PUSHER trilogija

Evo kako izgleda evolucija Refnove postepeno sve veće eksternalizacije unutrašnjih svetova njegovih junaka, od realističnih početaka u Diler-trilogiji do naglašeno stilizovanih, novijih radova sa kulminacijom u Buđenje Valhale.

U Dileru (1996), Refnovom eksplozivnom debiju, glavni junak, Frenk, potpuni je gubitnik, ne samo u smislu gotovo tragikomičnog baksuzluka koji prati sve njegove pokušaje da zaradi novac i vrati narastajuće dugove, nego i u moralnom smislu. Prvi Diler prezentuje silaznu spiralu u sistematičnom samouništavanju jednog čoveka kome ništa nije sveto: ni prijatelj (koga skoro nasmrt prebije bejzbol palicom), ni devojka (koju tokom celog filma tretira kao prirepak), ni majka (koja za njega postoji samo kao poslednji izvor za pozajmicu novca). Međutim, ako su njegovi baksuzluci, bar donekle, spoj nesrećnih slučajeva i pogrešnih životnih izbora, njegova finalna propast proizvod je sopstvenog nečovečnog čina – kada, po ko zna koji put (ali svakako poslednji) povredi svoju devojku. 

U tom smislu, može se reći da lik (koga vanredno ubedljivo igra Kim Bodnia) nema neki naročit razvojni put: na kraju filma je isti onakav kakav je bio na početku, samo što je tada "sazreo" da ubere plodove onoga što je sve vreme akumulirao sopstvenom bezočnošću. Drugim rečima, on strada baš zato što nije sposoban da iz iskustva nešto nauči i da sebe promeni. Ostavši isti, on ostaje sam, napušten od svih – izdan zato što je izdao sve koje je mogao, uključujući tu i samoga sebe. Poslednji kadar to savršeno oslikava: napušten, na parkiralištu, odeljen od gomile čija se buka čuje iz diskoteke, ostavljen od devojke, bez droge, bez novca, bez šanse da namiri svoje dugove ili da se iskupi, materijalno ili moralno, on je u toj finalnoj vrtoglavoj sceni doslovce – izgubljen.

Drugi Diler (2004), međutim, usložnjava situaciju. Sa novim glavnim junakom, ali u istom "univerzumu" (i sa pojedinim epizodnim likovima koji se ponavljaju iz prvog dela, a javiće se i u trećem), Diler 2 uvodi dublju psihologiju, sa naglašenim edipovskim tonovima. Zaplet se tiče sitnog kriminalca opsednutog (bezuspešnom) željom da se dokaže svom ocu kao sposoban nastavljač njegovog "biznisa" krađe automobila, iako ovaj daleko veću ljubav pokazuje prema svom sinčiću iz drugog braka. Nesrećni edipovac Toni (inače, Frenkov "prijatelj" iz prvog Dilera, u izvrsnom tumačenju Madsa Mikelsena) na početku je prikazan kao jadni šmokljan, ali do kraja filma sazreva kao ličnost načinivši dvostruko ispravan moralni izbor. 

Kao prvo, on odbija da ubije za račun svog oca, i umesto toga ubija njega (praktično, u samoodbrani). Kao drugo, on posle duge spoljašnje i unutrašnje borbe, napokon prihvata odgovornost prema svom neželjenom sinčiću – bebi koju je nehotice napravio devojci potpuno nepodobnoj da bude majka (lakog morala, ona puši i drogira se pred detetom čiji plač ne čuje...). Umesto da zacementira svoj status zločinca, definišući svoj identitet kao Nečiji Sin, Toni ubija onog koji bi da od njega načini ubicu. Time on i simbolički zbacuje okove tuđeg, nametnutog identiteta, i prihvata težinu bremena da sâm odlučuje o svojoj sudbini. Toni bukvalno bira Život, oličen u novorođenom detetu, s kojim odlazi iz stana svoje opijene, drogirane žene – u neizvesnost, ali tek tada zavredevši u potpunosti tetovažu koju je sve vreme nosio na temenu svoje ćelave glave, na kojoj piše "RESPECT" (POŠTOVANJE).

Najzad, treći deo Diler sage (2006) stvari dodatno komplikuje. Ako se prvi bavio linearnim, nedvosmislenim putem u Pakao, a drugi je uveo motiv iskupljenja (Raja?), onda glavni junak trećeg dela na kraju filma eventualno doseže do Čistilišta. Baš kao što je epizodista iz prvog filma (prebijeni Frenkov "prijatelj", Toni) postao glavni junak u drugom delu, tako i u trećem epizodista iz prva dva filma (Milo, šef srpskog podzemlja u Kopenhagenu) dospeva u centar pažnje. Zlatko Burić se izvanredno snalazi u liku koji prolazi kroz razvojni luk donekle sličan liku koji je Mads Mikelsen imao: od komičnog lika na ivici karikature (kao Toni u prvom Dileru), i njegov Milo u trećem delu, pomalo iznenađujuće, otkriva svoje jake dramske potencijale. Zlatko Burić Milu daje krv, meso, integritet i dušu. Istina, njegov lik je suviše duboko ogrezao u zločine najgore vrste koji, pored dilovanja skoro svih vrsta droge, uključuju i ubistva, pa je zato za njega iskupljenje teže dostižno nego li Toniju, ali nam Refn, svejedno, na majstorski način prikazuje slojevitost jednog lika u kome, negde duboko, čovečnost još uvek nije sasvim izgubljena.

Treći Diler sadrži najkrvaviju i najšokantniju scenu u celokupnom dosadašnjem opusu Nikolasa Vindinga Refna – ubistvo čekićem, a zatim i detaljno tranžiranje tela jednog kriminalca – ali prizori u kojima Milov saradnik, Raša, "obrađuje" ljudsko telo kao svinjsku polutku ne bi trebalo da zasene razloge za to nedelo. Milu prekipi kada, u jednom ionako komplikovanom danu (ćerkin rođendan, gomila zvanica za koje on sprema sarme, problematičan posao sa ekstazijem...), jedan zlikovac svoj prezrivi odnos prema njemu kruniše nasilničkim ponašanjem prema devojci koju, pred njim, silom podvodi u prostituciju. Paralela sa Milovom ćerkom (kao i zatomljeni tračak ljudskosti u njemu) sjajno su potcrtani detaljem u kome on nesrećnoj devojci donosi parče rođendanske torte.

Protagonista trećeg Dilera vodi najljuću borbu za očuvanje svog integriteta: u poređenju s njim, Frenkove nevolje (u prvom delu) deluju kao spoticanje koje minimum pameti može da ispravi, a čak i Toni, koji mora da izađe na kraj sa tim ko je, šta je i zašto je (usput odbacujući svog oca i sve što on predstavlja) ima relativno jasno definisan problem i opcije za njegovo rešenje. Milo je, međutim, ugrožen sa svih strana, a brdo nevolja koje se na njega navali u istom danu kao da potiče iz zločeste mašte nekog zlog demijurga – ili barem braće Koen. Naime, Milu su istovremeno ugroženi nacionalni, starosni, statusni i roditeljski identitet. 

U klimaktičnoj sceni, kada u njegovim prostorijama zlikovac muči devojku koja bi mogla Milu ćerka da bude, sve ove ugroženosti sažimaju se u jedan snop: nacionalna (kao Srbin kome se podsmeva Poljak, podvodač); starosna (kao zreo čovek koga ugrožava i ponižava balavac); statusna (kao kriminalac određenog renomea čije bi mesto da poljulja besprizorni došljak); roditeljska (kao otac koji ne može da posmatra mučenje maloletnice)... Najzad, Milo je u dilemi kako da reaguje ne samo kao Srbin, roditelj, zreo čovek i "kontroverzni biznismen", nego i, jednostavno, kao Čovek, koji uz sve svoje grehove ipak ne može da ćutke posmatra besmisleni sadizam.

U toj sceni, Zlatko Burić besprekorno otelotvorava moralnu dilemu svog lika: pragmatično istrpeti mučenje devojke koja mu nije nikakav rod, zarad uspešnog "biznisa" sa zlikovcem, ili ipak biti čovek, spasiti je i ubiti gada. Milo čini svoj izbor, i njime se donekle primiče iskupljenju, ali daleko je on od viteza na belom konju, što scene tranžiranja makroa jasno pokazuju. Nema tu idealizma niti romanse, nego krv, meso, creva... i tek sporadični blesak ljudskosti. Teret prethodnih zločina i pogrešnih postupaka i dalje je na njemu, što je ingeniozno prikazano završnim kadrovima sumornog jutra nakon burnog dana i praznog bazena kraj koga on stoji u pretećoj tišini koja, slutimo, neće dugo potrajati. Takav kraj teško da obećava onu dozu nade koju je završetak drugog dela sugerisao. Na kraju, Milo je dobio jednu bitku, ali pravi rat – sa drugima i sa sobom – tek mu predstoji.

(...)

Ovo je odlomak iz mog eseja pod naslovom EKSTERNALIZACIJA SUBJEKTIVNOG I OBJEKTIVIZACIJA NEISKAZIVOG U FILMOVIMA NIKOLASA VINDINGA REFNA. To je esej u kome sagledavam čitav dosadašnji Refnov opus iz ugla nagoveštenog u naslovu.

Njega u celosti možete pročitati u 2. broju filmskog časopisa FILAŽ, čijeg se sadržaja možete podsetiti OVDE.

Ujedno, važno obaveštenje: primerci drugog broja FILAŽA napokon su dostavljeni u sledeće beogradske knjižare: BEOPOLIS, TARDIS i ALEKSANDAR BELIĆ.

FILAŽ se u Novom Sadu prodaje u knjižari MOST, a u Nišu kod kolportera, sasvim sigurno u okolini TC KALČA, i u video klubu MB u KALČI.

PS: Za one koji bez toga ne mogu, moje ocene za prva 3 PUSHERA (a nadam se da će ih biti još; Refn je priznao da ima gotov scenario za četvorku!) glase: 1. deo = (3+), 2. deo = (4-), 3. deo = (4-)