Ukratko,
bilo je solidno ali nespektakularno ove godine. Kada sam kretao od kuće, spremao sam se za
najgori Grosman
do sada, a dobio sam samo najmanje dobar. Mada, čak i slab Grosman je bolji od
bilo kog iole srodnog žanrovskog festivala i festivalčića na Balkanu čak i u
njihovom najboljem izdanju. Kako to? Pa, za početak (i kraj) obilje dobrog vina
svakako pomaže... Za detalje, vidi dole... a naročito idući nastavak.
Jedino
mi je pomalo žao što danas više ne mogu da pišem bez dlake na jeziku kao u mom
legendarnom prvom super-sočnom izveštaju sa (trećeg) Grosmana iz 2007. godine,
kojeg se u svoj njegovoj trodelnoj gloriji možete prisetiti OVDE
i OVDE
i OVDE.
Tako je pisao vintage Ghoul, u vreme kad još nije bio ni magistar. Umesto toga,
danas, kao ugledan doktor, pisac, kritičar, proučavalac, akademik i istaknuti
član zajednice na koga se ugleda omladina (i na koga spremno oštre svoje
kurčiće razni neki anonimni miševi, pacovi i zercovi, da i ne pominjem
Pacijente, stalkere i bulije što prete po forumima, fejsbucima, blogovima, mejlovima...) moram, ipak, da
malo pripazim šta govorim. Zbog toga će neke od potencijalno najsočnijih
deonica donjeg izveštaja morati da budu cenzurisane. Ne zamerite. Razumite!
 |
| Horor Milena |
Put
do Slovenije je bio gladak i ravan i bez najmanjeg problema: komotno, u kolima
sa Bekijem (Nenad Bekvalac) i Majom (njegovom goth-Satanic ženom). Mi smo već
uigrani tim i s njima na Grosman putujem već 3-4 godine unazad. Mudro smo
krenuli usred noći – ovog puta je Maja uspela da svoj sarkofag spakuje na
vreme, pa nismo pošli u rano jutro kao prošle godine, nego po mrklom mraku, u 3.30
sati noću, otprilike u jedinom času tokom tih sparnih dana kada je napolju bilo
bar malo sveže. Rezultat toga je bio da smo u Ljutomer stigli prepodne, oko
10.30 h – a još prijatniji rezultat je da sam imao sasvim dovoljno vremena da,
bacivši se u mekani krevet svoje hotelske sobe, odspavam jedno 5 sati u cugu,
da se tako odmorim i prikupim snagu za iskušenja koja me čekaju.
Prvo,
pa još, za promenu, prijatno (!) iznenađenje: ove godine nemam cimera. Soba je
samo moja! Široko mi oko guše...
Ali
ne, ovo ipak neće biti linearno, hronološko izlaganje: nema ni vremena ni
potrebe za tim. Bolje da odmah sumiram stvari i navedem šta je valjalo a šta
nije, odnosno da li je ova vinska flaša polupuna ili poluprazna.
POLUPRAZNA FLAŠA NA MOM STOLU
1) Prvi razlog zašto sam već u najavi
očekivao lošiji Grosman bio je – slab
glavni gost. I da se ne lažemo, Kjubrikov šurak i producent, Jan Harlan, nikad nije ni bio naumljen
za glavnog gosta. On je trebalo da bude drugi ili treći po važnosti. Na kraju
je ispao „glavni“ zato što su ona veća imena za koja su se organizatori borili
– ispalila. Ovo je faute de mieux gost...
 |
| ŠAJNING? Dosta više o tom sranju. Nego, Beri Lindon... |
Naime: XXXXX je ponovo na XXXXX i nedostupan je; XXXXXX snima novi film; gostovanje XXXXX zajebali srpski distributeri
(koji su njegov film prodali ljubljanskom festivalu); XXXXX je ionako bio slaba šansa... XXXXXX
su prekasno zvali. I tako smo na kraju spali na Harlana, nečijeg šuraka i
potrčka, ne kreativca, ne stvaraoca nego obavljača prljavih poslova. Kakav pad
u odnosu na prošlu godinu, kad su ovde rame uz rame bili Ričard
Stenli, Udo
Kir i Sajmon Bosvel!
