MODERNI LAVKRAFT – NAŽIVO, ILI HOROR UŽIVO

  

            Narode, dosta je bilo čekanja i odlaganja: ne mogu više da podnesem frustrirajuću situaciju da svako malo dobijam upite – preko mejla, bloga, fejsa i naživo – kako i gde nabaviti primerak mog romana NAŽIVO, odnosno, pošto ga već nigde nema – kad će novo izdanje. Predugo je ovaj roman bio nedostupan, out of print, predugo ste morali da čitate kojekakve surogate i koještarije koje sebe nazivaju hororom, a da vam je prava stvar bila nedostupna. Dosta više!

            Treće, ultimativno izdanje mog prvenca izlazi vrlo uskoro – i to kao samizdat, jer to je jedina smislena opcija za tu andergraund knjigu. Nije to za „normalne“ izdavače niti za knjižare. Uskoro ću raspisati pretplatu, sa svim detaljima. Samo bez zapitkivanja sada: molim još malo strpljenja – SVE ćete saznati u narednih 10-ak dana.

            Sasvim tipično za knjigu koja, kada je izašla, nije imala nijednu normalnu promociju, nego samo dve ANTI-promocije, i to nekoliko godina nakon izlaska – kao neku vrstu najave novog izdanja želim sa vama da podelim jednu NEGATIVNU kritiku ove knjige. To je, inače, jedini negativno intoniran prikaz, od svih objavljenih u periodici koje je ovaj roman do sada dobio, pa je kuriozitet tim veći a tekst time zabavniji.

            Kao što ćete videti, autorka se u većem delu teksta iz petnih žila upinje da dokaže moju navodnu neoriginalnost, ako ne i čist plagijat, zato što su joj se javile neke paralele sa određenim književnim delima – a ponajviše sa Lavkraftovim romanom Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda (koji ću dogodine najzad da prevedem na srpski onako kako dolikuje).

            Šta da kažem? Kriv sam! Sve sam ukrao! Trunka originalnosti ne postoji u mom Prvencu! Evo, pročitajte i sami donji tekst; ako ste pravi kultista onda ste NAŽIVO (odavno) čitali (i to više puta), pa ćete moći i sami da potvrdite, ili osporite, ima li nečega u ovim optužbama.

            Oni koji su se kasnije pridružili Kultu, pa nisu na vreme obezbedili ovu kultnu knjigu – moći će vrlo skoro, već početkom leta, da i sami uporede moj tekst sa Lavkraftovim, kao i sa uvidima koje im pruža izvesna (meni, a i šire, nepoznata) Marija Nikolić.

Marija Nikolić

MODERNI LAVKRAFT - NAŽIVO ILI HOROR UŽIVO

Dejan Ognjanović, Naživo, Prosveta, Niš, 2003.

Prikaz objavljen u: Slava, Dom omladine Niš „Кolumbo“ d.o.o., Niš, br. 6-7, januar-jun 2004, str. 147-151.

„Najstarija i najjača čovekova emocija je strah, a najstarija i najjača vrsta straha je strah od nepoznatog.“

H. P. Lavkraft  (sic)

Na prvo čitanje — neobična, teška i bestijalno-perverzna knjiga, u maniru jednog Bukovskog ili de Sada. No, pažljivije uranjanje u srž romana Naživo Dejana Ognjanovića otkriva erudiciju koja se žedno napajala sa izvora bogatog tradicijom starije ali i novije engleske i američke književnosti.

