KYNODONTAS (DOGTOOTH, 2009)

pogledao sam na FESTU grčki film OČNJAK (Kynodontas) o kome sam već neko vreme čitao lepe rivjue a hvalio mi ga je i mladen đorđević koji ga je gledao na nekom od festivala gde je išao sa PORNO BANDOM. pošto ga dugo nije bilo na divxu, a nema ga ni u trenu dok ovo pišem, nije mi bilo druge – FEST.

početak je bio pomalo zabrinjavajući – dugi kadrovi, osrednje-sirova kamera (tipično grčka, ako je suditi po mom krajnje svedenom iskustvu sa tom kinematografijom), ambijentalni zvuk bez skora, puno tišine... delovalo je kao neka artsy-fartsy dramurda minornih estetskih dometa. na svu sreću, ubrzo me je film demantovao. iako to jeste pre svega artsy-fartsy film, ovo je jedan od sorte koju najviše volim – artsy sa jakim elementima onoga što bi neki nazvali exploatacijom (sex, nasilje, subverzija ove i one vrste...).

u mom rivjuu za POPBOKS sam ga uporedio s filmovima m. hanekea – to je ta tematika, a donekle i stil (s tim što su hanekeovi filmovi bolje snimljeni i režirani). takođe, to su ti šokovi – reditelj vas zavara dugim tišinama, mirom, nedešavanjem, a onda vas opauči nekom maštovito sadističkom scenom – koja je, pak režirana u anderstejtmentu – recimo, u srednjem ili širokom planu, ništa krupni planovi, niti zumovi, muzički i zvučni naglasci i slična preterivanja (američkih) žanrovskih filmova.

u principu, ovo nije film za one koji svršavaju vrišteći 'jooooj, kako montira!' i 'uuuuu, ala režira!' veći deo filma izgleda relativno banalno, i dešava se u takvom ambijentu. odnosno, predstavlja genijalan primer toga kako se originalan i žestok i zanimljiv film IPAK može snimiti ceo celcat za sitne pare u jednoj jedinoj kući i njenoj avliji a da ne bude orgija banalnosti i idiotizma kao PARANORMAL ACTIVITY. sjajan recept za srbiju gde svi kukaju da nema para. a zapravo, niko nema ideje ni muda da uopšte zamisli ovako nešto.

btw: to što se reditelj ne kurči svojim umećem ne znači da je ovo traljavo režirano već samo da je stil sveden, ali sjajno prilagođen materijalu, tako da je ovakvim odsustvom uobičajene akcentacije zapravo učinak najčešće pojačan. iako stilski ne glumi da je to nekakav found footage snimaka te familije, recimo (eto ideje za američki rimejk!), pristup jeste poprilično dokumentaristički, veristički, naturalistički – a opet, sproveden je s dovoljno pameti i proračunatosti da je vrlo daleko od mlataranja kamerom levo-desno i uobičajene jeftine panike i dahtanja u kameru u krupnom planu uz vrištanje oh my god oh my god oh my god oh my god oh jesus christ!!!!!!!!

znači, ovo je jedna fina surova alegorija o totalitarizmu – ali ne debilna varijanta američkih filmova gde te tiranin jebe u zdrav mozak naživo i direktno; ne, ovo je totalitarizam koji ameri primenjuju u praxi a ne u svojim filmovima. dakle, totalitarizam koji je sladak i ljubak i fin (onima iznutra, podanicima), navodno za njihovo dobro i zaštitu, i u kome robovi dragovoljno i veselo saučestvuju. dok se istovremeno međusobno sakate, kao likovi u ovom filmu.

OČNJAK sadrži scene frontalne golotinje – ne samo zgodnih i mladih učesnika, nego i matoraca (roditelja); pred kraj ima i par hard-core kadrova (smislenih, opravdanih); a scene (samo)povređivanja najradije neću da spojlujem više nego što sam već nagovestio na POPBOKSU. iako krvi nema previše, to malo što ima zaista je urađeno s retko viđenim impaktom – ima ovde scena koje se ne brišu iz pamćenja! plus, ima jedan primer pussy violencea za koji je, bojim se, jedna maca zaista pala za slobodu i umetnos.

naravno, i kraj je vrlo hanekeovski 'otvoren' mada, što reče reditelj u jednom video intervjuu koji imate onlajn, ako se malo zamislite, baš i nema mnogo opcija oko toga šta se na kraju desilo.

