CAGED (aka CAPTIFS, 2010)

*(*)  2-

ovaj rivju prvo je objavljen na saučesničkom blogu CHETNIXPLOITATION, ali budući da je u osnovi horor žanra, i da možda ne svraćaju baš svi čitaoci odavde i na onaj blog, ipak mu je podjednako mesto i ovde...

            Oho-ho, mislite vi: "Francuski horor! Kavezi, vezivanje, mučenje! Biće torture porna! Biće krvi! Evo nama MARTIRKI 2, ili barem INSIDE-a!"

            Avaj. Privežite konje. Ovome je čak i FRONTIERE(S) nedostižno postignuće. Kao što se iz gornje ocene može naslutiti.

            Međutim! Postoji tu jedan momenat koji ovaj abortus ipak čini zabavnim za pratioce ovog bloga – naime, radi se o još jednom udruženom zločinačkom antisrpskom poduhvatu, i to jednom od najogavnijih u vasceloj gnusobama bogatoj istoriji Chetnixploitationa!

            Elem, trejler nam tvrdi da je ovo "zasnovano na istinitim događajima", pod čime se, konkretnije, misli na trgovinu ljudskim organima, odnosno na činjenicu da su određene subhumanoidne grupe na Kosovu držale u zarobljeništvu ljude druge nacionalnosti, i sekle ih polagano, naživo, kako bi na crno prodavali njihove bubrege, oči i ko zna šta. E, sad, koncepciju tvorcima ovog filma malo sjebava činjenica da su u istinitim događajima na koje oni aludiraju – počinioci tih zverstava bili Šiptari, a da su njihove žrtve bili Srbi. Ti događaji su dobro poznati svakome ko bar malo prati iz sveta, ili barem iz ovog hemoroida na čmaru sveta, pa čak i Francuzima, kao što to recimo OVA VEST dokazuje.

            Međutim, imbecilno-zlikovačke tvorce ovog zlodela istiniti događaji ne zanimaju – oni bi samo da malo ućare na trenutnoj popularnosti a) francuskog horora uopšte, b) torture porna konkretno, i c) "real life inspired" horora naročito (bez ulaženja u to koliko "real" je zaista taj "real"). Zbog toga verovatno nisu ni pročitali do kraja vesti ili Wiki-textove poput gornjih, nego im je bilo dovoljno da vide rečenicu-dve – "O-la-la, organ trafficking in postwar Kosovo, n'est-ce pas? Oui, oui, nous savons. Les Serbs, ces batards, certainment!"  

Neznanje, glupost i nezainteresovanost za istinsku ljudsku tragediju i za istinske zločine svakako nisu opravdanje – a čitaoci skloni teorijama zavere mogu slobodno da veruju kako ovo možda i nije produkt grupice plitkoumnih les imbeciles, već je možda smišljeni zločinački produkt kako bi se jedan od retkih uspelih srpskih "Told you so!" momenata verifikovanih u poslednje vreme oskrnavio i blatio ovom nakaradnom fikcijom u kojoj su Srbi na Kosovu od žrtava nakaradno pretvoreni u trgovce organima! Sve ostalo je klasična CHEX zavrzlama.

Srbi izgledaju kao najgori ološ koji se može zamisliti: neobrijane, namrgođene, masne njuške još masnije kose, izbečenih pogleda, s flašom rakije u jednoj i kurcem-za-silovanje u drugoj ruci (nož je iza uveta, ili za pojasom).

Srbi, u ovoj le porn tortureoix vizuri, toliko su zaostali degenerici da nemaju mobilne telefone. Mon dieu, nemaju ni pristojne fiksne, nego koriste nekakav prototip s kraja 19. veka, by Mihajlo Pupin (e ne bi li tako dodatno oskrnavili i ovog srpskog velikana!). Jeste, oni svoje porudžbine primaju preko ove "zlokobno" smešne sprave na slici.

"Dve suve pite od kokosovog brašna i dva bela bubrega za prekosutra!" "Razumem, šefe!"

Narudžbine pristižu iz Beograda, što se jasno vidi na registracijama automobila koji dolazi da preuzme kantice s ledom i organima, i da isporuči zavežljaj evrića.

Naravno, pošto su Srbi podljudska stoka, taj koverat s parama ovaj iz Beograda vadi iz svojih gaća, čisto da ne bude zabune o čemu se ovde radi.

Žrtve ovih Zlih Srba su neki neodređeni entiteti: recimo, devojčica koju drže u kavezu zove se Ana. Nije mi poznato da je to ime u upotrebi među Šiptarima.

