izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 17. децембар 2012.

U vodenici Save Savanovića (2. deo)

 U prvom delu ovog izveštaja dao sam predistoriju priče o (pravom) prvom srpskom vampiru (Peri Blagojeviću), kao i o najpoznatijem – Savi Savanoviću; opisao sam kako je došlo do moje posete selu Zarožje, i prvu fazu puta, do dolaska u selo, uz osvrt na internacionalnu medijsku halabuku koja je baš tih dana pratila to selo i "Savinu" vodenicu kraj njega. A sada, evo pravog mesa ove priče! Slede ekskluzivne impresije i slike sa lica mesta, iz kolevke srpske vampiristike i hororizma.
Na donjoj slici - vodenica kako je izgledala 2010. godine, pre potpunog rušenja krova: 
Napomene: 1) kao i uvek, klikni na sliku da je vidiš veću i detaljniju; 2) copyright za sve fotke sa žigom – The Cult of Ghoul Inc; 3) sve fotke, osim dve (očigledno je koje su izuzeci), načinjene su 02. decembra 2012. od strane horror tima; 4) sve fotke, osim onih koje mene prikazuju, uslikao sam ja-pa-ja!
...Kad smo napokon sišli sa Ibarske magistrale, spustili smo se srednje-lošim drumom do sela Zarožje i tu načinili pogrešno skretanje. Ali, naša sreća tog sablasno-maglovitog i mestimično kišovitog decembarskog dana bila je tolika da nam se posrećilo čak i s pogrešnim skretanjem. Naime, drumče kojim smo sišli sa druma naniže, ka dnu doline, očekujući da tu nađemo vodenicu, vrlo brzo se pretvorilo u ćorsokak. Ali ne pre nego što smo na njegovom kraju ugledali jednu ženu u avliji i upitali je za vodenicu. 
Strahinja i Pišev su sa njom usnimili kraći razgovor, uprkos sitnorominjajućoj kišici. Žena nam je kazala da se vampira ne boji, tj. ne veruje u njih, a nije ni čula za navodnu obavijest iz opštine da se upozorava građanstvo da se pripazi Save sad kad mu se srušila vodenica itd. I ne samo što nam je objasnila put do tražene lokacije nego nam je, što će se pokazati kao sudbonosno, preporučila da potražimo izvesnog meštanina, Slobodana, koji zna mnogo toga o celoj toj priči, i rad je da o tome priča pred kamerama, s kojima je već imao puno iskustva u prethodnim danima. Baš nam takav treba! I zato, prva stanica bila je njegova avlija, koju prepoznadosmo iz prve, zahvaljujući opisu pomenute zarožanke.
Ukratko – sreća nas je nanela u dom izuzetno gostoprimljivih i u svakom pogledu divnih ljudi koji su baš tada pravili kobasice za svoje potrebe (od mesa sa svinjokolja od pre par dana). Ne samo što su nas usred tog posla primili u dom, nego su nas i domaćinski ugostili – slatko, sok, domaća pita sa sirom i sa jabukom, palačinke, domaći duvan-čvarci itd. Nismo hteli da budemo na smetnji, pa ni da ulazimo unutra, ali –kako nam kasnije rekoše drugi ljudi- narod je u ovim krajevima vanredno gostoprimljiv, gost je svetinja, i uvredili bi se da smo insistirali da ne prihvatimo njihove ponude. Ipak je to Zapadna Srbija, srce srpstva (zajedno sa središnjom Šumadijom), nezatrovano kojekakvim elementima koji, recimo, istočnu i južnu Srbiju čine stecištima kojekakvog šljama.
Slobodan nam je još detaljnije objasnio kako da dođemo do vodenice, i poslao nas tamo dok privrši svoj posao s kobasicama, nudeći da nam kasnije u kameru kaže šta god budemo raspoloženi da ga pitamo. Tako i bi: odosmo kolima oko 1km dalje, i bez greške nađosmo vodenicu. Zahvaljujući TV prilozima i fotkama iz ranijih dana nije bilo ni najmanje sumnje da je to baš ta.
Prvi utisak: vodenica nije u selu, nego podalje od njega, što je sasvim normalna stvar i u skladu sa simboličkim značenjem te lokacije kao mesta koje i jeste i nije deo zajednice. Jeste, jer njoj pripada i njoj (vitalno) služi, a nije zato što je ipak podalje od nje, izdvojeno i blago tabuizirano, te kao takvo idealno za manifestovanje onostranih sila...
 
