režija: Marko
Marinković
(96’)
Srbija -
Kruševac - 1944.
Visoki SS
oficir isleđuje devojčicu opsednutu Palim Anđelom.
Srbija -
Kruševačko pozorište - 2013.
Grupa mladih
umetnika ostaje zaključana u zgradi cele noći. Bez publike i glumaca, pozornica
je mračna, hladna, sablasna... Tu, u mraku, tražiće se a već odavno su
izgubljeni, vrištaće a glasovi će im se gubiti u tišini. Poslednjim bljeskom iz
očiju, poslednjim krikom iz duše uvideće Palog Anđela. On je taj koji je
izmislio igru, diktirao pravila i odredio onog koji će preživeti.
Što se tiče ovog
FFF-a, prikazanog na ovogodišnjem FSFF-u, on je ok za taj nivo produkcije –
odnosno, za kućnu radinost, kao malo ambiciozniji home movie (zezala se grupica drugara na jednoj lokaciji i usput se
snimala...). Ima tu ponešto efektnih scena strave, pre svega zahvaljujući
lokaciji (podrum i sl), ali film je predug, zaneli su se sa tim jurcanjem s
kamerom po hodnicima i stepeništima, što posle nekog vremena trčanja gore-dole,
tamo-vamo postane zamorno i monotono (naročito u spoju s amaterskom glumom i
dijalozima).
U hororu je
TAJMING glavna stvar: moraš vrlo promišljeno da odmeriš šta, kako, KOLIKO
pokazati... U tom smislu je prethodni film ovog reditelja, koji se dešavao u
jednoj vikendici na selu, bio nešto bolji – i zbog svedenijeg zapleta, i zbog
manje likova. Ovde ih ima previše, nisu baš svi akteri jednako talentovani, pa
je gluma ponegde slabija i zbog više škripi "drama" – a naročito
kulminacija, kada se rasplete na naci-sotonijada.
Ideja da se
iskoristi stvarno mesto (Kruševačko pozorište) i njegova hororična predistorija
je u načelu ok, ali konkretno to povezivanje sa demonima i nacistima nije baš
ubedljivo izvedeno. Naivno je, previše, u dramaturškom smislu (u trenutku dok
Hitler orgija Evropom, "pali anđeo" se zamlaćuje s jednom devojčicom
u fucking KRUŠEVCU!), a pipavo je i idejno tako koristiti vrlo konkretan zločin
i njegove žrtve zarad jedne ipak trivijalne zabave. Šta je sledeće: "horor"
o đacima streljanim u Kragujevcu koji ustaju kao zombiji i napadaju omladinu
koja se ljubaka u Šumaricama? Istina, ako je to neko opravdanje, s ovim
problemom ne umeju da se izbore ni mnogo veći igrači – pisao sam već ovde o
dobrim-zlim pionirima kod Pavla Zelića, u romanu PEŠČANA
HRONIKA, gde imamo sličnu situaciju (spoj stvarnih naci-zločina
i lokacija sa fiktivnim horor storijama)...
Takođe, ovde
nije ubedljivo rešen glavni problem – izolacija glavnih junaka na mestu koje se
nalazi USRED GRADA, samo jednim STAKLENIM vratima odvojeno od glavne ulice...
Trebalo je biti hrabriji i originalniji u tome i pogledati kako su isti problem,
npr. rešili DEMONI L. Bave: ne u smislu da se to isto rešenje iskopira,
nego da posluži za razmišljanje...
Za
pohvalu su i entuzijazam i trud i posvećenost žanru: nadam se da će Marko
Marinković uspeti u svom naumu da upiše režiju na FDU, pa da se profesionalnije
posveti filmu – mada, odmah neka se spremi na nerazumevanje i neznanje svojih
budućih profesora po pitanju žanra koji ga najviše zanima. Ipak, stručna škola
mu neće škoditi kako bi prevazišao bar neke od boljki ovog filma i naučio da
zadovolji i nagradi strpljenje onih gledalaca koji mu nisu ni rodbina ni
drugari.
