Kako je bilo na Grosmanu 2016? (1. deo)

  

            Ukratko, bilo je solidno ali nespektakularno ove godine. Kada sam kretao od kuće, spremao sam se za najgori Grosman do sada, a dobio sam samo najmanje dobar. Mada, čak i slab Grosman je bolji od bilo kog iole srodnog žanrovskog festivala i festivalčića na Balkanu čak i u njihovom najboljem izdanju. Kako to? Pa, za početak (i kraj) obilje dobrog vina svakako pomaže... Za detalje, vidi dole... a naročito idući nastavak.

            Jedino mi je pomalo žao što danas više ne mogu da pišem bez dlake na jeziku kao u mom legendarnom prvom super-sočnom izveštaju sa (trećeg) Grosmana iz 2007. godine, kojeg se u svoj njegovoj trodelnoj gloriji možete prisetiti OVDE i OVDE i OVDE. Tako je pisao vintage Ghoul, u vreme kad još nije bio ni magistar. Umesto toga, danas, kao ugledan doktor, pisac, kritičar, proučavalac, akademik i istaknuti član zajednice na koga se ugleda omladina (i na koga spremno oštre svoje kurčiće razni neki anonimni miševi, pacovi i zercovi, da i ne pominjem Pacijente, stalkere i bulije što prete po forumima, fejsbucima, blogovima, mejlovima...) moram, ipak, da malo pripazim šta govorim. Zbog toga će neke od potencijalno najsočnijih deonica donjeg izveštaja morati da budu cenzurisane. Ne zamerite. Razumite!

Horor Milena

            Put do Slovenije je bio gladak i ravan i bez najmanjeg problema: komotno, u kolima sa Bekijem (Nenad Bekvalac) i Majom (njegovom goth-Satanic ženom). Mi smo već uigrani tim i s njima na Grosman putujem već 3-4 godine unazad. Mudro smo krenuli usred noći – ovog puta je Maja uspela da svoj sarkofag spakuje na vreme, pa nismo pošli u rano jutro kao prošle godine, nego po mrklom mraku, u 3.30 sati noću, otprilike u jedinom času tokom tih sparnih dana kada je napolju bilo bar malo sveže. Rezultat toga je bio da smo u Ljutomer stigli prepodne, oko 10.30 h – a još prijatniji rezultat je da sam imao sasvim dovoljno vremena da, bacivši se u mekani krevet svoje hotelske sobe, odspavam jedno 5 sati u cugu, da se tako odmorim i prikupim snagu za iskušenja koja me čekaju.

            Prvo, pa još, za promenu, prijatno (!) iznenađenje: ove godine nemam cimera. Soba je samo moja! Široko mi oko guše...

            Ali ne, ovo ipak neće biti linearno, hronološko izlaganje: nema ni vremena ni potrebe za tim. Bolje da odmah sumiram stvari i navedem šta je valjalo a šta nije, odnosno da li je ova vinska flaša polupuna ili poluprazna.

            POLUPRAZNA FLAŠA NA MOM STOLU

            1) Prvi razlog zašto sam već u najavi očekivao lošiji Grosman bio je – slab glavni gost. I da se ne lažemo, Kjubrikov šurak i producent, Jan Harlan, nikad nije ni bio naumljen za glavnog gosta. On je trebalo da bude drugi ili treći po važnosti. Na kraju je ispao „glavni“ zato što su ona veća imena za koja su se organizatori borili – ispalila. Ovo je faute de mieux gost...

ŠAJNING? Dosta više o tom sranju. Nego, Beri Lindon...

Naime: XXXXX je ponovo na XXXXX i nedostupan je; XXXXXX snima novi film; gostovanje XXXXX zajebali srpski distributeri (koji su njegov film prodali ljubljanskom festivalu); XXXXX je ionako bio slaba šansa... XXXXXX su prekasno zvali. I tako smo na kraju spali na Harlana, nečijeg šuraka i potrčka, ne kreativca, ne stvaraoca nego obavljača prljavih poslova. Kakav pad u odnosu na prošlu godinu, kad su ovde rame uz rame bili Ričard Stenli, Udo Kir i Sajmon Bosvel! Svaki od njih bi, u ovakvoj godini, bio zvezda po sebi, veća od „glavne“...

