrojen.

            Krenulo je sa karnevalskom atmosferom, što je sasvim u duhu festivala koji je jedno od ranijih izdanja otvorio trbušnom plesačicom sa zmijom. 

Dakle, zabavno dizajnirane kreature na štulama, visoke preko 3 metra, dočekivale su i prepadale zbunjene posetioce na vratima SKC-a, dok su ispred drugi fantastični stvorovi zasenjivali, plašili, a možda i privlačili masu.

 

            Bilo je žonglera sa vatrom, bilo je nekakvih vila i žena-zmajeva koje su se premetale i vrtele ispred SKC-a, i sve je to vrlo lepo izgledalo, kao što slike jasno govore.

            Na otvaranju su nastupali nekakvi bubnjari, koji su bili dobri i pompezni – a paralelno sa njima, između bine i prvog reda sa počasnim gostima, skakutali su i prevrtali se neki momci, parkurci ili kako li se već zovu ti što vole opasnu igru parkura. Čisto da ostanemo u domenu cirkuzijade.  

Momci su bili ok, ali ne baš savršeno uvežbani i u nekoliko navrata sam imao utisak da je dlaka falila da se neko tu polomi pred gostima. Srećom, to majmunisanje je prošlo bez posledica.

            U susednoj prostoriji ubrzo zatim, dok su još trajali filmovi, načeta je rođendanska torta u obliku mozga: pomalo bizaran izbor motiva za festival koji se ne može pohvaliti intelektualnim pretenzijama. 

Počastili su se gosti i organizatori, ali i poneki zatečeni posetilac koji u tom trenutku iz nekog razloga nije bio na gledanju filmova koji su tad još trajali.  

Torta je, kao i sve te koje se prave pre svega za slikanje, bila – upravo to, za sliku a ne zaista za jelo: 90% šećera i 10% veštačke farbe.

            Toliko o otvaranju. Ostatak ću, radi preglednosti, podeliti u 3 glavne celine: Gosti – Tribine - Filmovi.

  Gosti  

Lepo je od države, odnosno Ministarstva za kulturu i umetanje što su ovom festivalu dodelili 200.000 dinara. Lepo je i od festivala što je dobar deo toga protrošio da dovede i bogato ugosti čak tri gosta iz inostranstva. Šteta, samo, što su te goste organizatori uglavnom zadržali za sebe, i što su oni ostali, umnogome, neupotrebljeni – barem gledano iz ugla običnog posetioca.

Serđo Stivaleti je ovde već bio pre samo 3 godine: tom prilikom je vođen javni razgovor s njim, bio je u žiriju za zombije, itd. Ovog puta nije doveden radi prezentacije nekog novog filma ili bilo kakvog projekta. Zapravo, nejasno je zašto je uopšte doveden ponovo, pa još tako ubrzo nakon ranijeg gostovanja, osim ako to nije bilo turistički, da dođe još jednom i da se malo zeza po Beogradu. U programu, svakako, nije ni na koji način učestvovao. Dakle, on je samo prošetao okolo, ali publika od njegovog gostovanja nije imala baš ništa. Nadam se da bar organizatori jesu.

Turski režiser Hasan Karacadag je imao film na festivalu – ali bizarno je to što ni pre ni posle tog filma nije bilo nikakvo predstavljanje, najava, Q&A ili bilo šta slično. OK, njegov film zaista nehumano traje (preko 2,5 sata!) i pokušaj razgovora sa izmrcvarenom publikom negde oko 01.30h iza ponoći verovatno bi bio fijasko, ali zašto ga neko nije izveo na binu da NAJAVI film, da kaže neku reč o njemu pred početak – ostaće misterija. Valjda se organizatori nisu setili.

