Pre tačno 2 godine, u februaru 2010. godine, podstakao sam, sa grupicom kolega, pokretanje bloga pod nazivom CHETNIXPLOITATION. U uvodnom slovu kojim je taj blog iniciran u kibersvet, definisao sam taj termin, problematiku bloga i predmet njegovih analiza:
Chetnixploitation je zajednički naziv za (prvenstveno filmska) dela u kojima se, uglavnom naivno i jednostrano, s predumišljajem (dakle, zlonamerno) ili iz lenjosti/gluposti/neznanja, prikazuju ratovi na prostorima bivše Jugoslavije i njihove posledice po običnog čoveka, na način groteskno simplifikovan tako da se za (skoro) sva zla i užase uglavnom okrivljuju Srbi tj. 'četnici' dok se istovremeno relativizuje, ili umanjuje, ili sasvim negira odgovornost za rat i učešće u njegovim užasima kod drugih strana (hrvatske i bosanske).
To su filmovi u kojima se na kvazi-umetnički (a zapravo manje ili više vešto prikriveni pamfletaški) način prolongira i 'potvrđuje' crno-bela slika iz zapadnih medija tokom trajanja sukoba, a i mnogo nakon njegovog završetka, sa unapred dodeljenim i neupitnim rolama koje spadaju u dva precizno razgraničena tabora:
- Srbi ("ćetnici") = agresori, ratni zločinci, silovatelji i manijaci, pljačkaši, oduzimači nedužnih života, teroristi i sadisti bradatih lica i od besa i ludila zakrvavljenih očiju;krvoloci; vukodlaci.
- Srpske ŽRTVE (Bosanci ili Hrvati, eventualno Šiptari) = pasivni, jadni, nenaoružani, nemoćni, goli i bosi, sačinjeni isključivo od žena (silovanih, mučenih...) i dece (siročadi, uplakane, jadne...), bezazleni, tužnih napaćenih lica umivenih suzama; paćenici; ovce.
To su filmovi koji exploatišu nacionalne predrasude i stvorenu medijsku sliku Srba kao dežurnih zločinaca i pokazuju (ili, u lukavijim, indirektnijim primerima, sugerišu) njihovu primarnu (ili čak isključivu) krivicu za sve užase rata.
To su filmovi koji exploatišu spremnost nekih evropskih fondova i festivala da promovišu tu vrstu priča, sa tom vrstom jednostranosti (makar ova bila i prikrivena) i da im povremeno daju čak i neke prestižne nagrade. Uprkos tim nagradama, uglavnom se radi o neumetničkim iskrivljenim pamfletima čiji će zločinački, antiumetnički i antihumani diskurs biti raskrinkan na ovom blogu.
Elem, pored podsećanja na taj jubilej (dve godine!) ali i na blog koji je nekima možda do sada promakao (iako uredno čuči u mom BLOGROLL-u), povod za ovaj tekst je emisija Olivere Kovačević "Da Možda Ne: Holivud i Srbi, loši momci" koja je emitovana na RTS-u u četvrtak 02. februara.
Emisija je bila posvećena činjenici da su Srbi postali pogodan stereotip za "politički korektnog" negativca u novijim holivudskim (a i šire) filmovima. Povod za vrhunac srpskog nezadovoljstva izazvao je debitantski film Anđeline Džoli U ZEMLJI KRVI I MEDA, za koji neki mediji iz Srbije i Republike Srpske traže zabranu prikazivanja, ocenjujući da je u pitanju klasični primer američke antisrpske propagande u kome se grubo falsifikuje istorija navođenjem da je u proteklom ratu ubijeno 300.000 Bošnjaka i silovano čak 50.000 Bošnjakinja.
Novopečena rediteljka Anđelina Džoli tvrdi da film nije antisrpski, a preko Udruženja novinara Srbije demantuje da je pozivala na ukidanje Republike Srpske i da je netačno da se u filmu tvrdi da je 300.000 ljudi poginulo u sukobu.
Da li su Srbi osuđeni na uloge loših momaka i stereotip o balkanskim negativcima? Kako je moguće promeniti sliku o Srbima i njihovoj ulozi u ratovima devedesetih? Da li su reakcije srpskih medija primerene ili je u pitanju pritisak na slobodu umetničkog stvaralaštva? Da li je stvorena atmosfera linča i ko preti srpskim glumcima koji igraju u stranim produkcijama?
U emisiji DA MOŽDA NE, govorili su:
Srđan Koljević, scenarista i reditelj,
Lazar Stojanović, reditelj,
Janko Baljak, reditelj,
Vladimir Kecmanović, književnik.
Autorka emisije je obavila izvesnu, ne previše temeljnu pripremu za emisiju, pa stoga ne čudi da se u njoj blog CHETNIXPLOITATION ne pominje, a za sagovornike su pozvani ljudi po nekom čudnom, nejasnom kriterijumu, pa je otud i razgovor sa njima, takvima, bio tek srednje raznovrstan, sadržajan i bogat (plodan). Mislim – tema je toliko zanimljiva da bi emisija bila gledljiva i da su u nju doveli prva četiri slučajna prolaznika koja su se tada zadesila ispred zgrade RTS-a, ali... Ovi odabrani suviše su tunjavi i sa temom bezvezni (bilo kao branioci, bilo kao napadači) da bi se emisija mogla nazvati pogotkom. Konkretno:
Lazar Stojanović, reditelj famoznog zabranjenog PLASTIČNOG ISUSA, bio je najglasniji u odbrani eksploatacije "četnika", iz vizure koja bi svedeno glasila: "Pa tako nam i treba, sami smo krivi, mi smo krivi za te stereotipove, i treba nas jebati!" Takođe je u emisiji podržao američki atak na Sadama Huseina sa sličnom argumentacijom ("Sam je to tražio") i odbacivao svaku natruhu da ova četnixploatacija možda nije u redu i da ima nešto loše u njoj. Negirao je moć filma da ocrni ceo narod kao i da postoji bilo kakva veza između Holivuda i vladajuće (američke) ideologije. Ukratko, zvučao je kao ozlojeđeni matori čiča kivan na sve srpsko (a neko bi možda rekao: kao strani plaćenik i apologeta CHEXA).
