среда, 4. септембар 2013.

SEKTA PRLJAVIH: Lice ulice

             Pre 4 godine napisao sam priču "Sekta prljavih", potaknut idejom, ili senkom ideje, Dorijana Nuaja, starog prijatelja i inspiratora. Ona se smesta našla u antologiji ISTINITE LAŽI koju je priredio i objavio Goran Skrobonja. A sada se našla – tačnije, poveći odlomak iz nje, cele tri strane – na jednom neobičnom, ezoteričnom, i krajnje prikladnom mestu: u časopisu Lice ulice.
            Kako prikladnom? Pa, lepo. Priča govori o čoveku na ivici samoubistva, smorenom i zgađenom svojim "normalnim" životom koji, doslovno na ivici ambisa, pošto pobaca svoja dokumenta i novčanik i mobilni telefon – naprasno oseti neku čudnu vrstu slobode, i odluči da ne skoči s mosta, već da ostane još malo u životu, ako je to život. Postaje beskućnik, spava u parkovima itd. ali onda, uskoro, nađe se fasciniran govorkanjima o sekti vrlo posebnih beskućnika – Sekti prljavih. Počne da se raspituje, da ih prati, i idući njihovim tragom silazi u podzemlje grada, otkrivajući njegovo dotad nepoznato naličje...
            Ova priča pokazala se kao poručena baš za ovaj časopis koji njegovi pokretači ovako opisuju:
            "Po ugledu na ulične novine Big issue u Velikoj Britaniji, projekat LICEULICE pokrenut je uz pomoć koalicije organizacija i pojedinaca u novembru 2009. godine.  Kada je Magazin počeo da se objavljuje odabrali smo deset adolescenata koji koriste programe CIM-a i uposlili ih kao prodavce Magazina Liceulice. Osnovna ideja projekta podrazumeva proces realizacije i ditribucije novinskog izdanja koje na ulicama Beograda i širom Srbije prodaju posebno pripremljeni beskućnici i tako ostvaruju i zakonsku novčanu dobit. CIM se trudi da u partnerstvu sa drugim organizacijama, a kroz specifične kulturno-medijske aktivnosti, ponudi praktična rešenja za smanjenje siromaštva, veću uposlenost i ublažavanje socijalne i kulturne isključenosti, da doprinese stvaranju uslova i pružanju mogućnosti marginalizovanim grupama za legalno ostvarivanje prihoda, za zapošljavanje i sticanje specifičnih primenjivih znanja i veština, odnosno za društvenu i ekonomsku inkluziju."
            Pošto ovaj blog takođe promoviše različitost i na svoj skromni način pokušava da afirmiše manjine, autsajdere, odbačene, nepoznate, "nevidljive", skrajnute, ezoterične, satanizovane, "monstrume", mislim da je ovaj spoj zaista savršen, i ja sam presrećan što je moja priča sa ovakvom tematikom dospela prvo među žanrovski krem Srbije danas, a onda – i među one o kojima govori: među odbačene, ponižene, obespravljene... marginalce... otpadnike... ljude koji sve svoje sa sobom nose...  
Oni zaslužuju podršku – evo kako možete i sami da priložite:
"Liceulice izlazi jednom mesečno, prodaju ga beskućnici, mladi ulice, najsiromašniji i najugroženiji pripadnici marginalizovanih grupa, a organizovane mreže prodavaca pokrivaju teritoriju Srbije.
Polovina ostvarenih prihoda od  prodaje ostaje prodavcima, dok se preostala sredstva koriste za nastavak izdavačkih aktivnosti, dodatni rad na integraciji prodavaca i druge različite filantropske programe pod imenom Liceulice.
Liceulice može da se kupi na ulicama Beograda i Novog Sada. U Beogradu naše prodavce možete sresti najčešće u Knez Mihailovoj ulici ili konkretno na Studentskog trgu kod PLATO-a. Svaki dan u poslepodnevnim satima naši prodavci u već prepoznatljivim uniformama čekaju da podele deo svog života sa vama u pisanoj formi ovog jedinstvenog Magazina."
            Moram reći da u ovom broju ima prilično zanimljivih priloga zbog kojih ovo stvarno vredi ne samo kupiti, nego i čitati: tu su vrlo rečiti dnevnici beskućnika, tu su tekstovi o njima ne samo na ex-Yu prostorima, nego i u svetu (npr. njujorški "Mole people", o kojima postoji i sasvim solidan FFF, THE MOLE, koji preporučujem za gledanje!) a hajlajt ovog broja, barem za pratioce Kulta, verovatno je slikovita reportaža pod naslovom ŽIVOT U GROBU o dvojici beskućnika koji žive u grobnicama na Starom niškom groblju! Talk about GHOULISH! Spooky shit on so many levels!
            Dakle, osmotrite svet iz jednog radikalno drugačijeg ugla i zamislite se malo nad svim tim. Ako vidite ove prodavce, kupite im neki primerak – značiće im mnogo, a vi nećete ni osetiti tih 150 din...
          PS: Zahvalnost Tijani Spasić koja me je pozvala da učestvujem u ovome i dam svoj mali doprinos jednoj drugačijoj vrsti horora.

