Ghoulov vodič kroz FEST 2015 (2): Ovo možete i propustiti

Svi drugi vas zatrpavaju hajpom i epp-om! Svi drugi vas teraju – kupujte, gledajte, konzumirajte, što više, dok ne padnete u nesfest! Jedino vam Ghoul, pored PREPORUKA, prijateljski kazuje i ono što vam drugi neće reći: koje naoko intrigantne filmove možete i da preskočite, pogledate kod kuće, ili ne gledate uopšte – jer kriza je i besparica, ko će da kupuje karte za 20 filmova na ovu skupoću?

Dakle, ovo dole sam ja gledao za vas i umesto vas: nisu to LOŠI filmovi, ali u konkurenciji daleko boljih i zanimljivijih, OVE baš i možete propustiti.

'71

**(*)

2+

Dobitnik Zlatnog Ghoula za naj-mušku ulogu, Džeri O'Konel (za film STARRED UP) ovde je prilično neupečatljiv jer mu poludupasti film ne pruža bogzna kakav materijal da se pokaže. Premisa, o engleskom vojniku koji zaostane iza "linije fronta" u Belfastu 1971. i onda mora sam da se probija kroz neprijateljsko okruženje, mogla je i morala da se izmuze za daleko uzbudljiviji film. Ovaj nije negledljiv, ali ne prevazilazi nivo kompetentne zaboravljivosti.

ČOVEK PTICA

BIRDMAN

?

Ovo sam ugasio posle pola sata (inače, traje oko dva). Zato, ovo nije kritika nego impresija i upozorenje: ništa mi ne vredi gimmick sa kamerom koja, navodno, sve snima u jednom cugu, džaba mi dobra gluma (i svi Oskari i zlato što sjaaa), kad me ti likovi i to što im se dešava apsolutno nisu zainteresovali da bih ih pratio dva sata. Film se ponaša kao da nikad nismo gledali ništa drugo o glumcima, rediteljima, probama, pozorištu a, za moj groš, ispod svih svojih razmetljivosti nudi bajat, predvidiv proizvod. Ako vam je baš stalo do filma o Čoveku sa Glavom Ptice, koji se ceo dešava u pozorištu, bolje pogledajte remek-delo Mikelea Soavija BLOODY BIRD (aka AQUARIUS, aka STAGE FRIGHT). E, deco, TO se zove BIRDMAN!

GLASOVI

THE VOICES

**

2+

Rajan Rejnolds je nešto kao moderni Norman Bejts – ali proleter, golja najobičniji, fizikalac, a ne hotelijer; umesto sa mrtvom majkom on govori sa svojim kućnim ljubimcima, psom (dobrica, glas razuma) i mačkom (krvožednom Id zloćom koja ga škotskim akcentom navodi na ubijanje). Velike šanse iz ove premise uglavnom su protraćene u jedva-poludupastom, napadno neduhovitom i nenadahnutom filmu. Jedini dobar fazon je taj što, dok je na lekovima, njegov stan izgleda kao toplo i prijatno, bogato opremljeno gnezdo, a kad prestane da ih uzima – vidi sebe u mračnom ćumezu tipičnom za serijske ubice; što je najgore, tad čak ni životinje ne govore. Avaj, džaba sve kad je zaplet skroz deža vi, a sa jednom jedinom inovacijom (životinje koje, kao, govore; kasnije i odsečene glave) ništa naročito nije urađeno. Prosto rečeno, ovi GLASOVI nemaju ništa zabavno i upečatljivo da vam kažu.

MAPE DO ZVEZDA

MAPS TO THE STARS

**

2

Boli me čak i prisećanje na ovaj film. Slično kao što se ČOVEK-TICA pravi da nikad nismo videli satiru na pozorište, glumce itd. tako se i Kronenberg ponaša kao da niko nikad nije razotkrio sjaj i bedu Holivuda, pa je zato snimio ovu ružnu i glupu telenovelu na tu temu. Oh, kako boli kad veliki padnu! Jedini donekle zabavan podzaplet u svemu ovome tiče se nadobudnog antipatičnog skota od deteta-zvezde i njegove već u korenu zatrovane (ne)čovečnosti, što je povod za nekoliko baš-baš crnohumornih scena. Ali za pravi crni humor sačekajte sam kraj, gde ćete videti wannabe dramsku, ozbiljnu scenu CGI vatre koja bi bila ismejana iz GHOST RIDER 3: HOLLYBALLOO!

RITAM LUDILA

WHIPLASH

**

2

WHIPLASH je srednjačka bezvezarija. Citiraću odličan članak koji jasno poentira zbog čega (i tako mi štedi vreme i trud): "Here’s what Charlie Parker didn’t do in the intervening year: sit alone in his room and work on making his fingers go faster. He played music, thought music, lived music. In “Whiplash,” the young musicians don’t play much music. Andrew isn’t in a band or a combo, doesn’t get together with his fellow-students and jam—not in a park, not in a subway station, not in a café, not even in a basement. He doesn’t study music theory, not alone and not (as Parker did) with his peers. There’s no obsessive comparing of recordings and styles, no sense of a wide-ranging appreciation of jazz history—no Elvin Jones, no Tony Williams, no Max Roach, no Ed Blackwell. In short, the musician’s life is about pure competitive ambition—the concert band and the exposure it provides—and nothing else. "

Tačno to: " There’s nothing in the film to indicate that Andrew has any originality in his music. What he has, and what he ultimately expresses, is chutzpah. That may be very helpful in readying Andrew for a job on television. “Whiplash” honors neither jazz nor cinema; it’s a work of petty didacticism that shows off petty mastery. "

Ovaj članak ucelo imate OVDE.