Janko Baljak je više puta ponovio da je fenomen četnixploatacije nešto minorno, nevredno pomena zato što su to, navodno, mali, nebitni filmovi: nisu blokbasteri, nisu za Oskara, njihov uticaj je majušan, to samo glupi Srbi misle da su u centru svemira i da ovakvo filmsko "smeće" može da im nešto naudi. On se duboko čudio samoj pomisli da Anđelina ima ikakav razlog da naročito i posebno mrzi Srbe, i sve je relativizovao time da svaki umetnik ima pravo na svoje stavove, uključujući i političke, pa prema tome, okej je i Anđelina da misli šta god hoće. Takođe je uopšteno branio stereotipove kao nešto nužno i nezaobilazno u životu. Dakle, nije kriva četnixploatacija, krivi su Srbi što se primaju na te gluposti – to je bila njegova teza.
Da sam ja bio tamo, podsetio bih da sto puta izrečena laž počinje da se percipira kao samopodrazumevana istina, i da bi po imidž Srba bolje bilo da su Švarceneger ili Brus Vilis snimili JEDAN gnusno antisrpski film sa masnim bradatim brkove-uvrćućim Srpskim silovateljima i beboubicama, nego što sada postoji STOTINAK srednjačkih –što centralnih, što uzgrednih- pominjanja srpskih zločinaca po kojekakvim američkim bioskopskim i direct-to-DVD filmčićima kao i u neprebrojivim epizodama TV serija (da ne širim priču na video igre, stripove i drugde). Ukratko, ta teza je, u najblažem naivna i glupa, a u najgorem – zla i pokvarena, jer Baljku očito izmiču i dimenzije i mehanizmi po kojima četnixploatacija funkcioniše, a o čemu se mogao obavestiti na tom blogu, kao i na CULT OF GHOUL, gde većina mojih tekstova takođe stoji.
Vladimir Kecmanović je jedini pokušavao da od ova dva zilota bar malkice odbrani napadnutu stranu i da donekle relativizuje njihove "ma to nije bitno" i "sami smo krivi" tirade, mada je i to činio nemušto i kilavo, sa nekim bezveznjačkim tezama (tipa, nervira ga kad vidi američki film koji se dešava u Italiji, a svi govore na engleskom, pa mu to ubije doživljaj)!
Koljević je branio tezu koja bi bila super – samo da ne dolazi baš od njega – naime, da se domovina brani DOBRIM filmovima. Kad te čovek brani tako nečim kao što je SIVI KAMION CRVENE BOJE, bolje ti je da odmah, kao RADOVAN III, sam pređeš na suprotnu stranu. Uostalom, njegova teza glasi da Srbi treba da snimaju što više normalnih filmova o normalnim ljudima (citiram Kolju: "Dvoje se vole a treći im smeta"!). Kao da takvih boza već nema dovoljno na svetu, nego sad treba da snimamo nove NORMALNE LJUDE...
Voditeljka je prečesto dopuštala da sagovornici (dva zilota) vuku priču na neke svoje strane, da je prekidaju i rasplinjavaju, ova dva umerenija su se manje čula, ali istine radi moram reći da je u nekoliko navrata vrlo lucidno presekla njihovo sranje i postavila razumna kontra-pitanja na njihove tirade na koja ovi nisu adekvatno odgovorili. Takođe je netačno ustvrdila da u francuskom CAPTIFS (o kome sam ja prvi započeo halabuku ovde na blogu, pre nego što su je mediji preuzeli, bez navođenja izvora odakle su doznali za jedno opskurno francusko hororče) žrtve srpske trgovine organima (!) nisu Albanci, nego samo stranci (što pokazuje da film ili nije gledala, ili je to činila površno i na prescock).
U emisiji je prikazan i jedan manji kolaž CHEX inserata – pretežno američkih, uz pomenuti francuski, i bez ikakvog osvrtanja na bosanske i hrvatske – kao i kratke izjave koje su Sandri Perović (!) dali Ričard Gir (koji jede govna da njegov HUNTING PARTY nije antisrpski – vidi moje seciranje filma u kome se JASNO vidi niz rasističkih i etnohororičnih ikonografskih i režijskih postupaka kojima se ZLO proširuje ne samo na konkretne zločince nego na čitav NAROD, uključujući i starice i decu) i Anđelina Džoli, koja isto tako kenja da je njena rola objektivnog sudije koji je uzeo da snima film o konfliktu o kome je čula nekolicinu jednostranih priča i rešila da kroz snimanje filma sazna više (sic)!
"Da Možda Ne: Holivud i Srbi, loši momci" traje 70 minuta i može se odgledati onlajn a može se i skinuti u FLV formatu ako odete OVDE.