Svaki od njih bi, u ovakvoj godini, bio zvezda po sebi, veća od „glavne“...
Prošle godine – gužva. Ove
godine – prazno...
2) Ajde što glavni gost nije neka
veličina po sebi (nego po drugome), ali ispade, dodatno, da je Harlan prilično neprikladan gost za ovaj
festival, ovu publiku i ovog kritičara! Ukratko, Harlan je jedan uštogljeni
Švaba koji smatra da je THE SHINING najslabiji Kjubrikov film, da to nije ni o
čemu, da nema ozbiljnu temu, da je to samo tamo nekakav „ghost movie“, budalaština,
igrarija, zabava... "Horor"!
 |
| Ono kad nemreš bolivit... |
To su
„teze“ kojima je prvo skandalizovao publiku na javnom času koji je s njim
smandrljala debela tetka Filip, jedva popunivši 45 minuta razgovora sa čovekom
koji je ionako „a man of few words“,
a zatim ih je ponovio i elaborirao u iscrpnom intervjuu koji sam s njim uradio.
Snažno mi je Harlan postao antipatičan još na tom javnom času (i ne samo meni; recimo, i XXXXX mi je upućivao poglede pune neverice, i vrteo glavom na provale ovog čiče), ali ipak sam zažmurio i stegao
zube (i mislio na Srbiju, jer to je moj križ!) u pokušaju da ga pritesnim u
četiri oka i navedem da prizna da je ŠAJNING masterpis. Nije vredelo!
Evo odlomka iz intervjua koji mi je dao:
Evo odlomka iz intervjua koji mi je dao:
Other films he’d made are serious films, The Shining is the only one that is not.
It’s a horror film: nothing makes any sense. You see the exterior of the hotel,
and then the big rooms inside could not possibly fit in there, and Stanley
always said: “Oh, forget it, it’s a ghost film! Anything goes. Nothing makes
any sense.” (…) The Shining is a
horror film. Nothing makes any sense: the guy goes and gets a job, and later on
we hear that he always had the job, and then at the end of the film we see him
in a picture from 1921!
 |
| Nothing makes any sense! |
Nisu
moji problemi s njim vezani samo za evaluaciju tog filma; uostalom, sasvim je
legitimno da se nekome ŠAJNING ne dopada (ima takvih čak i među ljudima koji
nisu totalne budaletine), dokle god je u stanju da pruži smislenu argumentaciju
za to. Problem sa Harlanom je što je njegov „argument“ u korenu promašen: puko
snobovsko otpisivanje čitavog horor žanra kao niže vrednog, neozbiljnog. Ukratko,
Harlan je na festivalu horor filma bio smešniji nego čovek koji dođe kao glavni
gost festivala u Guči, i onda krene tim trubačima da trubi kako je to njihovo
samo bezvezna zabava, da su prava muzika Brams, Štraus, Šopen, i besmrtni Ludvig
Van! Pa jbt što si onda uopšte dolazio na ovaj festival?!
Pored
toga, Harlan stvarno nije čovek iole značajnijih misli, uvida, ukusa, lepote izraza, bogatstva duha... Njegovi odgovori su šturi, retko kad duži od tri rečenice, obiluju frazama
i ponavljanjima (da nacrtam: ne samo u mom intervjuu; takav je bio i sa tetka-Filipom, koji mu je kao neki ortak, on ga je na Grosman i doveo!). Uostalom, on čitavog života, a naročito nakon Kjubrikove
smrti, parazitira na telu ovog genija, priča okolo o njemu, i do sad je
očigledno već razvio kliše-odgovore koje izbacuje kao unapred naučene pesmice –
samo pritisneš dugme i on izruči već gotov microwave podgrejani odgovor! Kao
neka mašina sa kineskim kolačićima sudbine u kojima su unapred spremne generičke poruke.