Prošle godine – gužva. Ove godine – prazno...

            2) Ajde što glavni gost nije neka veličina po sebi (nego po drugome), ali ispade, dodatno, da je Harlan prilično neprikladan gost za ovaj festival, ovu publiku i ovog kritičara! Ukratko, Harlan je jedan uštogljeni Švaba koji smatra da je THE SHINING najslabiji Kjubrikov film, da to nije ni o čemu, da nema ozbiljnu temu, da je to samo tamo nekakav „ghost movie“, budalaština, igrarija, zabava... "Horor"!

Ono kad nemreš bolivit...

            To su „teze“ kojima je prvo skandalizovao publiku na javnom času koji je s njim smandrljala debela tetka Filip, jedva popunivši 45 minuta razgovora sa čovekom koji je ionako „a man of few words“, a zatim ih je ponovio i elaborirao u iscrpnom intervjuu koji sam s njim uradio. Snažno mi je Harlan postao antipatičan još na tom javnom času (i ne samo meni; recimo, i XXXXX mi je upućivao poglede pune neverice, i vrteo glavom na provale ovog čiče), ali ipak sam zažmurio i stegao zube (i mislio na Srbiju, jer to je moj križ!) u pokušaju da ga pritesnim u četiri oka i navedem da prizna da je ŠAJNING masterpis. Nije vredelo! 
             Evo odlomka iz intervjua koji mi je dao:

            Other films he’d made are serious films, The Shining is the only one that is not. It’s a horror film: nothing makes any sense. You see the exterior of the hotel, and then the big rooms inside could not possibly fit in there, and Stanley always said: “Oh, forget it, it’s a ghost film! Anything goes. Nothing makes any sense.” (…) The Shining is a horror film. Nothing makes any sense: the guy goes and gets a job, and later on we hear that he always had the job, and then at the end of the film we see him in a picture from 1921!

Nothing makes any sense!

            Nisu moji problemi s njim vezani samo za evaluaciju tog filma; uostalom, sasvim je legitimno da se nekome ŠAJNING ne dopada (ima takvih čak i među ljudima koji nisu totalne budaletine), dokle god je u stanju da pruži smislenu argumentaciju za to. Problem sa Harlanom je što je njegov „argument“ u korenu promašen: puko snobovsko otpisivanje čitavog horor žanra kao niže vrednog, neozbiljnog. Ukratko, Harlan je na festivalu horor filma bio smešniji nego čovek koji dođe kao glavni gost festivala u Guči, i onda krene tim trubačima da trubi kako je to njihovo samo bezvezna zabava, da su prava muzika Brams, Štraus, Šopen, i besmrtni Ludvig Van! Pa jbt što si onda uopšte dolazio na ovaj festival?!

            Pored toga, Harlan stvarno nije čovek iole značajnijih misli, uvida, ukusa, lepote izraza, bogatstva duha... Njegovi odgovori su šturi, retko kad duži od tri rečenice, obiluju frazama i ponavljanjima (da nacrtam: ne samo u mom intervjuu; takav je bio i sa tetka-Filipom, koji mu je kao neki ortak, on ga je na Grosman i doveo!). Uostalom, on čitavog života, a naročito nakon Kjubrikove smrti, parazitira na telu ovog genija, priča okolo o njemu, i do sad je očigledno već razvio kliše-odgovore koje izbacuje kao unapred naučene pesmice – samo pritisneš dugme i on izruči već gotov microwave podgrejani odgovor! Kao neka mašina sa kineskim kolačićima sudbine u kojima su unapred spremne generičke poruke. Ja sam se trudio svim silama da, primenom svojih trade-mark inkvizicijskih metoda, probijem ljušturu njegove okoštalosti i da dobijem nešto sočnije i življe od njegovih auto-pilotiranja, ali to se uglavnom svodilo na ceđenje suve drenovine.

It's crap. It's a horror movie!

