Pažnju ovom romanu privukla mi je korica sa motivima sa slika Frensisa Bejkona, zatim naslov koji obećava dobru zabavu, i najzad je sve to zapečatio podnaslov: "Tomas Bernhard u San Salvadoru". Znači, Bejkon, gađenje i Bernhard sve na jednom mestu – ne mož biti loše, ne?
Ukratko, ovo je solidan romačić i vredi ga pročitati ako ste fan proze koja kipti od mizantropije i gnušanja nad ljudskom rasom. Podnaslov nije lagao, naprotiv – reklo bi se da je autor možda i suviše u senci velikog (pokojnog, al besmrtnog) Austrijanca. Iako je njegova emocija (gnušanje nad svojim sunarodnicima) besumnje autentična, modus iskazivanja jeste previše derivativan i oslonjen na Bernhardov 'rant' stil u kome se bez seckanja na pasuse, a kamoli poglavlja, žuč izliva u jednom dahu.
Fabula je jednostavna: nakon smrti majke, čovek koji se odselio iz Salvadora i sada živi u Kanadi, dolazi na njenu sahranu, i dok čeka da se okončaju ostavinske formalnosti oko nasledstva, odseda kod svog brata koga prezire, kao i celu mu familiju, komšiluk i sve svoje bivše sugrađane. Brat ga vodi u 'provod', odnosno u barove među pijanu stoku i kurveštije, gde ovaj napokon pukne.
Čitav ovaj kratki roman (70ak stranica) je u jednom jedinom pasusu i zaista ima taj 'rant' duh u kome se samo strelja levo-desno i pljuje po svemu okolo. Mete za pljuvanje su unekoliko različite od Bernhardovih, ali ne previše: radi se o nekim kulturološki razlikama između Austrije i Salvadora (zbog kojih je ova državica bliža korumpirano-prostačkoj Srbiji nego li civilizovano-mehaničkoj i fašistoidnoj Austriji), ali to su samo nijanse. Ispod se još uvek nalazi isto ljudsko govno: zavidljivo, sebično, drčno, bezosećajno, isprazno, prizemno, u vlasti niskih strasti, jeftinog pića i jeftinih pica. Ropski mentalitet odnosno pokornost državi, crkvi, vojsci i policiji kupljen je sa nešto malo lažnih dukata i brlje.
U poređenju sa Bernhardom, moglo bi se reći da Moja ipak ne uspeva da destiluje svoju žuč u nešto dovoljno produhovljeno, duhovito i stilski složeno kao kod genijalnog Austrijanca. Istina, ima tu sjajnih, ubedljivih opservacija i slika i dijagnoza koje su živo predstavljene, ali ipak – prečesto to zazvuči kao kolumna nekog zgađenog disidenta radije nego kao prava književnost. Kao olakšavajuća okolnost za ovo ipak se mora reći jedno: Bernhard je tu austrijsku stoku trpeo naživo, celog života, živeo je među njom, i mada nije bio omiljen zbog svog surovog seciranja te katoličke fašistije, ipak niko nije pokušao da ga ubije zbog toga. Ovaj, pak, Salvadorac morao je od stoke da pobegne zbog ozbiljnih pretnji smrću izazvanih upravo ovim romanom, tako da sada živi i radi u Meksiku.
Mislim da i ovi extra-literarni podaci dovoljno dokazuju da je njegovo GAĐENJE autentično, i stoga vredno pažnje. Videćete, uostalom, koliko je stanje u Salvadoru slično – jezivo slično! – onom u Srbiji. Samo što Srbija još uvek nema svog Bernharda...