Ja sam se trudio svim silama da, primenom svojih trade-mark inkvizicijskih
metoda, probijem ljušturu njegove okoštalosti i da dobijem nešto sočnije i
življe od njegovih auto-pilotiranja, ali to se uglavnom svodilo na ceđenje suve
drenovine.
 |
| It's crap. It's a horror movie! |
Da se
razumemo, taj intervju koji sam s njim uradio nikako nije nezanimljiv, biće to
zabavno za čitanje, ali manje zbog uvida u Kjubrika a više zbog uvida u
Harlanove predrasude. Uostalom, od nekoliko desetina intervjua koje sam uradio
u životu, ovo mi je prvi i jedini do sada u kojem sam stalno bio na ivici da se
posvađam sa subjektom, i prvi u kojem je taj subjekt često bio na ivici
uvredljivosti prema meni, pa i preko nje, dozvoljavajući stalno sebi opaske o
tome da li je i koliko zanimljivo i vredno neko moje pitanje. Recimo, ja
pokušavam da raščistim neke glasine i govorkanja oko ŠAJNINGA, hoću da čujem
njegov ugao o nekim tezama o tom filmu, neka tumačenja, eventualne Kjubrikove
intencije, detalje o načinu rada itsl, a ovaj će, malo-malo, nešto kao: „Who cares? Why is this interesting?”
 |
| THE SHINING nasred trga u Ljutomeru |
Recimo,
putam ga ja: „It is claimed that Kubrick
was offered to do The Exorcist before
it went to William Friedkin, but he refused because they wouldn’t let him be
the producer…” a on će: “I don’t remember this. Maybe he was offered and he
said immediately “No”. That is possible. I wouldn’t even know. This is so
uninteresting, so boring, this topic – who cares?”
I sve
tako. Skoro 50 minuta...
Jedini
način da se podnese taj Švaba bio je zamišljati kako ga, sa lažnom bradom,
imitira Piter Selers, kao nemačku verziju inspektora Kluzoa.
3)
Ostali gosti. Čak i sporedni gosti bili
su ove godine prilično tanki i slabo zanimljivi.
Elem,
ne mora uvek glavni gost da bude merilo zabavnosti festivala. Recimo, pre dve
godine sam se sjajno zabavljao i slatko ispričao sa rediteljima filmova
ASMODEXIA i DER SAMURAI. Nijedan od njih – ni Mark Karete, ni Til Klajnert – nije
bio zvezda, niti je to do sad to postao (mada, rade na tome). Ali bili su to
zabavni ljudi s kojima je bilo prijatno vino piti i o hororu pričati i horore
zajedno gledati.
 |
| Ludvig Van Dam |
Ove
godine toga nije bilo. Bio je tu Sajmon
Ramli, reditelj čija prethodna dva filma ne ljubim posebno a ni čiji treći
ne izgleda mnogo bolje. Tačnije, izgleda bolje nakon obilate količine XXXXX i
XXX i jedino u takvom stanju u kakvom sam bio (više isključen nego uključen) se
uopšte može pogledati. Što je najgore, on deluje kao OK lik, ali retko je bio
viđen u društvu...
 |
| Psihološka priprema za film |
To
još više važi za Stiva Orama (glavni
glumac i koscenarista filma SIGHTSEERS): iako je navodno bio u Ljutomeru od
prvog dana, nisam ga video ni na otvaranju niti na bilo kojem druženju u prva
tri dana. Bio sam uveren da će ovaj komičar da značajno oživi atmosferu svojim
forama i fazonima, zajebancijama i provalama, pa čak i ponekim tračevima o Benu Vitliju (koje bih mu ja
lukavo izmuzao posle treće čaše vina), ali – XXXXX! Ništa od toga. Slučajno sam nabasao na njega
jedne večeri – zapravo iste one kad sam ga, poprilično XXXXX, odveo do lokalnog
bioskopa (gde sam se bio zaputio da odgledam tj. prespavam Ramlijev film), i
samo kroz maglu se sećam fragmenata tog kratkog ćaskanja s njim.
Baš
mi beše krivo kad sam ga sledećeg dana video ispred hotela, s koferima, kako se
sprema da pođe. Pozdravismo se – bilo je prepodne i bio sam trezan – i samo mu
na brzinu izvukoh podatak da je upravo igrao u nekom irskom hororu, A DARK
SONG, u kojem glumi okultistu. Strejt horor, nije crna komedija itsl.
I to mu beše sve.
I to mu beše sve.