            Da se razumemo, taj intervju koji sam s njim uradio nikako nije nezanimljiv, biće to zabavno za čitanje, ali manje zbog uvida u Kjubrika a više zbog uvida u Harlanove predrasude. Uostalom, od nekoliko desetina intervjua koje sam uradio u životu, ovo mi je prvi i jedini do sada u kojem sam stalno bio na ivici da se posvađam sa subjektom, i prvi u kojem je taj subjekt često bio na ivici uvredljivosti prema meni, pa i preko nje, dozvoljavajući stalno sebi opaske o tome da li je i koliko zanimljivo i vredno neko moje pitanje. Recimo, ja pokušavam da raščistim neke glasine i govorkanja oko ŠAJNINGA, hoću da čujem njegov ugao o nekim tezama o tom filmu, neka tumačenja, eventualne Kjubrikove intencije, detalje o načinu rada itsl, a ovaj će, malo-malo, nešto kao: „Who cares? Why is this interesting?”

THE SHINING nasred trga u Ljutomeru

            Recimo, putam ga ja: „It is claimed that Kubrick was offered to do The Exorcist before it went to William Friedkin, but he refused because they wouldn’t let him be the producer…” a on će: “I don’t remember this. Maybe he was offered and he said immediately “No”. That is possible. I wouldn’t even know. This is so uninteresting, so boring, this topic – who cares?”

            I sve tako. Skoro 50 minuta...

            Jedini način da se podnese taj Švaba bio je zamišljati kako ga, sa lažnom bradom, imitira Piter Selers, kao nemačku verziju inspektora Kluzoa.

            3) Ostali gosti. Čak i sporedni gosti bili su ove godine prilično tanki i slabo zanimljivi.

            Elem, ne mora uvek glavni gost da bude merilo zabavnosti festivala. Recimo, pre dve godine sam se sjajno zabavljao i slatko ispričao sa rediteljima filmova ASMODEXIA i DER SAMURAI. Nijedan od njih – ni Mark Karete, ni Til Klajnert – nije bio zvezda, niti je to do sad to postao (mada, rade na tome). Ali bili su to zabavni ljudi s kojima je bilo prijatno vino piti i o hororu pričati i horore zajedno gledati.

Ludvig Van Dam

            Ove godine toga nije bilo. Bio je tu Sajmon Ramli, reditelj čija prethodna dva filma ne ljubim posebno a ni čiji treći ne izgleda mnogo bolje. Tačnije, izgleda bolje nakon obilate količine XXXXX i XXX i jedino u takvom stanju u kakvom sam bio (više isključen nego uključen) se uopšte može pogledati. Što je najgore, on deluje kao OK lik, ali retko je bio viđen u društvu...

Psihološka priprema za film

            To još više važi za Stiva Orama (glavni glumac i koscenarista filma SIGHTSEERS): iako je navodno bio u Ljutomeru od prvog dana, nisam ga video ni na otvaranju niti na bilo kojem druženju u prva tri dana. Bio sam uveren da će ovaj komičar da značajno oživi atmosferu svojim forama i fazonima, zajebancijama i provalama, pa čak i ponekim tračevima o Benu Vitliju (koje bih mu ja lukavo izmuzao posle treće čaše vina), ali – XXXXX! Ništa od toga. Slučajno sam nabasao na njega jedne večeri – zapravo iste one kad sam ga, poprilično XXXXX, odveo do lokalnog bioskopa (gde sam se bio zaputio da odgledam tj. prespavam Ramlijev film), i samo kroz maglu se sećam fragmenata tog kratkog ćaskanja s njim.

            Baš mi beše krivo kad sam ga sledećeg dana video ispred hotela, s koferima, kako se sprema da pođe. Pozdravismo se – bilo je prepodne i bio sam trezan – i samo mu na brzinu izvukoh podatak da je upravo igrao u nekom irskom hororu, A DARK SONG, u kojem glumi okultistu. Strejt horor, nije crna komedija itsl.
     I to mu beše sve.

