izabrana dela

izabrana dela

четвртак, 22. октобар 2009.

PARANORMAL ACTIVITY (2009)


**(*)
3-

PARANORMAL ACTIVITY je deo trenda koji je sve prisutniji na TV – zapravo, na srpskoj TV je potpuno odneo primat – a nažalost sve je primetniji i u svetu. radi se o tzv. 'reality' programima koji su zaposeli sve udarne termine na TV-u; ako poželite da gledate nešto staromodno i prevaziđeno, nešto što je actually režirano, snimano, osvetljavano, montirano, glumljeno… moraćete da gledate TV u 2 popodne na II kanalu, ili duboko u noćnim časovima kad repriziraju crno-bele filmove. producenti su lepo shvatili da ako već lako mogu da zgrću pare nekakvim 'as-is' snimcima i programima, što bi se sad pa mučili da pišu nekakve scenarije, pa da unajmljuju reditelje, glumce itd. ionako ima dovoljno stoke koja će da 'glumi' same sebe pred kamerama velike i male braće, da plače i smeje se, da se svađa i psuje, da se skida i ogoljava, da se ženi i udaje, da se saranjuje (coming soon!) i sve ostalo, na očigled celog sveta.
znači, ako stoka već voli da gleda te bedaste 'slike iz života' – što bi se neko kurčio da im snima neki kvalitetan program?
ili, hičkokovom terminologijom – ako već gamad sasvim fino preživljava na suvom lebu, što bi se neko akao da im mesi i ukrašava torte?
PARANORMAL ACTIVITY je proizvod sve veće popularnosti trenda kvazi-dokumentaraca odnosno 'dokumentaristički' snimljenih filmića – među kojima, da ne grešim dušu, ima i solidnih, koji su zapravo režirani, i sa određenom poentom u baš takvom stilu, kao npr. španski REC – ali ima mnogo više pukih lenjih (LAZY!) ili nesvarenih produkata poput romerovog TV DNEVNIKA MRTVIH i sličnih smaračina i splačina u kojima ljudi, suočeni sa najvećim, apokaliptičnim sranjima, svejedno idu okolo i neprestano snimaju svojim kamerama (fino parodirano u jednoj novijoj, inače osrednjoj epizodi saut parka). da ne ulazim sad u to zašto je ovaj trend postao tako prominentan u americi – 9/11 i snimci toga, te kasniji iz avganistana i iraka dovoljni su – ali, on je tu, i sve je više tih 'dokumentarističkih' filmova koji bi da nas ubede da gledamo direktan prenos – reality! – neke vrste košmara.
deodato je napravio maltene prvi i poslednji veliki 'reality snuff' u CANNIBAL HOLOCAUSTU, i sve posle toga je prežvakavanje. moram da priznam da je varijacija sa natprirodnom stravom u BLAIR WITCH PROJECT ipak bila mestimično uspeo experiment, sa nekim efektnim rešenjima ugušenim u prosečnosti, ali bar donele iskupljenim odličnim krajem. BWP je paradigmatičan i za potencijale i za zamke ove forme.
potencijali: osećaj direktne, nesimulirane ugroženosti, maximalno neposredovane filmskim jezikom (montaža, efekti, muzika…) i manja predvidivost toga šta da se očekuje u kadru i sceni.
zamke: smaranje sa 'realizmom'. naracija u ovim filmovima mora da bude linearna, a to znači da smo osuđeni na duge dosadne deonice 'pripremanja terena' i 'upoznavanja sa likovima' (koji su, po pravilu, neki nesnosni mediokriteti – valjda je to jedna kolaterala 'reality' žanra, da se stvarnost dešava samo prosečnima). pošto, po pravilu, ne znaju kako da drugačije stvore dramu, autori ovih 'reality' filmova ubacuju, na prvu loptu – svađanje. ti njihovi junaci moraju stalno da se nešto prepiru i deru jedni na druge. a u pičku materinu – to baš ume da smori. a zauzima popriličnu masu tih filmića.