Niti je bila nekakva tribina s njim nekog drugog dana, nevezano za njegov DABBE 6. Kao i sa Stivaletijem, tako i sa njim nije bio upriličen nikakav program. Izgleda da je i on ovde došao, pre svega, „da mu vidi put kaput“ – ili da se pokušaju sklopiti neke zakulisne producentske radnje, poslovni pregovori, saradnja sa ovdašnjim filmadžijama, itsl. Nadajmo se da su organizatori bili sposobni da urade nešto bar na tom planu, kad već publika od njegovog fizičkog prisustva nije imala ništa. Mada, čak i u tom slučaju, teško da je posao Ministarstva da sponzoriše nečije (privatne) poslovne sastanke...

Glavni gost i najveća zvezda festivala bio je italijanski režiser Lamberto Bava. Fala Azatotu, barem on je imao svoj masterklas (razgovor je vodio Nenad Bekvalac), na kojem je publici bilo obećano da će „moći da mu postavlja pitanja“. Nažalost, i ovo je bilo loše ogranizovano. 

Za ovako nešto značajno – za razgovor sa jednim od najznačajnijih Italo reditelja, sinom velikana i giganta horora, čovekom koji je sarađivao sa svim WHO'S WHO IN ITALO HORROR – bio je predviđen SAMO JEDAN SAT! Da, uključujući i „pitanja iz publike“. Vrhunski besmisleno i neozbiljno od strane organizatora!

Znači, dovedeš gosta, platiš mu avion i hotel i hranu i UNUKA da mu pravi društvo (i još brdo nekih pratećih troškova) – i onda „središ“ da razgovor s njim traje samo sat vremena, jer si ga mudro smestio pred samu dodelu nagrada, poslednjeg dana, pa nema vremena ni prostora za duže druženje i razgovor jer tu istu salu treba da spremaju za predstojeću ceremoniju!

Bekvalac nije baš najbolje odmerio to malo vremena koje ima na raspolaganju. Krenuo je kao da ima NORMALNO vreme, znači: opušteno, od Kulina Bana, sa dobro spremljenim pitanjima različitog nivoa bitnosti i relevantnosti, a onda, 

kad je (prekasno!) shvatio da SAT OTKUCAVA i da se dedlajn primiče, morao je da zbrza priču kad je (idući hronološki) jedva stigao do DEMONA – nakon čega je ostalo vremena samo za još tri zbrzana pitanja iz publike pre nego što smo svi zajedno najureni iz sale kako bi ova bila scenografski pripremljena za svečanost dodele nagrada.

Ovo dodeljeno vreme je bilo dodatno slabo iskorišćeno zbog činjenice da je Bavin engleski rudimentaran i neupotrebljiv za iole ozbiljan direktan razgovor pa je stoga morala da bude angažovana prevodilica sa italijanskog. Ona je svoj posao solidno uradila, ali sama činjenica da je razgovor bio vođen na taj način duplirala je vreme potrošeno na postavljanje pitanja i odgovore, tako da je stepen redundance bio znatno veći nego da je razgovor išao, recimo, na engleskom (kao kad je Beki pre par godina vodio razgovor sa Stivaletijem). 

Znači, Beki postavi pitanje na srpskom, pa ga ova prevodi na italijanski, pa onda ovaj priča na italijanskom, pa ga ova prepriča na srpskom... Jasno je da to sve traje mnogo duže nego da razgovor ide bez medijuma, direktno, na jeziku koji svi razumeju. Zbog toga, strogo gledano, nismo imali ni sat vremena za razgovor s Bavom... I ovo je jedna od retkih stvari (mislim, to što Bava ne zna engleski) za koje nisu krivi organizatori.

Da ne budem pogrešno shvaćen – ništa se ja ovde ne žalim LIČNO, nego PRINCIPIJELNO, uzimajući u obzir vizuru prosečnog posetioca festivala. Gledano lično, ja nisam nezadovoljan: Stivaletija sam iscrpno intervjuisao pre 3 godine, i deo tog intervjua plasirao sam čak u spec. izdanje RUE MORGUE-a.

