***(*)
3+
Ukupno osam sati – da, to
sam kazao, OSAM SATI – četiri i po
plus tri i po, posvećenih Barkerovom
originalu i njegovom genijalnom, nepravedno potcenjenom nastavku, u dva
povezana filma: Leviathan: The Story Of Hellraiser i Leviathan: The Story Of
Hellbound Hellraiser II! Šta tu ima da se ne voli – ili da se
preporučuje? Ili jesi ili NISI!
Formalno gledano, ovo je
„talking heads“ dokumentarac – ne čekujte ne znam kakve formalne i autorske
intervencije: ali zato očekujte da čujete maltene svakog člana ekipe oba filma,
uz nekoliko sumnjivih izostanaka, od kojih je naravno najveći i najbolniji Barkerov. On je, valjda, bio previše
bolestan, nemoćan i/ili nedostupan onih dana, pa se u filmu ne javlja ni glasom
ni stasom, osim kroz poneku sličicu sa snimanja itsl.
Kažu tvorci: „During the
time of production Mr. Barker was unwell and committed to other projects.“ Aha,
imao preča posla nego da priča o svom najboljem filmu i, uz KNJIGE KRVI,
najvrednijem nečem na šta je svoje ime ikada stavio. Ešli Lorens, koliko znam,
nema čak ni taj alibi, da je bolesna; valjda joj je ispod časti, ili joj
dosadilo da bude „skrim kvin“ (kao da je pa ikad bila nešto drugo, i da je iko
zna izvan Helrejzera)! Whatever!
Ipak, i bez njega, i bez
nje, u filmu su praktično svi ostali koje biste mogli poželeti da vidite i
čujete: Bob Keen, kreator maski, i
još tuce njegovih pomoćnika u tom poslu; Tony
Randel, reditelj nastavka, i Peter
Atkins, scenarista;
Christopher
Young, koji objašnjava kako je nastao jedan od najboljih horror skorova
ikada komponovanih; Robin Vidgeon,
direktor fotografije koji je nadahnuto ovekovečio sve te nezaboravne prizore sa
vizijom koja napadno nedostaje nastavcima, počev već od trećeg...
A tu su, naravno, i glumci.
Neizostavni, uvek lucidni i pametni Pinhed, Doug Bradley;
ne baš lepo ostarila a nekad preslatka Imogen Boorman;
a prijatno iznenađenje
je to što su čak i ozbiljni glumci pristali da govore o svojim ulogama u ovim
splaterima –
jer tu su i Andrew Robinson,
Kenneth Cranham („I have to see, I have to know!“) i sjajna zla
maćeha/kraljica, Clare Higgins.
Ovde
ima toliko mnogo zabavnih i vrednih svedočanstava, detaljnih koliko samo
najveći fanovi mogu poželeti – a ako niste fan prva dva Helrejzera,
ne znam kako ste uopšte zalutali na ovaj blog (verovatno Guglom)!
Da, ima malko previše duvanja
u Barkerovu svirajku (jao, kakav genije, jao, kakav vizionar, jao, divan
mladić, jao ovo ono) – i to nije loše kao
takvo, jer on jeste i to (bio, u
to vreme o kojem govore ovi), ali postaje repetitivno kad baš svaki od nekoliko
desetina učesnika mora da doda svoj panegirik, često identičan onome koji smo
čuli tri minuta ranije. 
Izlišno je reći da
maratonsko trajanje podrazumeva da vas zaista
zanima Helrejzer i da želite da znate SVE o njemu; ovo svakako nije
namenjeno prosečnom konzumentu dokumentaraca pa ni prosečnom horordžiji, jer
ovo traži nešto više znanja, posvećenosti, pažnje, koncentracije... Ali, oni
koji s time priđu ovom SM-maratonu, biće nagrađeni.
S obzirom na suštinsko
ograničenje „talking heads“ forme kao vizuelno prozaične, reditelj je učinio solidan
napor da slikanjem učesnika, montažom, i sporadičnim insertima (uključujući
neke ekskluzivne snimke sa samih snimanja) oživi materijal koliko se to može.
U tome se nije najbolje
snašao: ipak tu ima ponavljanja, gubljenja fokusa, brbljanja (moglo se ponešto
od razgovora i odbaciti, nije morao sve da natrpa), ne baš idealne organizacije
materijala, više je to „rambling“ nego što valja. LEVIJATANU nedostaje
tematsko-formalna čvrstina i preciznost kakvu, recimo, ima jedan drugi
maratonski EVERYTHING & EVERYONE dokumentarac, Never Sleep Again,
posvećen SVEMU što ste uopšte mogli poželeti da znate o serijalu A NIGHTMARE ON
ELM STREET (mislim da ga nisam prikazivao na blogu, ali evo sad ga
preporučujem; odličan je!).
Ipak, ono što mu fali na
formalnom planu, film itekako nadoknađuje na polju DUŠE: ovo je pre svega plod
entuzijazma svojih tvoraca, a entuzijazam nepatvoreno zrači i iz većine intervjuisanih
učesnika. Jasna je njihova posvećenost i radost, pa i čast/privilegija što su
bili deo takvih klasika i tako unikatne vizije.
Tokom svih osam sati trajanja
vidi se njihova ljubav prema onome što su uradili, i zasluženi ponos. To zaista
imponuje, isto kao i iskrenost s
kojom se osvrću na razne probleme u nastanku i recepciji prva dva filma, uz
povremenu zajebanciju na račun daljih, daleko slabijih nastavaka.
Dakle, tu su i anegdote, i
kurioziteti, i ogovaranja, i sitna koškanja, i povremeni dublji, pametni uvidi
u teme i ideje tih filmova, i sve to zajedno –uz gorepomenute ograde- svakako
vredi overiti. Ne mora u jednom cugu.