nego, i ja smorih, a vas samo zanima kakav je ovaj konkretan film.
pa, ovo je kao BLAIR WITCH, samo mnogo slabije – i, naravno, derivativnije. BWP je barem bio na začetku talasa, pionir na neki način, bar u novijem američkom filmu, a PARANORMAL ACTIVITY je pokušaj da se unutar kurentnih trendova unovči na 'reality horroru'.
hičkok je lepo definisao film. The Man Who Knew Too Much kaže: 'film je život iz koga su izbačeni dosadni delovi.' niko nije u manje reči nešto pametnije rekao o filmskoj umetnosti. e, sad, problem je što PARANORMAL ACTIVITY svakako nije film u hičkokovskom smislu, jer pripada trendu koji nam, kao, prikazuju život – sa svim njegovim dosadnim i banalnim delovima. pa još prozaično uslikanim.
šta je sledeće? MOJA KRVAVA PRAVOSLAVNA SVADBA – dvočasovni snimak neke svadbene bahanalije koja se okonča sa 20-ak minuta makljaže i klanja pijanih gostiju na kraju? čak i ako se desi to krvoproliće u zadnjih 20 minuta, zašto bih gledao sat i po njihovog mezećenja, srkanja čorbi, ždranja sarmi i čerečenja prasetine, dok oko njih cupkaju snajke u kolu?
tako i ovde moramo da trpimo neke apsolutno nesnosne KRETENE i njihove imbecilne 'home movies' – koji moraju da se drmaju kao da su ovi senilni padavičari, a ne mladi ljudi u naponu snage; a ovi idioti, takođe, moraju često da snimaju kamerom pred ogledalom, jer to je jedan od klišea ove vrste filmova (da nas podsete da je to sve STVARNO, da to ne snima tamo neki direktor fotografije na svom stedikemu, nego živ čovek (ne ni glumac, ovo je 'reality'!), akter. I'm so there!
dobro, ok, ako izdržimo tu nesnosno cmizdravu i odvratnu ženicu, i njenog nadrkanog 'frajera' od muža (a ne zna se ko je veći idiot), možda i doživimo neki od set pisova. e, sad, u hičkokovskoj verziji FILMA, set pis se zove nešto kao ubistvo u kupatilu iz PSIHA, ili gomilanje ptičurina na metalnoj penjaonici iza škole u PTICAMA, ili cliffhenger na maunt rašmoru u SEVER-SEVEROZAPADU, itsl.
u 'reality horor' kao što je PARANORMAL ACTIVITY – set-pisovi su:
-vrata sobe su se malo mrdnula ulevo, a potom i udesno!
-nešto je lupnulo u prizemlju!
-luster se zaljuljao!
brrr! kažem ja kao gledalac, a 'masters of horror' cvile od muke i zavisti što se sami nisu toga setili.
nego, da ne ispadne čista negativa, ima ovde i nešto malo kvaliteta.
pre svega, lepo je što je u pozadini te natprirodne aktivnosti neka vrsta DEMONA, a ne DUH. mrzim jebene duhove i u igranim (pravim) filmovima, a kamo li u ovim, snimanim kamerom za svadbe i ispraćaje. duhovi su neverovatno dosadni entiteti. šta oni oće? dve stvari! ili oće da naplate neki zaostali račun (neko ih nešto zajebo za života) ili oće da im koske zakopaju po propisima, da ne trule negde sakrivene u nekom budžaku. dakle, vrlo su predvidivi. i dosadni. za nevidljiva stvorenja praktično neograničenih moći, nisu se do sada na filmu pokazali preterano maštovitim. uglavnom su neke baba-roge koje lebde oko živih, ali čim neki drugi živi bane u scenu, ovi smesta pobegnu. videti imbecilni i neshvatljivo popularni tajvanski film THE EYE za 287 slučajeva takvih idiotskih scena u jednom jedinom filmu.
znači, ovde na delu imamo demona. to je super, u teoriji.
