****
4
u okviru akcije 'the japanese DID IT, again!' predstavljam ko zna koji po redu dokaz toga po čemu se razlikuju men (japanci) from boys (ostala azijska gologuzija). neka vas ne odbije činjenica da je ovo ušlo u 9 stranih filmova koji se natječu za oskara (tu nagradu rezervisanu za najmediokritetskije i najpopulističkije imbecilnosti). elem, ne znam šta im je bilo te su ove godine u izbor stavili najmanje 2 bizarno netipična naslova – za oskara se bori i grčki beli OČNJAK, ovde već prikazan, a još par u tom top-9 izboru ne zvuči loše. naravno, CONFESSIONS je ispao na kraju, tj. nije ušao u top-5, ali i ovaj visibility koji je stekao svakako će mu koristiti.
anyway, CONFESSIONS je sve ono što volimo kod japanaca, odvrnuto na 10 (a mestimično i na 11):
- otuđenje;
- nihilizam;
- krvopljus;
- krvopljus sa decom i omladinom;
- crni mrak bez upliva ružičastog;
- nepredvidivost;
- uzbudljivost;
- ledenost;
- nemilosrdnost (prema likovima kao i prema gledaocima);
- apokaliptična intonacija.
što se tiče zapleta, u njegovoj srži je motiv osvete, iako je i on zapravo tek okidač nekih drugih tema i dilema – npr. nepremostivi jaz između dece i roditelja, učenika i nastavnika, individue i društva, sociopatije i socijalizacije... što se tiče osvete, CONFESSIONS mu dođe nešto kao japanska varijacija na legendarnu saut park epizodu Scott Tenorman Must Die. a ako iko u univerzumu može da se takmiči sa kartmanom u elaboriranom, patološki posvećenom i minuciozno kalkulisanom sadizmu – onda su to japanci. i osveta koju ćete ovde videti nosi šnjur čak i nad otherwise respektabilnim kartmanovim pokušajem. ipak, tate su tate, i od sadizma su napravili nauku još u vreme samuraja, kad su u saut parku jurcali samo divljač i poneki indijanac.
o zapletu je dovoljno da znate da se tiče nastavnice čija ćerkica je umrla krivicom dvojice njenih učenika, 13-godišnjih psihopata, i njene osvete za to. ništa više neću reći niti više treba da znate – što čistiji uđete u film, više ćete uživati. naravno, obraćam se stalnim čitaocima ovog bloga, za koje uživanje podrazumeva konzumaciju izrazito mračnih i sumornih materijala sa jakim intelektualnim nabojem, a ne stoki koja preživa fast fud iz sinepleksa – dakle, razumeli smo se.
posebno uživanje film nosi mojim kolegama iz prosvete & obrazovanja – onima koji leba zarađuju u učionicama. retko kada je – ako igde! – na filmu uhvaćen taj nivo bespomoćnosti i beznadežnosti profesora u odnosu na potpuno degradiranu i degenerisanu mladež koju živo zabole da bilo šta čuje i nauči, budući da je prezauzeta dopisivanjem i surfovanjem na svojim haj-tek mobilnim telefonima, odnosno gađanjem lopticama, saplitanjem i prozivanjem svojih 'drugara' u učionici. još od masterpisa BATTLE ROYALE nisam video ovu dozu osvežavajućeg (i žalosno realnog) cinizma po pitanju nailazećih generacija omladine, ali i njihove (bes)perspektive u društvu suviše dekadentnom da bi u njemu nešto humano opstalo. čak i u BR moglo se naći, među svom tom teen žgadijom, i poneko okej čeljade: ali ovde, jok. dakle, 5+ za sve scene u učionici na početku filma, i uopšte za način na koji je nastavničina priča (sa flešbekovima itsl) integrisana sa dešavanjima u učionici i izvan nje, na krovu škole, u wc-u itd. zaista maestralna režija & gripping cinema at its best.
pomislio bi neko da vrhunac ovde dolazi prerano, kao u nekom tupavom korejskom filmu – ali jok: kada, negde u 20. minutu filma, otkrijemo šta je i kakva je nastavničina osveta, stvari tek TADA postaju interesantne, a ono što bi kod sitnije ribe bio glavni gimmick ovde je tek okidač beskrajno zanimljivijeg naknadnog razvoja situacije i twistova nad twistovima koji ovo vode prema spektakularno očaravajućem završetku kojim japanci i ovde, kao i obično, lupaju čvrgu korejcima i ostaloj žgadiji po pitanju toga KAKO SE TO RADI, tj. šta se u umetnosti zove finishing touch!
budući da ne želim da spojlujem ovaj divan film, neka moja egzaltacija njime bude dovoljna kao preporuka.
zašto ocena nije još veća? evo par zamerki:
- u početku mi nije smetalo preterano insistiranje na RADIOHEDU i njegovim tugaljivo-plačljivim klonovima, pošto ta emo muzika korespondira sa svetom izgubljenih i sjebanih junaka ovog filma; ali, što je mnogo – mnogo je: prećeralo se s time, jer maltene ceo celcati film je prožet tim pjesmicama, pa čak i scene sa nastavnicom koja s tom muzikom svakako nema veze, i gde bi klasični filmski skor bolje lego;
- prećerivanje sa slow-motionom: on je, na mnogo mesta, upotrebljen smisleno i sa svrhom, ali ponegde se reditelj malo i zaneo, i ima malo previše tog slo-mo manirizma. zapravo, ima ga više no u ijednom filmu koga mogu da se setim – da ne preteram, ali možda je najmanje 40% ako ne i 50% CONFESSIONSa u slow-motionu! što je mnogo, mnogo je!
- iako je zaplet u startu blago preteran i na ivici melodrame, ipak se solidno drži unutar granica jedne sumorno-stilizovane realnosti. prema kraju, međutim, odlazi u neka preterivanja koja, naprosto, nisu baš bila neophodna. mislim, u redu je dok ove male psihopate ubijaju sitnu đecu po komšiluku, ali kad jedan počne da pravi plot da digne celu školu u vazduh tokom priredbe (a ko od nas nije maštao o tome?!) i kad bez probleme uspe da nabavi enormne količine exploziva potrebnog za tako nešto (kako? odakle? ej, dete od 13 godina!) to malkice previše rastegne moju voljnost i sposobnost za suspenzijom neverice. I mean, come on – pa pola filma prođe u cukamotovom BULET BALLETU dok onaj matori konj uspe da ilegalno kupi jedan bedasti PIŠTOLJ – a ovde nekakav balavac neznamkako i bez problema nabavi exploziv za dignuti školu u vazduh. ajde!
oh, well, ako ništa drugo, delimično opraštam na tome jer je čak i taj exploziv upotrebljen na žestok i memorabilan način (pazi – ovo nije spojler: uopšte nisam kazao da klinja digne školu u vazduh ili išta slično)! reći ću samo da je na kraju CGI upotrebljen vanredno kreativno i vešto u jednoj od scena koje će sigurno obeležiti ovu godinu, šta god još u njoj do kraja pogledao.
sve u svemu, CONFESSIONS je još jedan sjajan primer mudovitog japanskog filmmejkinga za sladokusce mračnijeg kova – pa, izvolte!