Znači, MENI on nije trebao ne znam koliko ovog puta, a to malo što sam novog hteo da ga pitam, pitao sam ga u par navrata kad sam ga sreo u SKC-u, ili na ulici ispred. Dapače, tom prilikom mi je i kazao nekoliko zabavnih exkluzivnih stvari: recimo, da se pregovara sa Netflixom koji razmatra da se radi DELLAMORTE DELLAMORE kao TV serija, po ugledu na ASH VS. EVIL DEAD; da je Arđento ove jeseni izbacio u Italiji svoju autobiografiju, i da ona sadrži neke bizarne momente, recimo da o Klaudiju Simonetiju ne piše NIŠTA, sem u nekom grupnom nabrajanju – a čovek je svojom muzikom DEFINISAO ugođaj njegovih najboljih filmova! Itd.

Turčin me nimalo nije zanimao: prelistao sam na Jutjubu njegov čuveni DABBE i to mi je delovalo prilično dosadno. Pogledao sam njegov film na festivalu, i on me uglavnom smorio. Zaseban rivju imate OVDE. Dakle, njega nisam imao šta da pitam i nisam se s njim ni upoznao, iako sam mogao, da sam hteo. Svejedno, bezveze je što nikakav javni razgovor s njim nije bio organizovan.

Što se tiče Bave, do njega mi je zaista bilo stalo – manje zbog njegovih filmova, više zbog priče o njegovom ocu i o ljudima sa kojima je sarađivao. Njega sam uspeo da uhvatim i iscedim za jedan Ghoul's Trade-Mark 'Nobody Expects the Spanish Inquisition' Interview – dakle, uradili smo prilično opsežan razgovor u trajanju od preko sat i po (na narastajuće zgražavanje prevodilice!), i ja sam uspeo da dobijem odgovore na VEĆINU pitanja koja sam imao na umu.

Nažalost, kad se radi preko medijuma to nikad nije tako sočno i lepo kao kad je direktno – bez obzira što je Bava Junior bio očigledno raspoložen za priču, video je da govori s nekim ko ima i Ljubav i Znanje, i šteta je što su imali nešto zakazano zbog čega sam morao malko da zbrzam kraj intervjua i da odbacim 5-6 planiranih pitanja. Dva najbitnija od njih sam kasnije iskoristio priliku da postavim na zbrzanom „master klasu“ ali... eto, i tu mu beše taj prokleti „interview interruptus“.

Inače, ove subote (19.12.) u Politici je preko cele poslednje strane „Kulturnog dodatka“  objavljena skraćena verzija mog intervjua s Bavom, pod (redakcijskim) naslovom „Horor nasleđe iz porodične biblioteke“. Ja sam zadovoljan. Kad se poslednji put u Politici govorilo o HORORU preko cele celcate strane? 

Pominje se i festival, ima slika sa dešavanja, dakle promocija po propisu s moje strane. A jadni organizator „nema“ para ni da plati putni trošak nekome ko je toliko činio, i čini, za promovisanje istog ovoga čime se oni bave – pa i samog festivala – na kojem je, uostalom, i ovog puta učestvovao ne samo kao „publika“ nego i kao govornik na jednoj od tribina.

Ali, nema veze. Organizatori imaju svoje prioritete. A dr Ognjanović, očigledno, nije među njima. Ni blizu.

Uprkos svemu, ja ću se truditi (kao i do sada) da pokažem više poštovanja prema „domaćinima“ nego što su oni pokazali prema ovom starom gostu, saučesniku i saradniku te promoteru.