u praksi, avaj, zbog 'reality' pristupa, njegove manifestacije su zaista skromne. čuk-čuk u zid, zaljulj lustera, grebanje zidova i tako to. pa ti li si be pali anđeo? ti li si neljudski (pre-ljudski?) entitet? ti li si be oličenje onostranog i nespoznatljivog? pa jedna familija običnih pacova u zidovima – ne lavkraftovih, no običnih, domaćih – napravila bi više štete i horora! gde su levitacije? gde su bacanja po sobi? gde su nevidljiva silovanja (a la ENTITY)? gde su neke spekatkularne manifestacije dostojne jednog stvora tog ranga? u nekom zabavnijem filmu, eto gde!
skoro sve zaista zanimljive stvari dešavaju se u poslednjih pola sata. biću fin pa neću da spojlujem, jer film ipak vredi gledati. u nekoliko navrata je dobro exploatisana naša ranjivost tokom spavanja – dakle, kada smo (polu)goli, nesvesni, na udaru onostranih i ovostranih entiteta. ko zna šta sve mrdka i kucka po našoj sobi dok spavamo? ovo je film o ljudima koji su ostavili uključenu kameru u svojoj spavaćoj sobi – ne da bi beležili svoju sexualnu gimnastiku, nego same sebe kako se vrte po krevetu, i vrata kako mrdkaju na demonskoj promaji.
za razliku od BLAIR WITCH-a, koji ima spektakularnu završnicu i memorabilni poslednji kadar, najbolja scena u PARANORMAL ACTIVITY dešava se u 85. minutu (10' pred kraj), traje 1 minut, i okončava se prilično bezvezno. istina, potencijali nekih scena drastično su kastrirani time gde je kamera u tom trenutku. odnosno, najbolje stvari dešavaju se daleko van domašaja na stativ pričvršćene kamere. ne nužno zbog 'less is more' pristupa koliko zbog neumoljive logike situacije. čak ni ovoliki idioti poput ovih ne bi kameru vukli sa sobom baš u svakoj situaciji – a što stvari postaju žešće, to je kamera češće ostavljena da stoji i snima praznu sobu, dok se ovi naši lomataju sa duhom/demonom tri sobe dalje. u svakom slučaju, kraj je prilično bedast i nimalo upečatljiv.
takođe moram reći da - za razliku od BLAIR WITCH-a, koji je imao lakši posao zbog arhetipske horor lokacije, šume - PARANORMAL ACTIVITY se vasceo dešava u toj savršeno običnoj i neupečatljivoj kući, tako da su ovde ikonički i arhetipski potencijali drastično suženi.
u krajnjem saldu, ovo će biti non plus ultra 'horror' za nemaštovite idiote koji lako potpadaju pod sugestiju i jeftine trikove. ako vam je za stravu dovoljno da neko dahće u kameru: 'oh my god! jesus christ! fuck! what was that?! did you see that!? jesus! oh my god! fuck! oh! puf-pant, puf-pant! oh my god! oh my god! oh my god!!!...' onda će ova paranormalna neaktivnost da vas istera iz pameti.
iole sofisticiranijim filmofilima ovo filmče nema bogzna šta da ponudi – sem 2-3 trenutka slatke jeze protraćenim na priču nevrednu pričanja.

7 коментара:

Aleksandar је рекао...

Dobra ti ova tirada. A i izgleda da sam imao realna (ne)očekivanja od ovog filma.
Nego, na tvom hardu je bilo nešto što se zove HOME MOVIE, isto ovaj dokumentaristički klinac, jesi gledo to i valja li?

Dejan Ognjanovic је рекао...

skroz sam zaboravio da uopšte imam to čudo. nisam gledo i ko zna kad ću.
pogledaj jednom u životu i ti nešto pre mene, pa javi!

Aleksandar је рекао...

Dil!

Tanja је рекао...

sranje! isravka : dosadno sranje!!!

Dejan Ognjanovic је рекао...

nadam se da se ove reči ne odnose na moj rivju?

wellthatisgr8 је рекао...

I na tome, dragi čitaoci komentara, osta. Bar za sada...(The Twilight Zone theme song.)

Dejan Ognjanovic је рекао...

ja ipak mislim da su se ove reči odnosile na film koji je povod ovog rivjua.