I, naravno, žrtve su im dobrostivi Francuzi, došli tu da pomognu, da leče – "lekari bez granica", takoreći! – ali stoka nezahvalna (i glupa!) zarobi čak i njih, i istranžira bez obzira. Ti Zli Srbi ne jebu živu silu, može im se da ladno otimaju les docteurs internationals po Kosovu, i to niko ne istražuje, niko ih ne dira, jer kao što je dobro poznato, Srbi vladaju Kosovom i ne može im niko ništa, jači su od Sudbine, a kamo li od nekakvih KFOR-a, UNPROFOR-a, CIA-a, KLA-a i ostalih sekti koje ćute kao miševi pred velikosrpskim terorom na Kosovu. Ehm, da. "Zasnovano na istinitim događajima…"

Kultur-rasizam koji je ovde na delu zaista ima vrlo malo pandana u svetskim razmerama, a naročito je gnjusan kada dolazi od strane Francuza, koji su ovde umiljati, mili, bezgrešni, nevini, a čitava vizura svodi se na "Mi ih krstimo, a oni (Srbi) – prde, i kolju!"

Kad sam kod klanja, još dva primera toga koliko je ova karikatura dovedena do groteske, i dalje do toga:

1) Srbi, čak i kad su "hirurzi", i kad im od uspeha operacije zavisi zarada, nisu ništa drugo do – raspasani, štrokavi, nehigijenski mamlazi koji nisu čuli ni za sapun, ni za vodu, a kamo li za sterilisanje operacione sale. "Bacili, mikrobi? To je obično sujeverje!" rekli bi ovi srpski Benveji. Naime, pred kraj vidimo našu heroinu (Kako znamo da je heorina? Pa, nosi majicu na bratele, i ima dobre sise!) kako je ovi smrdljivi štrokavci bacaju na "operacioni sto" sav krvav od prethodnog "pacijenta", a niko da ga spere bar sa malo vode, ako već ne rakijice. Gre'ota da se baca alkohol na to!

2) Srbima je klanje toliko svakodnevna i normalna stvar da u ovom filmu vidimo meni zaista nov običaj – da se zaklani i od creva očišćeni vepar drži obešen u kući, posred kujne u kojoj nekakva srpska majka i domaćica (naravno: predebela; i naravno: surovog zlopogleda) sprema ko zna kakav neopisivi ručak. Pritom muve se lepe svuda po sobi, zuje i kenjaju po svemu, jer srpske domaćice poznate su kao aljkave, je li. Barem ovim francuskim bezveznjacima. Zato ova ovde ima da završi udavljena u koritu svinjske krvi. Svinje svinjama, kažu nam francuščići.

A koliki su bezveznjaci u pitanju, vidi se i po nekoliko smehotresnih detalja. Naime, ta kvazi-filmadžijska stoka se nije čak ni potrudila da nađe nekog stručnog konsultanta / prevodioca za srpski jezik (što da se muče, kad je Google Translate džabe?!) pa tako imamo, recimo, u jednoj "srpskoj" bolnici na Kosovu, natpis: "Uredski sestra". 

Na istom mestu, u toj bolnici, oštrooki gledalac zapaziće da piše: "Varenje krvi". Šta da se radi kad Francuzi nemaju slovo Đ? Uostalom, varenje ili vađenje, biće dobar srbokolj.

Pošto nisu doveli (ili nisu ni tražili?) srpske glumce da igraju ove subhumanoide, našli su još bolje rešenje, po starom CHEX receptu: kad nema Srba, dobri su i Hrvati! A kad njih nema dovoljno, dovedi i nekog Čeha, i biće sve ok: niko neće ni primetiti razliku.

Tako nam Srbe ovde igraju: Ivan Franek (glavni, najmračniji zlikovac, sa tetovažom na leđima: БОГ ЧУВА СРБЕ!), Igor Skreblin, Philippe Krhajac, Sacha Mijovic, a poseban mig, samo za istinske ezoterike, samo za najvernije pratioce CHETNIXPLOITATIONA, jeste cameo pojava Gorana Kostića, poznatog još i kao "Умро пре рођења" iz rasističke antisrpske travestije HUNTING PARTY. Nažalost, ovde ima mikro-pojavu, skroz neupadljivu, igra žrtvu (!!!), i tu je na samo nekoliko kadrova u polumraku, nisam ga ni prepoznao dok ne videh špicu. Zaista idiotski protraćen onakav talenat!