Što se tiče Bave, inače, zapažam da je bio sa posetiocima na blagoj distanci: ništa neljubazno – slikao se sa svakim ko je to hteo, potpisao je šta mu je bilo tutnuto, ali bi se odmah zatim okrenuo nazad svom bubuljičavom unuku, i nije se upuštao u srdačnije interakcije (opet za razliku od Stivaletija, pre 3 godine). Možda to ima veze sa njegovim nevladanjem engleskim jezikom (ej, čovek koji je snimao u Njujorku, koji je radio sa Amerima i Englezima... ah, ti Italijani!). Ili je naprosto takav karakter... Uglavnom, bio je KOREKTAN, ali ne mnogo više od toga.

  Tribine  

Snimak obe tribine možete videti OVDE. Tamo je i detaljnija najava ove na kojoj sam ja učestvovao, pod naslovom "Urbane legende - fantastični narativi kao filmski potencijal".  

Što se tiče one druge, na kojoj nisam učestvovao (iako sam napisao knjigu na tu temu!) – ukratko evo najave i osvrta:

DOMAĆI FILM FANTASTIKE DANAS

– gde smo bili i gde idemo –

Da li je Leptirica prvi srpski horor film? Kako bi domaća kinematografija izgledala da nije bilo komunističkog režima? Kakva je budućnost domaćeg horor filma i filma fantastike? Na ova i još neka pitanja iz oblasti filma, pokušaće da nam odgovore autori knjige Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike, sa gostima.

Učesnici: Dragan Jovićević, Miroljub Stojanović, Dušica Žegarac

Moderator: Đorđe Bajić

            Da, tako je zvučala najava iz programa. Ali, NAJAVA JE LAGALA! Pre svega, iako je Jovićević bio viđen kako cirkuliše SKC-om tih dana, na ovoj tribini se nije pojavio, niti kao učesnik, niti kao „publika“. Umesto njega, mikrofon je preuzeo njegov saučesnik iz pomenute knjige, Joca Ristić. Ne znam da li ta rokada ima neke veze sa mojim ne baš nežnim (ali pravednim) osvrtom na Jovicin deo knjige... Uglavnom, Jovica mi se uredno javio, izdaleka, mahanjem, uz svoj trejd mark facijalis od uva do uva – dakle, ništa rukovanje, ništa ćaskanje, ali eto... Ćaooo...

            Takođe, NAJAVA JE LAGALA i po pitanju sadržaja tribine. Da li je Leptirica prvi srpski horor film? Nije nam rečeno. Kako bi domaća kinematografija izgledala da nije bilo komunističkog režima? Skoro ništa o tome nije rečeno. Kakva je budućnost domaćeg horor filma i filma fantastike? Nemam pojma, jer time se niko na tribini nije bavio.

            Umesto toga, moderatora Bajića su više zanimali kurioziteti, tipa kako je bilo bolno Dušici da glumi pod žuljavim sočivima u Fulčijevoj ENIGMI, itsl. Ristić je kazao ponešto vredno da se čuje o nastanku njihove knjige, a Stojanović je izneo jedno prilično bizarno (re)definisanje Cvetana Todorova i njegove definicije fantastike (na šta nisam hteo da reagujem kako me ne bi doživeli kao nekakvog sabotera i kvari-igru).

Strogo gledano, na festivalu se u poslednji čas pojavila i treća tribina - "They're Coming to Get You, Barbra - o nekim aspektima zombi epidemije" – ali njoj nisam prisustvovao jer sam u isto vreme radio intervju s Bavom.

Uzgred, u najavama su pominjane i nekakve izložbe – kostimi Ljubice Dolašević, skulpture Arpada Slancika, fotografije Aleksandra Zeca i 3D arta Vojislava Vukadina. Ako je to stvarno negde bilo izloženo, meni je promaklo. Ne znam ni gde je bilo, ni da li je bilo. Video sam samo „Marsovca“ u SKC kafiću i – prve večeri – jednu nekro-crkotinu i jednu otkinutu ćelavu žensku glavu koje je priložio Lakobrija da ukrasi ambijent za otvaranje.

Sa potonjima sam se obilato slikao – hvala Dukiju the Dušmanu na fotkama.

  Filmovi  

Dugometražni

 

Turski horror DABBE 6 bio je gledljiv i tek mestimično poluzabavan.

Filipinski TERMITNJAK nisam pogledao jer nije bilo apsolutno nijednog zainteresovanog gledaoca za to, izuzev Marka Piševa i, donekle, mene. Onda nam je čovek koji je taj film već pogledao kazao da se ne radi o filmu fantastike, da nema horora, i da se radi o teškoj dramurdi o incestu. Kako je i zašto OVO završilo u programu OVOG festivala, pitanje je na koje MOŽDA odgovor znaju organizatori. Mada, sumnjam i u to. Uglavnom, nismo hteli da smaramo dežurne tehničare, da puštaju verovatno-nezanimljiv film samo za nas dvojicu, pa smo Marko i ja otišli u neki drugi, življi, zabavniji noćni život.

Posle ceremonije zatvaranja je (valjda? ako je bilo publike?) bio prikazan i neki jeftini španski slešer, ali sam to skroz smetnuo s uma: zgrožen –po meni- promašeno podeljenim nagradama, požurio sam da napustim tu lokaciju. Zajedno sa Vanjom Čankovićem svratio sam, zatim, do „Tri šešira“, gde je bio najavljen neki kao afterparty ili druženje sa gostima. Međutim, atmosfera se pokazala vrlo nabudženom i neprijatnom (ne samo zbog napadnih violinista i njihovog gudanja i opšte gužve i krkljanca u kafani) a aranžman sedenja nepodoban bilo kakvom druženju sa gostima, pa smo odatle otišli na čašicu razgovora na jedno tiše i prijatnije mesto...

Kratki filmovi

Izlišno je da se osvrćem na svaki bogovetni kratki film. Kazaću po koju samo o onima koji su mi još uvek u sećanju. Pre toga, samo ću s vama podeliti jedno uopšteno zapažanje: na prethodnim festivalima i revijama domaćih filmova prevagu su odnosila TREŠ „ostvarenja“. Na ovome, sad, festivalu, zapažam dominaciju artsy-fartsy smaračina, nedokuvanih kvaziartističkih opskurnih „šta je pisac teo da kaže“ ezoterija sa komplikovanom nelinearnom „dramaturgijom“ i nepotrebno zamršenim i nejasnim „pripovedanjem“ iza kojeg se ne krije – ništa!

            Da vidimo što je žiri nagradio ove godine:

Najboljim domaćim filmom desetog Festivala srpskog filma fantastike (FSFF) proglašen je “Ozon” Branka Sujića i Mirka Miloševića – u pitanju je savršen primer za ono što gore rekoh: artsy-fartsy sporoća, nedokuvana opskurna SF ezoterija sa komplikovanom nelinearnom „dramaturgijom“ koja je suviše sterilna i uninvolving da bi se neko uopšte naprezao da mozaično razbacane fragmente sklopi u nešto nalik smislu. Ovo je manje film a više vizit-karta za firmu koja radi CGI efekte. Koji su, uzgred, sasvim konvencionalni.

Film “Ozon”, osim nagrade Koskar za najbolji srpski film, osvojio je i nagradu za najbolje vizuelne efekte.

Najboljim u regionu ex-YU (bez Srbije) proglašen je “Secret Lab of Nicola Tesla” Bruna Razuma iz Hrvatske – nisam gledao.

Koskar za najbolji scenario dobio je film “Noćna linija” Marka Backovića. U pitanju je prvi snimak koji potpisuje Backović koji zapravo liči na film. Nije to zaista ništa naročito, twist je bzvz (sve je bio san!), ali za promenu nije slikano kao „home movie“. Backović već raste u naslednika Tukija (ZONA MAMULE).

Publika je proglasila najboljim “Savršen kroj” Mirjane Kike Milošević. To je opet nekakav opskurantizam u kojem ništa živo nisam shvatio: šta, ko koga zašto kako...?

