*****
5
Na ovom blogu već sam u dva navrata opširno pisao o
BLADE RUNNERu, jednom od najdražih
mi filmova ikada snimljenih. Ako vam je to nekako promaklo, imate osvrt na
film, s naglaskom na poređenje sa (znatno slabijim) Dikovim romanom, OVDE;
a imate, takođe, i prikaz izuzetnog dokumentarca o ovom filmu, DANGEROUS DAYS:
THE MAKING OF BLADE RUNNER, i to baš OVDE.
Ipak, to nije razlog
da ovde ne okačim i svoj prikaz koji sam svojevremeno napisao i objavio na engleskom, u
knjizi 101 SCI-FI FILMS YOU MUST SEE
BEFORE YOU DIE. Ovaj tekst sam tek nedavno preveo na srpski, kako bi se
našao u specijalno bogatom katalogu Kinoteke za april, a povodom aprilske revije SF
filmova. Usput, preporučujem da ovaj katalog u celosti skinete OVDE,
jer u njemu ima još nekoliko tekstova, prikaza, napisa, tirada, impresija i
filozofiranja vrednih vaše pažnje.
Evo, dakle,
ekskluzivno, na srpskom, šta sam svetu, u najsažetijem obliku, imao da kažem o
BLEJD RANERU.
BLADE RUNNER
(1982)
"Još uvek mislim da je to jedan od najboljih
filmova koje sam ikada napravio."
(Ridli Skot)
Velika tema suočavanja sa činjenicama života predstavljena je sa
adekvatnom ambicijom i raskoši u Ridli Skotovoj superiornoj adaptaciji snažnog,
ali pomalo nezgrapnog romana Philipa K. Dicka Da li androidi sanjaju električne ovce?
Potencijal SF-a da zaobiđe "stvarnosne"
probleme i da prevaziđe oponašanje svakodnevnog života prepoznata je i
veličanstveno realizovana u ovom remek-delu žanra. Ukorenjenost u petparačkoj
(pulp) prozi SF-a i noara vidljiva je – ali preobražena, jer ti su koreni
transcendirani kao u prozi Rejmonda Čendlera i Vilijama Barouza (koji je skovao
frazu "Blade Runner"). Detektiv u kišnom mantilu, Rik Dekard (Harison
Ford) angažovan je da "penzioniše" grupu odmetnutih replikanata (androida
sa ograničenim životnim vekom). Dekard ima određene sumnje vezane za svoj posao
(on je, praktično, SF verzija lovca na ucenjene glave iz vesterna), ali susret
sa liderom replikanata će ga naterati da posumnja i u svoj identitet i
humanost.
Roj Beti (Rutger Hauer, u legendarnoj ulozi) mozak
je i duša te grupe, sa glavnim ciljem: da susretne svog Tvorca i zatraži
ultimativnu popravku: uklanjanje smrtnosti. Futuristički noar je prisutan u
smislu ikonografije (sumornost, kišom okupane ulice Los Anđelesa 2019. godine),
ali i u raspoloženju noarskog fatalizma: replikanti su, u osnovi, DOA (Dead on
Arrival: na neki način, već su mrtvi kad stignu na Zemlju). Ukleti "ubrzanim
raspadanjem", oni su u misiji uzaludnoj od samog početka. Ipak, Beti želi
da sazna može li Tvorac da popravi ono što je načinio.
"Sve što je želeo bili su isti odgovori koje i
mi ostali tražimo," razmišlja Dekard. "Odakle sam došao? Gde idem?
Koliko mi je preostalo?"
Kao bajronovski buntovnik, Beti je luciferska
figura koja uništava svog stvoritelja u dirljivoj sceni čije su tragične
implikacije neuporedive ne samo u SF-u, već na filmu uopšte. U neočekivano poetičnom
kraju, Lucifer evoluira u Hristoliku figuru, spasivši život svog ubice.
Tehnički gledano, on/to je mašina, ali na kraju stiče dušu koja je više od ljudske:
"Video sam stvari koje vi, ljudi, ne biste verovali. Zapaljeni ratni
brodovi blizu Oriona. Gledao sam C-zrake kako svetlucaju u mraku pored Tanhojzerove
Kapije. Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je
da se umre..."
Zadivljujuća scenografija Dejvida Snajdera i Lorensa
G. Pola zajedno sa tada najsavremenijim vizuelnim efektima (koji su odlično
ostarili, odnosno drže se bez problema i više od tri decenije kasnije) stvorila
je jedan od najnezaboravnijih ambijenata bilo kog filma, bez obzira na žanr.
Atmosfera je u velikoj meri poboljšana fenomenalnim atmosferičnim skorom
Vangelisa i oštrom ali gde treba i nežnom fotografijom Džordana Kronenveta. Čitava
glumačka ekipa je odlična, uključujući i Šon Jang, nezaboravnu u ulozi fatalne
žene osuđene na životni vek od samo 4 godine. "Šteta što ona neće živeti!
Ali, s druge strane, ko od nas hoće?" ISTREBLJIVAČ će živeti: njegovi
kvaliteti su vanvremenski.
