TAMAMI: THE BABY'S CURSE

*(*)

2-

posle dužeg vremena pade mi šaka jedan novi japanski 'horor'.

ehh, ova slavna nacija već više godina unazad zabušava na horor polju, i može se reći da još od NOROI-ja (2005) i NIGHTMARE DETECTIVE-a (2007) nismo videli ništa natprosečno iz zemlje izlazećeg horor sunca. istina, do naših obala tek treba da doplutaju cukamotov nastavak i miikeova horor-komedija iz 2007 (!) ali čak i sa njima, japanska knjiga je spala na 2 slova: M(iike) i T(sukamoto).

sve ovo ostalo je sitna boranija, pa tako i YÛDAI YAMAGUCHI, predmet današnje autopsije. on za sobom ima 2 filmića vredna gledanja (ali ne baš nekih memorabilnih ejakulacija – u pitanju su mlake trojke), i to: BATTLEFIELD BASEBALL i MEATBALL MACHINE. avaj, TAMAMI: THE BABY'S CURSE je znatno slabiji u odnosu na njih.

pre svega, film je previše JEFTIN, a ambicije scenarija traže daleko bolje efekte maske i CGI-ja nego što su ovde prikazani. ovo bi trebalo da ima budžetski i vizuelni raspon jednog SWEENEY TODD-a, a zapravo po svemu pripada kategoriji nečeg poput, recimo, FEAST 3. čak i nevezano za scene sa efektima, film je uslikan vrlo jadno, izgleda još jeftinije nego što jeste, a i zvuk je rudimentaran, sa lica mesta, bez jače obrade, što sve smrdi po amaterštini.

zatim, film je PREDUG: ni predvidivije priče, ni više vremena da se ona zaplete i rasplete: sa svojih 105 minuta ovo čudo traje bar sat vremena previše! kao 45-minutna epizoda u omnibusu, ili kao stand-alone filmić tog trajanja, ovo bi bilo sasvim svarljivo – ali preko 100' ovog smaranja je na ivici nepodnošljivosti.

problematičan je odnos prema passe tematici i stilizaciji: u suštini, ovo je užasno zastareo film, ali snimljen kao da je to nešto sveže. to je kao kad bi neko danas uzeo da rimejkuje neki gotski film r. cormana ili m. bave, ali sa manjim budgetom nego što su i originali imali, sa neizmenjenim scenarijem, i sa video kamerom. drugim rečima, ovaj zaplet vapi za nekom vrstom stilizacije koja bi nekako osmislila njegove olujne noći, munje i gromove, puste kuće, lude naučnike, demonske bebe, mahnite mame, vrle djeve koje beeeskrajno spooooro hoooodaju duuuuugiiiiiiiiiiiim hooooooodniiiiiiiciiiiimaaaaaaa dok nose trokrake svećnjake. malo ko danas to ume da uradi: tim burton je jedan od retkih koji umeju da te retro-fore učine modernoizgledajućim i, čak, zabavnim.

jamaguči nas samo muči, ali ima još mnogo toga da nauči.

njegov film je i tematski i stilski i po ritmu suviše nekoherentan, passe, bez pravog razloga za postojanje, bez dovoljno zabavnosti (gore scene su male, kratke i ništa spektakularno – jedna otkinuta glava, jedna odsečena ruka…), bez dinamike, bez duha, bez artikulisanog stava prema materijalu.

da li je ovo trebalo da bude scary & gory horror, ili komedija-parodija? kako god, film pada u oba slučaja: previše je dosadan i uninvolving (slaba gluma, otrcane situacije, predvidivi 'šokovi') za stravu, previše malokrvan i neoriginalan za 'šokove', a smešan je uglavnom kroz svoju jeftinoću (loše animirane scene u kojima beba skače hodnicima od poda do tavanice kao u nekom crtiću čaka džonsa, ili jadno neubedljive CGI scene požara i uništenja velelepne zgrade na kraju).

ukratko, slab film sa vrlo malo toga za pod zub, samo za najočajnije kompletiste japanskog horora.