            Po svemu sudeći, ovi čak nisu ni pravi Hrvati iz Hrvatske, nego nekakva gastarbajterska ili ustašoemigracijska deca ili tako nešto, budući da je njihovo vladanje "srpskim", koji se može čuti ovde, krajnje sumnjivo, i zvuči isto kao i oni Google Translate natpisi – tragikomično, izveštačeno, neuverljivo. Tako, recimo, možemo čuti psovke kao što su "Pizdo materino!" ili besomučno ponavljanje "Jebote Jebote ej Jebote!" mada je najsmešnije kad se upuste u neki kvazi-slovenski, kvazi-srpski gibberish i nekakvo trućanje koje sa srpskim veze nema, al' tako mu je to kad su za "Srbina" s najgadnijom njuškom našli – Čeha!

            Šta, očekivali ste PUSHER 3? Ha ha! Taj serijal režirao je jedan od najboljih reditelja današnjice, a ovo ovde francusko merde izasrao je tamo neki cretin.

            Inače, da ne ispadne da je moja niska ocena produkt mog nekakvog patriotizma, srbizma i ćiriličarstva, i da se iza CAPTIFS zapravo krije nekakav odličan horor u kome, ako zažmurimo jednim okom na te antisrpske idiotizme, zapravo možemo uživati?  C'est des conneries!

            Zaplet je ne samo odvezan od mozga u smislu lokacije, kulture i politike zbivanja u njegovoj zaleđini, nego je patetično rudimentaran u svojoj dramaturgiji: tri francuska humanitarca vraćaju se kući iz tromesečne misije na Kosovu, i to izvode – autom! Kao, voziće kroz Srbiju i ko zna gde, sve do Francuske! Pošto ih na jednom mestu skrenu s glavnog puta (postavljena mina), oni skrenu, dođu do zlokobne farme na kojoj ih na krivi put navedu zlokobni Srbi (Pale nešto u avliji! Vire kroz prozor iza zavese! Ćerka im se ljulja na šrkipavoj ljuljaški na vratima šupe, a umesto očiju ima zavoje! Brrrr…).  

Onda ih ovi "naši" otmu, zatvore u nekakav podrum, odakle ih vade kad zazvoni onaj Pupinov prototip, ali od operacija ne vidimo ništa, nego samo blink'n'miss posledice toga. Pokušaji bekstva su uzaludni (jedan žabojed završi bukvalno popišan) a naša heroina se izbavi sa operacionog stola doslovno tako što posle malo trzanja izvuče ruku iz kaiševa, pošto su Srbi toliki imbecili da ne umeju ni da zategnu to kako treba.

Nema čak ni one otrcane fore sa lomljenjem palca, nego samo abre-ubre, tamte-vamte šakom, i eto slobode, taman da zgodno pri ruci ostavljeni skalpel zarijemo hirurgu u arteriju – a ovaj vajni srpski "hirurg" ne zna čak ni ono što znam čak i ja (koji – za one koji su se kasnije uključili – nisam studirao medicinu), iz filmova, da je pametnije ne vaditi to iz arterije. Jedan japanski štrc kasnije, i eto nama ex-hirurga na patosu. 

Bežanija odatle, uz jurnjavu nekakvih "srpskih" džukela od sorte koju dosad nisam video, stroga je rutina, bez imalo saspensa, jer idioti koji su ovo pisali ama baš svaku situaciju rešavaju deus ex machina intervencijama – konkretno, heroina srećno nabasa na zateznu minu (how convenient!), koju svojim oštrim vidom spazi na vreme, i preskoči, a pusti džukele da na nju nalete. 

Likovi su rudimentarni klišei, odnosi između njih jedva skicirani i za zaplet nebitni, saspensa nema nimalo, režija je jedva-kompetentna ali potpuno neupečatljiva, kao i rad kamerom, zvukom i svim ostalim, a takva je – odrađena, neprimetna, zaboravljiva – i muzika. Drugim rečima, u pitanju je potpuno rutinski i po sebi bezvredan sub-mediokritetizam, kojega vašoj pažnji eventualno može preporučiti samo i jedino taj CHEX momenat. 

Mislim, zaista, malo je filmova nastalih do sada koji se mogu pohvaliti da su se tako obilato popišali na:

- srpske žrtve na Kosovu;

- Srbe uopšte;

- Mihajla Pupina;

- srpsku domaćicu;

- tradiciju svinjokolja;

- uspehe srpskih hirurga;

- natpise u srpskim bolnicama;

i što je najbolnije – na srpske psovke!

Pa mamu im onu ustaškofrancusku smrdosirastu žabožderačku rasističko-kolonijalističku da im mamu!