            U to ime, evo još jednog odlomka iz priče SEKTA PRLJAVIH čiji znatno veći odlomak možete čitati u magazinu LICE ULICE, a ucelo je imate u antologiji ISTINITE LAŽI:



SEKTA PRLJAVIH
(odlomak)

Sada sam beskućnik, lutalica, bednik – stvorenje najodvratnije od svih: zapušten, prljav, smrdljiv, raščupan, vašljiv. I nikad se nisam osećao bolje.
Ljudi skreću pogled kada ih on nehotice navede na mene. Majke grabe decu za ruke i priljubljuju ih uz sebe, viču na njih ako zure u mene. Starci me gledaju sa nekom tugom i sažaljenjem kao da u meni prepoznaju varijaciju svoje izgubljenosti. Klinci i omladina suviše su zaslepljeni prečim potrebama da bi me uopšte registrovali. Ja lebdim na rubnom polju sveta, na ivici horizonta dešavanja, neuključen u zbivanja, nesvrstan. Beskoristan. I u tome je ključ. U krajnjem saldu, ne vide me jer ja nemam ništa da im dam.
Za većinu delujem bezopasno, jer izgledam suviše jadno da bih nekome nešto na silu uzeo. Ako me uopšte primete, u očima im čitam: "Hvala bogu što nisam na tvom mestu!" I ne slute da, susrevši ih, i ja mislim to isto.
Oni nemaju ništa što bih ja poželeo. Niti ja imam išta za njih. Savršena koegzistencija paralelnih svetova.
Jednog od prošlih dana, više ne pamtim kog, imao sam zanimljiv susret, ako se to tako može nazvati. U parku blizu jedne javne zgrade sretoh poznato lice – lice nekadašnjeg prijatelja. Tokom tih nekoliko metara, od prvog trena u kome me je spazio, pa do trena u kome je zamakao izvan mog vidnog polja, promenio je nekoliko izraza lica: prvo gađenje; pa prepoznavanje; pa iznenađenje; onda neverica; čuđenje; pa mrštenje uz odmahivanje glavom; najzad, pokušaj okasnelog glumljenja nezainteresovanosti. U samo nekoliko sekundi on me je prepoznao, odbacio i izbrisao iz liste postojećih. Ostadoh zadivljen. To nije mali poduhvat.
Možda će se osvrnuti za mnom. Možda će zaboraviti ovaj susret. Možda će mu se vratiti u košmaru iz koga se budi u znoju, uzlupalog srca. Možda će u narednim danima izbegavati ovaj park.
Ja sam gnojna rana na licu sveta, ili još bolje, sakrivena negde ispod kose: ne baš primetna, osim ako se dobro ne zagledate.
Ali svet me sve manje zanima. U poslednje vreme slabo boravim u prometnim delovima grada. Ulice, parkovi i kejovi su mi sve nesnosniji. Nije reč o aktivnom nedopadanju ili intelektualnoj nesklonosti tim mestima. Pre će biti neki instinktivni poriv da budem što dalje od njih. Kao bolesna životinja koja oseća da joj dolazi kraj i sklanja se da umre daleko od zdravih.
Možda mi i dolazi kraj. Svaki dan je moj mogući poslednji. U svakom času mogu odlučiti da prekinem s ovim.
A u međuvremenu, upijam sunce u sebe daleko od sveta, i zabavljam se trebljenjem začetaka misli u svojoj glavi. Naročito ako su vezane za moj prethodni život, tu eteričnu tvorevinu za koju sve teže mogu da poverujem da je ikada imala ikakvog materijalnog postojanja. Kakva travestija: baš kao i ona smešna faca koju sam pocepao zajedno sa ličnom kartom – to nisam ja. Nikada to nisam bio ja.

(...)