Vipleš svodi muziciranje na cirkuzanisanje, i to je njegov suštinski promašaj, u svođenju umetnosti na sport – mada čak ni u sportu ne pobeđuje nužno najuporniji, onaj koji je najviše prokrvario na vežbama i treninzima, koji je do pucanja napregao mišiće. Ali nema veze, i ovde na delu vidimo vulgarnu američku veru da će svako ko svakodnevno trči do iznemoglosti da postane maratonac i šampion.

To sve kulminira u idiotskoj završnoj sceni u kojoj mladac pokazuje svima kolko brzo može da lupa. Wow. Bravo sinko, get a job in a sideshow, will you? Dramaturški je to tako postavljeno da klinac i tu kao i svuda drugde ispada sebični egomanijački skot - jer izbacuje sebe u prvi i jedini plan, nauštrb benda koji ostavlja na cedilu, tj. baca u senku svojom solo egzibicijom. Kao: "Sklonite se vi sad, ćutite i gledajte moju egzibiciju!" To nije kolegijalno niti je lepo. Ali debili misle da tako nastaje umetnost...

TOKIJSKO PLEME

TOKYO TRIBE

??

S velikim nestrpljenjem sam dočekao novi film vrlo mi dragog reditelja, Šion Sona – ali, avaj, onda sam shvatio da ja ovo uopšte ne mogu da gledam! Naime, ta priča o ratu bandi, bandita i kojekakvog polusveta u alter-futur Tokiju u potpunosti je natopljena hip-hopom. Svi "junaci" to slušaju, svi recituju-verglaju-repuju, i čitav "film" zapravo izgleda kao dvočasovni vulgarno-šareni drečavi preterani spot za hipiti-hopiti "pesmu". Žao mi je, vidim da ima lepih slika u filmu (hell, ima ih i u video-spotovima, pa ne traju dva sata!), ali moje organsko gnušanje prema bilo čemu što makar u najavi prismrdi na rep čini mi nemogućim gledanje ovog filma.

TURISTA

TURIST /FORCE MAJEURE

**(*)

2+

Ova drama bi zapravo trebalo da bude nešto kao dead pan komedija naravi, ali toliko je dead da nije naročito smešna a ni zabavna – zapravo je do ivice negledljivosti prerazvučena, repetitivna i predvidiva sa svojim inače solidnim poentama i zapažanjima, onda kad se ne bavi opskurantizmom (kao u završnoj sceni, recimo). Nije da tu nema zanimljivosti, na momente, ima simpatičnih psiho-socioloških uvida, ali... ovaj prilično uninvolving film nije me dotakao koliko sam želeo i očekivao.

ZUBATI

TUSK

**

2

Ovo je film sa jednim jedinim "fazonom": ludak otima ljude i hirurški (?) ih pretvara u morževe. 

Avaj, taj "fazon" je razvučen na traaaajaaaanjeeeee predugometražnog filma krajnje na silu, ubacivanjem ničemu-neslužećih flešbekova i paralelne radnje u kojoj Džoni Dep pod šminkom preglumljava i krevelji se igrajući retardiranog kanadofrancuza u apsolutnom slepom crevu filma. 

Gledljivo, uz premotavanje, samo najzadrtijim pratiocima Kevina Smita, kurioziteta i najpovršnijim fanovima "ludih" filmova ("Brate, zamisli šta sam gledo: film o liku koji ljude pretvara u morske konje! Ne možeš da veruješ! Ludo burazere, ludo!"). 

Najveći horor u ovom pokušaju crnohumorne torture-strave jeste to u kakvog je nakazno debelog gmaza sa praseće sitnim očicama i tupavom facom izrastao Hejli Džoel Osment. 

Nekada je gledao mrtve ljude, a sad vidi ljude-morževe...

UBITI ČOVEKA

TO KILL A MAN

**(*)

2+

Lepo je uhvaćen osećaj sveprisutnog i skoro neizbežnog nasilja koje se kao usud, uprkos svim naporima, nadvija nad život jednog običnog porodičnog čoveka... ali kada do toga dođe, i kad on krene da se sveti, to postaje dosadno, razvučeno, predvidivo, i naprosto gubi se u jadnoj "poenti".

VARVARI

**

2-

Glupa prvoloptaška autošovinistička dramica u kojoj je Kosovo samo prazni mit, odnosno izgovor za lažno stečenu državnu pomoć, tj. alibi za lumpovanje i krađu po gradu (čuvene "patike za Kosovo"). Presad rumunske estetike u naše okruženje (Mladenovac vs. Beograd) tehnički nije loše izveden: kamera je dobra, kao i glumci-početnici (i/ili naturščici), ali džaba kad je scenario banalno soc-horor sranje selektivno prepisano iz dnevnih novina, bez ikakve nadgradnje.

Distanca 

La distancia

**

2+

Tri patuljka imaju zadatak da otmu umetninu pod nazivom "Distanca" iz kotlarnice jedne napuštene ruševne propale ruske termocentrale u nedođiji. Oni to glatko i učine. Kraj. Usput imamo neke lepe slike iz žanra "kako mali Đokica zamišlja umetnost". Dosadno i ni blizu tako ludo kao što na prvi opis zvuči (mada, iskren da budem, nije sasvim lišeno određenog skoro dadaističkog anything goes šarma).