       

       Kristijana Harmana znam odranije i on je OK čova, za razliku od njegovog filma SENSORIA (koji sam napustio nakon više od polovine), njegova glavna milf glumica me nije ni zanimala, a iz čak tri glavna filma u natjecanju nije bilo nikakvog gosta – naime, ni glumac a kamoli reditelj nije bio tu iz filmova THE VVITCH, BASKIN i SCHERZO DIABOLICO. Šteta...

            Zapravo, najbolju konverzaciju sam imao, i ove godine, sa Džulijanom Ričardsom, distributerom, gazdom „Jinga films“ firme (koja je, pored ostalog, distribuirala i SRPSKI FILM), koji se ovde već odomaćio jer svake godine donese za dž svoje filmove a domaćini ga goste i titraju mu jajca (što bi reko Pacijent, nesuđeni gost Grosmana). On živi u Velsu pa smo se, pored ostalog, dotakli i BRIDGEND dokumentarca i njegove igrane verzije, i složili se oko njihove vrednosti (super dok, sranje igrani). Ispade da on živi prilično blizu i da je svoj solidan triler o tinejdžerskom nasilju, SUMMER SCARS, snimao upravo tamo. Što se, u retrospektu, i vidi.

Bridgend? Ništa čudno. Pomodarstvo!

            4) Domaći gosti. I ovde je bila tanka ponuda, naročito u pogledu vršnjaka i omladine za zezanje.

            Ranijih godina bili su tu Aca Radivojević, Miki Lakobrija, Joca Ristić i još poneki s kojima se čovek mogao zajebavati i družiti. Međutim, ovi su sada imali druga posla ili obaveze zbog kojih nisu došli. Došao je, zato, Momir Milošević, mladi reditelj bizarno-blesavog filma OTVORENA, sa jednom od dve glavne glumice. Konverzacija s njom uglavnom se svodila na njene replike: „Jao koliko sam se XXXXX!“, „Jaooo ala sam se XXXXXX“ i „Ne mogu da hodam koliko sam XXXXXX!“

I ove godine bio sam na SLO TV

Pored toga, oni su se pretežno družili sa TXkijem (ZONA MAMULINOG PROCEPA ) koji nije bio zvanično gost festivala, ali se vrzmao tu kako bi spopadao i vrbovao goste za svoj „festival“ ŽABOKREČINA (aka „Dead Lake“, na Paliću). Ja sam, inače, Momiru, u šali, govorio: "Bićeš ti TXkijev Zeka!" Na kraju, možda u toj šali bude i nešto istine...

Daleko od toga da sam se dosađivao: uostalom, tu su bili Beki i Maja, tu je bio naprasno materijalizovani Samir (ex-Lakijev efx asistent) koji je došao u svojoj režiji s par kolega, i naravno, tu su bili neizostavni domoroci, braća Mehtsun kao vrsni animatori i lucidni zabavljači (OK, kako noć odmiče, sve manje lucidni, ali zato neprestano zabavni)!

Dobro, bio je tu legendarni Šijan, s kojim sam fino proćaskao u par navrata, a s njim sam se zajedno u kolima i vraćao u Srbiju ali i sadržaj tih priča mora ostati XXXXXXXX, naročito ono o njegovom S.O.S.-u (najzad izvučenom iz kaljuge sudskih procesa?) i o Dušku XXXXXX-u.

Taj auto ("ZAAA BEOGRAD...") vozio je Dragan Jeličić, koga sam tek ovom prilikom upoznao, i lepo popričao s njim, budući da veoma respektujem njegove filmske zasluge, od napisa u RITMU preko priređivanja SVETLA U TAMI pa do kasnijih distributerskih i drugih aktivnosti. I s njim sam proćaskao o XXXXX a pomenuli smo i XXXXXX i XXXXXXX a, na moje zapitkivanje, nešto malo i XXXXXXX.

Ipak, filmove sam ovog Grosmana, a u drastičnom kontrastu u odnosu na sve prethodne, pretežno gledao sam... O njima, i o drugim lepim i manje lepim stvarima, u idućem nastavku...

---NASTAVIĆE SE---