Drugi utisak: pored puta, direktno naspram vodenice, nalazi se spomenik čoveku koji je baš na tom mestu preminuo. Kažu, nije nikako vezano za Savu. Kažu, srčani udar. Kažu, slučajnost što je baš tu...
Treći utisak: blago razočarenje što je vodenica previše blizu putu, pa još asfaltnom, koji prolazi kroz tu udolinu i svojom savremenošću narušava inače divlju lepotu i atmosferu starinskog, drevnog.
Četvrti utisak: do vodenice ne postoji pristupačna staza, a kamoli put. Do nje se s tog asfalta može sići, na jedvite jade, i uz mnogo opreza, samo niz jedva primetan stazuljak, strm i rizičan, naročito po blatnom i klizavom vremenu.
Peti utisak: dobro je da ipak nije cela srušena, kako neki neprecizni izveštaji iz treće ruke tvrde. Dakle, nije se "srušila Savina vodenica", nego samo njen krov. Zidovi se zasad još drže, i podupiru impozantnu i oku prijatnu građevinu.
Kasnije nam rekoše da je krov pao pre više od godinu dana, što još besmislenijom čini tu novinarsku patku o "nedavnom" rušenju vodenice i posledičnom "strahu" meštana od posledica toga. Pre će biti da je nekome (iz opštine?) tek ovih dana sinulo da nekako unovči lažne glasine o tome. Pitanje je samo zašto su čekali toliko dugo...
Što se tiče lokacije, ona je savršena. Mesto je zaista sa svih strana izolovano brdima i zlokobnim đavolovarošanskim šiljatim stenama, senovitom šumom, i uopšte ne deluje kao da je selo odmah iza. Osećaj izolovanosti je više nego primetan čak i usred podneva.
Čulo se samo stalno klokotanje planinskog potoka, ali čak i žubor te vode baš na tom mestu, u tako gluvom i sivom danu, nosio je zlokobne konotacije.
Sasvim prikladno tom ambijentu, Sava Savanović je demonstrirao svoju vampirsku sposobnost preobražavanja u ma koju životinju, Mada se češće pretvara u vuka ili psa, nama se ukazao u obliku velike blede žabe. Zaista originalno (i ljigavo)! Mada se lukavo kamuflirao među kamenjem, mom gulovskom oku nije mogao da promakne, pa sam ga uslikao u krupnom planu, kao dokaz. Kasnije je postao nevidljiv.
U vodenici su primetni tragovi plamena, odnosno požara. Nažalost, zaboravio sam da kasnije pitam Slobodana otkud to, i otkad. Ali, ako zamišljate scenu gomile seljaka sa bakljama koji dolaze ovde kao na kraju nekog Univerzalovog horora iz 1930-ih – o'ladite. Čisto sumnjam da je tako nešto u pitanju.
Kao što se može videti, vodenični točkovi su još uvek unutra, u kršu i rusvaju od palih greda i ćeremida.
Vodenica deluje mala: skroman prostor za rođenje tako velikog mita o Savi Savanoviću – sobičak jedva dovoljan da se u njemu dva čoveka okrenu jedan oko drugog bez dodira.
Svakako je prostora manje nego u onoj vodenici iz LEPTIRICE. I kad sam kod toga, valja naglasiti da taj TV film *nije* sniman u Zarožju, već u nekom selu u današnjoj Bosni, a ondašnjoj SFRJ. Razlog je taj što je Kadijević a) želeo vodenicu u radnom stanju, a ova zarožanska u to vreme nije bila u pogonu; i b) želeo je veći i slikovitiji prostor od ovoga u kome kamerman ne bi imao gde da se okrene sa svojom mahinom.
Kasnije tog dana Slobodan nas je poveo u jednu drugu, bolje očuvanu vodenicu –znatno veću od ove. Ali džaba joj očuvanost, džaba joj prostor, kad je na mnogo prozaičnijem, neskrovitom mestu, nepogodnom za pletenje jezivih priča i legendi.
Naravno, ovu Savinu vodenicu smo obišli i razgledali sa svih strana, i tek kad smo je osmotrili odozdo shvatili smo koliko je zapravo strašno propala: ne samo očigledno srušeni krov, nego je i njen pod na ivici propasti.
Podne daske su sasvim polegle, popucale i svile se ka tlu, i neki neoprezni namernik koji ovde eventualno dođe i reši da se šegači u unutrašnjosti vodenice lako može da strada, ili barem ozbiljno da se sjebe, usput ubrzavši rušenje cele vodenice, ako svojom težinom polomi već žestoko natrule daske i grede.