A evo i mog rivjua sa Popboksa:

OČNJAK - Giorgos Lanthimos

ZLO ZA TVOJE DOBRO

Čuvajte se, jer ovaj Očnjak kad grize, to je – do krvi!

Dejan Ognjanović

Ocena: 8 / 10

Originalni naslov: Kynodontas

Scenario: Giorgos Lanthimos, Efthymis Filippou

Uloge: Christos Stergioglou, Michelle Valley, Aggeliki Papoulia, Hristos Passalis

Žanr: drama

Trajanje: 94 min.

Proizvodnja: Grčka

Grčki Očnjak mogao bi se opisati kao "sirotinjski Haneke". Pritom se ovo o sirotinji odnosi isključivo na svedeni stil prilično banalne fotografije i statične režije (mirni kadrovi, malo kretanja kamere, frejming koji deluje nehajno, nesimetrično, često sa "odsečenim" glavama glumaca...). Što se tiče tematike i klinički hladnog pristupa njenoj obradi, tu nema dileme - Giorgos Lanthimos je Hanekeov davno izgubljeni polubrat.

Hanekeovsko je to ledeno seciranje srednjeklasne porodice i razotkrivanje laži na kojima ona počiva, a naročito ogoljavanje sposobnosti običnih, prosečnih ljudi za Zlo. To Zlo se otkriva u naizgled malim stvarima. Ali, kako Lanthimos pokazuje, ne postoje male stvari. Zlo je u detaljima.

Očnjak dimenzije Zla otkriva postepeno, isprva zbunjujućim detaljima: upoznajemo porodicu pomalo čudnu (nisu li ovi adolescenti – dve sestre i brat- malo matori za detinjaste igre?), čujemo dijaloge pomalo uvrnute ("reč telefon znači – slanik"?), ali tek vremenom otkrivamo duboku patologiju ispod. Kako bi decu zaštitili od Zla spoljašnjeg sveta, roditelji su napravili samodovoljni mikrokosmos gde važe pravila specijalno kreirana za njega. Deca su odrasla iza visokih zidova kuće van grada, bez TV-a, novina, knjiga, škole... Sve što "znaju" o svetu, znaju na osnovu onoga što su im roditelji rekli.

Tiha jeza tinja iz kontrasta između "normalnosti" likova na platnu i vrednosti gledaoca. Mi znamo da je svet u kome oni žive lažan i otrovan, ali oni to ne znaju. Ova "deca" žive u zatvoru za koji veruju da je za njihovo dobro, radi zaštite od monstruma u haosu spolja. Ona prihvataju tiraniju jer je uopšte ne percipiraju kao takvu: ona i ne znaju za drugo.

Očnjak je eksplicitna osuda mehanizama vaspitanja, odnosno potencijala za indoktrinaciju koji su inherentni svakom neupitnom nametanju vrednosti i gušenja slobode izbora. Totalitarizam ne kreće samo "odozgo", iz maglina Sistema, već i odozdo – iz porodice. Kako gore, tako dole, stara je ezoterijska formula koja u ovom filmu poprima neočekivano zlokobne, antiutopijske razmere.

Kao i kod Hanekea, privid mira i nedešavanja samo je pozadina za brutalne scene koje će vam se urezati u sećanje. Čekajte samo da vidite tu nadahnutu upotrebu baštenskih makaza, tegova, video kaseta i video rikordera, vrele vode, anestetika... Jer, laži na kojima počiva ovaj mikro-svet ne mogu da traju večno: a kada zidovi zatvora počnu da se krune, potrebno je sve više nasilja da se pritajeni nemir drži pod kontrolom. Bar još neko vreme.