Nagrada Piramida za najbolji film na zadatu temu “Urbane legende” dodeljena je odlukom festivalske uprave filmu “Iza zatvorenih vrata” Davida Kolakovića. On, zapravo, obrađuje ruralne legende, ali žiriju to nije smetalo. To je simpatično kao pokušaj, ali ipak neuspeo, trapav pokušaj da se spoje japanske prikaze (doslovno, Sadako x 2!) sa nekakvim srpskim zaseocima u planini. Ima tu nepotrebne pompeznosti (glasna muzika i dron-snimci iz vazduha – dok lik, prosto, hoda ka selu i ništa vredno tolikog akcentovanja se ne dešava) i obilja nenamernog smeha proizvedenog kako slabom glumom glavnog i jedinog lika tako i odsustvom smisla za tajming jer su slabom montažom pojedini željeni šokovi i strava podriveni... imate film na Jućubu, pa proverite i sami...

            Od strane ponude, pomenuću HOTEL ZLO (CRO, Krešimir Pejić, 2015, 27’), predug i tonalno nesiguran pokušaj dead-pan parodije koja nije dovoljno smešna, odnosno tokom većeg dela filma čovek se pita da li je humor ovde nameran ili ne. U svakom slučaju, predugo i premlako. Znatno zabavniji bio je NINDŽA ELIMINATOR 4: FRANCUSKA VEZA (NINJA ELIMINATOR 4: THE FRENCH CONNECTION, Mathieu Berthon, USA, 9’), fejk trejler koji je istinski duhovito parodirao akciono-fantazijsku treš-exploataciju, pre svega hongkonšku.

            Da li to znači da na festivalu nisam video nijedan domaći film koji mi se svideo? NE! VIDEO SAM JEDAN! I, naravno, ni žiri ni publika nisu mu dali ništa. Zato mu ja, sada i ovde, dajem Ghoul's Seal of Approval, a mladi reditelj (III godina FDU) bi –ako zna šta valja- trebalo time da bude zadovoljniji nego da je dobio Koskara! U pitanju je NEVENOV SAN: DANSON (Petar Pešut, 2015, 13’).  

To je jedan bizaran film apsurda, otkačen, nepredvidiv, zabavan, smelo i nekonvencionalno stilizovane naracije, karakterizacije i ambijentacije – često me je podsećao na prozu Bruna Šulca, mada –kako kasnije čujem od autora, on Šulca još nije čitao. Svejedno, bilo je to vrlo osvežavajuće, i nadasve prijatno videti film nekoga sa osobenim, unikatnim stilom, vrlo nesrpskim, vrlo neovdašnjim. Ugođaj je bliskiji EURO-art filmovima (Polanski), ili njihovim filtracijama u USA (Linč) negoli standardnim žanrovskim (američkim) prežvakavanjima. 

Poslednji put kad sam video nešto ovako dobro, domaće, kratko, bilo je pre 3 godine – upravo ono kad je Stivaleti prvi put bio ovde! – u filmovima onog Novosađanina koji je ejpovao, ali zabavno, Tsukamotoa. Ovaj Pešut ne ejpuje nijednog filmadžiju. Ipak, staću ovde sa pohvalama, jer uzorak je premali za dalekosežne zaključke, pa da se ja ne zanesem a reditelj da se ne uobrazi... Ipak, voleo bih da ovo bude nagoveštaj jednog ozbiljnog autora i jedne nesvakidašnje filmografije u močvari domaćeg filma fantastike.

Toliko od mene za sada...

Moj intervju s Bavom Jr. sledi za koji dan...

PS: Pored zvaničnih fotki sa FB stranice Festivala, u ovom postu korišćene su i fotke koje su samo za mene napravili: Dušman, Bekvalac, Vanja, Mladen - kojima na gomili zahvaljujem!

Fotke iz filma DANSON poslao mi je sam reditelj: hvala i njemu.