Kad sam video u kakvom je stanju pod, shvatio sam koliko je nerealna, a na neki način i besmislena priča o "renoviranju" vodenice, što se moglo naći u pojedinim izveštajima i prilozima. Nema ovde šanse za renoviranje: to je toliko trulo i propalo da jedino može da se izgradi iznova, od nule – dakle, da se sruši skroz, ili barem drveni deo, pa da se gradi na postojećim kamenim temeljima (mada mi ni oni ne deluju baš mnogo stameno).
Ako neko u tome bude video materijalnu korist (turizam i sl), može da to uradi, ali – to više neće biti TO. Mislim da se sa velikom sigurnošću može reći da su Strahinja, Pišev i Ghoul bili među poslednjim živim ljudskim bićima koja su kročila u autentičnu Savinu vodenicu dok se ova koliko-toliko držala na okupu, makar i kao polu-ruševina. Biću zaprepašćen ako ovo sve izdrži snegove ove zime i ako proleće dočeka u iole prepoznatljivom obliku kakav smo mi imali sreće da, maltene u poslednji čas, zateknemo.
Znači, okej, možda neko, nekad, ovde napravi još lepšu i još stariju (sic) vodenicu, ali to više neće biti ona u kojoj je najpoznatiji srpski vampir, navodno, davio vodeničare – nego neka sasvim druga. I drago mi je što sam ovde bio i autentičan ugođaj osetio pre nego što neko nađe za shodno da ovo sruši i napravi novu "vodenicu"; pre nego što izgrade staze i stepenice da svaka baba i svako derište može tu da prolazi i kolicima prilazi; pre nego što naprave trafike, suvenirnice i kafane odmah pored, i tako sasvim ubiju unikatnu atmosferu tišine, samoće, izolacije i neljudske, blago neprijateljske, zlokobne prirode na ovom mestu.
Kad sam već kod suvenira, sa sobom sam odavde poneo nekoliko: dve treščice iz drvenog dela vodenice i jedan kamičak izvučen iz njenog temelja. I mada mi to sve vreme stoji kraj uzglavlja, tokom ove dve nedelje koje su prošle od tada nije mi nijednom u san došao niti Sava, niti neki drugi vampir – zapravo, nisam imao nijedan horor košmar... Pišev je sa sobom poneo jedan veliki štap, kako bi njime o tlo oslanjao svoje izdžigljale kosti, ali ni on nakon toga nije doživeo nikakvu natprirodnu emanaciju ("Vrati mi moj štap!" i slično).
Od Slobodana smo čuli priču o Savi Savanoviću otprilike onakvu kakva je čitaocima Glišićeve priče poznata (vidi 1. deo ovog izveštaja za dajdžest-podsećanje). Jedino odstupanje je u tome što je, prema njegovoj verziji, Strahinja u vodenicu otišao sam (a ne na angažovanje starešina sela), praktično sa samoubilačkim namerama. Znači, ne da pomogne selu, ne da se dokaže kao zreo momak za nesuđenu devojku, nego kao razočarani melanholik koji je, kad mu je odbijena prošnja voljene, rešio da ode u vodenicu i pusti da ga tu vampir sredi, jer šta će mu život bez drage...
Slobodan nam je kazao i to da se niko drugi, posle Save, u selu nije vampirio; da ljudi tog kraja svi znaju za priču o Savi S, ali da ne osećaju neki preterani strah od tog mesta, žive svoje živote najnormalnije u njenoj blizini – ali, takođe, izbegavaju da se tu zadese uveče, a kraj nje ne bi prespavali ni za kakve novce.
Kad sam kod toga, kazao nam je da je nedavno, pre nekoliko meseci, tu boravila grupica Novosađana, koji su spavali kraj vodenice čak dve ili tri noći. Videli smo tragove njihovog kampa. Kaže da ništa posebno nisu videli, ali jesu tokom noći čuli neke zvuke i glasove za koje nisu baš bili sigurni odakle su i šta znače...
Slobodanov sin mi je nudio 300 E da zanoćim kraj vodenice, što bih možda i učinio da sam imao sa sobom svoju vreću za spavanje, i da nisam morao da se nazad u Beograd vratim istog popodneva sa ekipom. No, ako ima ljudi koji smatraju da je to easy money, samo izvolite, idite u Zarožje pa nađite nekoga ko će vam platiti da zanoćite kraj Savine vodenice – i nek vam je sa srećom! Al' ako vam se nešto desi, ja perem ruke od svake odgovornosti!
U idućem nastavku: 1) poseta drugoj, većoj i očuvanijoj vodenici u Zarožju (i mali trač o tome kako je čuveni putopisac Memedović "noćio" u "Savinoj" vodenici)! 2) dva prastara groba kraj crkvice u selu! 3) obilazak jednog apsolutno neodoljivog, pradrevnog groblja, najstarijeg na kojem sam ikada ghoulovao (starog nekoliko vekova)! Stay tuned!
 
---NASTAVIĆE SE---

Нема коментара: