Kad
je do mene pre nekoliko godina prvi put dospela najava da se sprema TV serija HANNIBAL,
bila mi je to jedna od onih „Couldn't Care Less“ vesti. Mislio sam da je sve
što treba s tim likom već bilo urađeno u filmovima i da TV serija tu može da
doda samo nepotrebne i nebitne stvari, na silu. A onda, kad je to sve krenulo – pokazalo
se da je taj materijal ipak mogao da se obradi na svež i zanimljiv način. I ma
koliko tu seriju nosio najbolji živi glumac, Mads Mikelsen, mora se priznati da
je za njen kvalitet podjednako zaslužan i njen kreator, Brajan Fuler (plus dobri direktori fotografije i reditelji).
Uostalom, pisao sam odavno o toj seriji – podsetite se toga OVDE.
Zašto
sad to pominjem? Pa, zato što je Brajan
Fuler bukvalno JEDINI razlog što sam pogledao prvu epizodu AMERICAN
GODS; naime, on je „kreator“ i adaptator istoimenog romana Nila Gejmena
(znam da naš pravopis traži da to MEN bude MAN, ali i za to me zabole patka! Može Majkl Man, ali ne može Gejman:
neprirodno je!). E, sad, za Nila Gejmena kao pisca –što se mene lično tiče- važi moto
„Couldn't Care Less“.
Istina, meni je Gejmena
ogadila idolatrija koju prema njemu ima Dexa Pantalejski (a i uopšte neki drugi
ljudi koji otkidaju na njega), ali i bez njih, NIŠTA se tu meni (u njegovoj
opštoj poetici i nazorima) ne sviđa. Pre svega, nervira me koncept prežvakavanja
mitova za publiku koja u te mitove niti veruje niti bi ih u izvornom obliku
ikad čitala, ali ih zato guta u pop-dajdžest-hip-pozerskom stripadžijski
šarenom izdanju. A ne prija mi ni izvedba: cigle od
romana za sve od 7 do 77, i za vašu seku i za vašu babu... Verujem
da on ima dobrih kratkih priča, tj. znam to: recimo „A Study in Emerald' nije
loša, dapače, to je jedna od solidnijih novih kvazi-lavkraftovština (zapravo,
šerlok-holmsovština) – ali svojim romanima i stripovima taj me baja ostavlja ladnim.
Full disclosure: SENDMEN
stripove nikad nisam ni hteo da čitam, samo sam ih listao, pre svega zato što
su grozno loše crtani (a to mi je u stripu neoprostiv greh), ali i zato što me,
rekoh već, ne privlači to da mi taj pop-pozer bude medijator i prežvakator i
koktel-majstor koji će da mi mućka grčke mitove i Šekspira i Bibliju i Ilijadu
i Kalevalu i ne znam šta sve ne i da to oblači u kožnjake i nitne i goth-šminku
i prodaje mi polovnu robu kao novu. Ide mi na jetra i on i svi njemu slični
koji rade to isto. Drugima neka te dreške iz radnje „Sve za 500 dindži“
uvaljuje za debele pare kao designer
clothes...
Zašto to ne volim? Zato što
su ti mitovi mrtvi i treba ih pustiti na miru umesto praviti od njih palp
sapunice koje si umišljaju da su nešto više od toga zato što im se junaci zovu
Smrt, San, Večiti... odnosno, Sreda, Shadow Moon itd. Po pitanju baktanja
starim mitovima i religijama, odnosno u vezi sa alternativnom akcijom stvaranja
novih, savremeno-izmišljenih mitova, ultimativnu stvar iskazao je H.F. Lavkraft
pre skoro 100 godina i ja se s njim po tom pitanju slažem 110%. Evo šta je on
rekao o svom neo-mitu (mada sa preteranom i neprimerenom skromnošću i
samounižavanjem kome nema mesta):
“I really agree that ‘Yog-Sothoth’ is a basically
immature conception, & unfitted for really serious literature…. But I consider the use of actual folk-myths
as even more childish than the use of new artificial myths, since in employing
the former one is forced to retain many blatant puerilities and contradictions
of experience which could be subtilised or smoothed over if the supernaturalism
were modelled to order for the given case. The only permanently artistic
use of Yog-Sothothery, I think, is in symbolic or associative phantasy of the
frankly poetic type; in which fixed dream-patterns of the natural organism are
given an embodiment & crystallisation…” (Selected Letters, Vol. 3, pp. 293–94).
Ja ne sumnjam da će ovaj
populistički pristup mitologiji imati uspeha kod masa, kao i kod fanova Gejmena,
ali ja nit sam masa, nit sam fan, tako da... ne samo što me uglavnom nije bilo
briga nego me je prečesto čak i nerviralo ovo TV izvođenje, uključujući čak i
onog 'poor man's Paćina' koji igra 'đavola' ili kojugod njegovu varijaciju (ah,
da – Votana, tj. Odina; Votever), koja bi u teoriji trebalo da mi bude
simpatična, jer ipak je to nekakav trickster
figure. Ali ne, ne vredi kad je i to zatrovano užasno iritirajućom
koncepcijom lika i NEPODNOŠLJIVIM dijalozima, tipa:
- I'm supposed to take your
drink, sir.
- Yeah, but you're not
going to, are you? Because you would have said "I need to take your drink,
sir" or "I'm gonna have to take that drink, sir," neither of
which happened. So don't worry about it.
Pretpostavljam da nekoga u
tinejdžerskim godinama mogu da impresioniraju ovakve "I'm so fucking
clever" pozerštine, ali stvarno ne razumem odrasle, punoletne ljude koji
gutaju ovo. Ja, recimo, kad vidim ovakvu repliku, 'vatam se za pištolj: „One of
those "behaviors that work inside a specialized environment such as a
prison but can fail to work when outside such an environment" - sort of
situations.“ Ne mogu bre, I'm too old for
this shit! Ovi napadno iritirijaći dijalozi i monolozi od nabudžene
'jao-što-sam-pametan' stripovske sorte su mi nešto podnošljiviji u oblačićima
nego na filmu, ali ih ne volim nigde. I uopšte ima ovde previše jebenog
brbljanja, svi samo melju, samo izbacuju te „mudrolije“ i skockane MOUTHFULe
koji privlače pažnju na svoju napadnu izveštačenost i u meni, umesto
zadivljenosti i impresioniranosti izazivaju samo kolutanje očima i uzdisanje.
A tek kad dođe scena na sa'rani,
pa na groblju uveče, kad prevarena žena dođe da piša na grob muža koji je
poginuo u autu sa kurcem u ustima druge žene, pa kad krene da se nabacuje
suprugu te iste žene (inače, antipatičnom, obojenom „junaku“ ovog sočinjenija
za kojeg bi, po nekom automatizmu, valjda trebalo da me bude briga, a nimalo nije) - kuku
majko, izbavi me odavde! Ovakav
transfer blama imam samo u novijim domaćim TV serijama i na konferencijama Neše
Sline iz Beograda!
Dakle: tuđ mi je i gnusan
sam koncept šminkanja mrtvih mitologija za 'novo' doba. Sama ideja Gejmena me
momentalno uspavljuje. Gejmen je moj Sendmen!
Ukratko, ova serija me
učvršćuje u distanci prema Gejmenu i pokazuje da ovo ni Brajan Fuler nije mogao
da oživi i osmisli onako kao Hanibala, barem za moj groš. Ovo svakako neću
dalje gledati. NIŠTA mi se tu nije svidelo, a mnogo toga me nerviralo. Previše
CGI-ja (uključujući šminkerski CGI 'splatter'), nezanimljivi likovi i glumci (neki indiferentni a neki, vala, žešće iritantni),
uninvolving plot, treš dijalozi... Ne, deco, nije ovo za mene. Mit o Ktuluu je mit Novog Eona.
Jog-Sototovanje, a ne ovi šminkeraji za tinejdžerke.
Bogovi su bre mrtvi, a ti
koji se još pomalo koprcaju na zemlji, njima treba pucati u glavu, a ne šminkati im blede
leševe i praviti nakaradne vaskrs-travestije od toga, sa porukama tipa „VERUJTE!“
E, baš neću.