Kristijana
Harmana znam odranije i on je OK čova, za razliku od njegovog filma SENSORIA
(koji sam napustio nakon više od polovine), njegova glavna milf glumica me nije
ni zanimala, a iz čak tri glavna filma u natjecanju nije bilo nikakvog gosta –
naime, ni glumac a kamoli reditelj nije bio tu iz filmova THE VVITCH, BASKIN i
SCHERZO DIABOLICO. Šteta...
Zapravo,
najbolju konverzaciju sam imao, i ove godine, sa Džulijanom Ričardsom, distributerom, gazdom „Jinga films“ firme
(koja je, pored ostalog, distribuirala i SRPSKI FILM), koji se ovde već
odomaćio jer svake godine donese za dž svoje filmove a domaćini ga goste i
titraju mu jajca (što bi reko Pacijent, nesuđeni gost Grosmana). On živi u
Velsu pa smo se, pored ostalog, dotakli i BRIDGEND
dokumentarca i njegove igrane verzije,
i složili se oko njihove vrednosti (super dok, sranje igrani). Ispade da on
živi prilično blizu i da je svoj solidan triler o tinejdžerskom nasilju, SUMMER
SCARS, snimao upravo tamo. Što se, u retrospektu, i vidi.
 |
| Bridgend? Ništa čudno. Pomodarstvo! |
4) Domaći gosti. I ovde je bila tanka
ponuda, naročito u pogledu vršnjaka i omladine za zezanje.
Ranijih
godina bili su tu Aca Radivojević, Miki Lakobrija, Joca Ristić i još poneki s
kojima se čovek mogao zajebavati i družiti. Međutim, ovi su sada imali druga
posla ili obaveze zbog kojih nisu došli. Došao je, zato, Momir Milošević, mladi reditelj bizarno-blesavog filma OTVORENA, sa
jednom od dve glavne glumice. Konverzacija
s njom uglavnom se svodila na njene replike: „Jao koliko sam se XXXXX!“, „Jaooo
ala sam se XXXXXX“ i „Ne mogu da hodam koliko sam XXXXXX!“
 |
| I ove godine bio sam na SLO TV |
Pored toga, oni su se
pretežno družili sa TXkijem (ZONA MAMULINOG PROCEPA ) koji nije
bio zvanično gost festivala, ali se vrzmao tu kako bi spopadao i vrbovao goste
za svoj „festival“ ŽABOKREČINA (aka „Dead Lake“, na Paliću). Ja sam, inače, Momiru, u šali, govorio: "Bićeš ti TXkijev Zeka!" Na kraju, možda u toj šali bude i nešto istine...
Daleko od toga da sam se dosađivao:
uostalom, tu su bili Beki i Maja, tu je bio naprasno materijalizovani Samir
(ex-Lakijev efx asistent) koji je došao u svojoj režiji s par kolega, i
naravno, tu su bili neizostavni domoroci, braća Mehtsun kao vrsni animatori i
lucidni zabavljači (OK, kako noć odmiče, sve manje lucidni, ali zato neprestano
zabavni)!
Dobro, bio je tu legendarni Šijan, s kojim sam fino proćaskao u par
navrata, a s njim sam se zajedno u kolima i vraćao u Srbiju ali i sadržaj tih
priča mora ostati XXXXXXXX, naročito ono o njegovom S.O.S.-u (najzad izvučenom iz kaljuge sudskih procesa?) i o Dušku
XXXXXX-u.
Taj auto ("ZAAA BEOGRAD...") vozio je Dragan Jeličić, koga sam tek ovom
prilikom upoznao, i lepo popričao s njim, budući da veoma respektujem njegove
filmske zasluge, od napisa u RITMU preko priređivanja SVETLA U TAMI pa do
kasnijih distributerskih i drugih aktivnosti. I s njim sam proćaskao o XXXXX a
pomenuli smo i XXXXXX i XXXXXXX a, na moje zapitkivanje, nešto malo i XXXXXXX.
Ipak, filmove sam ovog
Grosmana, a u drastičnom kontrastu u odnosu na sve prethodne, pretežno gledao
sam... O njima, i o drugim lepim i manje lepim stvarima, u idućem nastavku...
---NASTAVIĆE SE---