Roman Naživo predstavlja svojevrsnu odu jednome od najvećih pisaca horor žanra, Hauardu Filipsu Lavkraftu. Analogije između njegovog kultnog romana Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, kao i u manjoj meri, ostalih dela, i Ognjanovićevog romana, očigledne su i brojne, te se vrlo lako sve sličnosti (ili -tačnije rečeno, podudarnosti) mogu pratiti. Roman Naživo pisan je u ich—formi i od početka do kraja ostvaren je kroz pripovedanje glavnog junaka o svom životu. Takvim izborom forme, Ognjanović je dobio na dramatičnosti kazivanja i doprineo da njegovo delo dobije onu neophodnu uverljivost. Glavni lik u romanu (ujedno i pripovedač) je mladić Dejan, student anglistike na Filozofskom fakultetu u Nišu, koji radi u porno video-klubu „TOR GUN". Negova strast su horor filmovi, horor i okultna literatura. Rad u video-klubu njegov je beg od svakodnevice. Živi povučeno; jedini prijatelj mu je njegov poslodavac i vlasnik kluba, Goran. Njihov odnos stoga umnogome liči na odnos doktora Vileta i mladog Čarlsa Vorda, junake Lavkraftovog romana. (Sve kasnije analogije i poređenja biće vezane za navedeno Lavkraftovo delo). Misterioznu i nadasve ezoteričnu atmosferu u romanu, Ognjanović je smestio u konkretan vremenski i prostorni okvir -90-e godine 20. veka, te se kroz ceo roman protkivaju sekvence iz ratova na prostoru bivše SFRJ (Hrvatska, Bosna) i zajedljivi komentari na način i uslove života u Srbiji. Prvobitna pasija za horor literaturom, mračnom muzikom (death i gothic metal, industrial orijentacije) i horor filmovima glavnog junaka — po žaru i energiji istovetna je onoj mladog Vorda za izučavanjem starina kolonijalne arhitekture.

Rad u video-klubu dao je prostora nekim novim interesovanjima, i tu je začetak ponora koji se otvorio pod Ognjanovićevim junakom. Njegova strast za horor-orijentacijom ustupila je mesto pasiji za zabranjenim filmovima porno-produkcije (tzv. snuff-filmovima) i istovetna je sa strašću sa kojom Čarls Vord uranja u izučavanje okultnog. Prelomni trenutak u romanu nastaje kada junak sasvim slučajno nailazi na oglas video-kluba MAKS. Sledi raspitivanje i skupljanje delića u mozaik na osnovu šturih i škrtih detalja, baziranih na glasinama i rekla-kazala pričama. Ova scena je potpuno istovetna sa onom kada mladi Vord, takođe slučajno, među precima svoje majke, otkriva izvesnog dugovekog čoveka po imenu Džozef Karven, i, nešto kasnije, njegov tajni dnevnik.

Kako jedna stvar vodi drugoj, tako se i glavni junak, u potrazi za Maksom, obreo u Prištini. Opis dela Prištine, sa svim mračnim detaljima, podseća na opis mitske visoravni Leng, a kojoj govori Lavkraft u romanu U planinama ludila i, naročito, u triptihonu o Rendolfu Karteru. Susret i razgovor sa Maksom, u kolima, na putu do mesta gde Maks drži zabranjene filmove, za koje je Dejan pokazao interesovanje (i zbog kojih je, uostalom, i došao u Prištinu) i Maksovo pitanje upućeno Dejanu da li je „gadljiv", u potpunosti je preuzeto iz Lavkraftovog romana. Tamo postoji scena razgovora Džozefa Karvena sa jednim od svojih „prijatelja“, u kojoj taj komentariše kako je mladi Vord postao „suviše gadljiv za posao“.

Dejanova strast za retkim, bizarnim i zabranjenim, vezivno je tkivo koje drži radnju romana na okupu, i istovetna je strasti traganja mladog Vorda za retkim knjigama i autorima, u prilično mutnim i nejasnim vodama okultne i magijske oblasti.

Prikaz Maksove pozamašne kolekcije zabranjenih filmova i utisak koji je ona ostavila na glavnog junaka, kao da je prenet iz Lavkraftovog romana — opis Karvenove biblioteke sa zabranjenim i„bogohulnim" delima. Tamo se mogao naći jedan Borelius, Nekronomikon Abdule al Hazreda (koga Ognjanović i pominje u svom romanu), Elifas Levi, i čitav niz dela jevrejskih i arapskih pisaca prilično opskurne sadržine.

Podudarnosti ili „slučajnosti“ sa Lavkraftovim romanom kao da se hronološki nižu — opis Maksovog glasa da „govori kao da mu fali pola glasnih žica“ podseća na Karvenov čudni šupljikavi šapat; priče koje kolaju o Maksu, a koje Dejanu kazuje njegov drug iz Prištine, Adrijan, podsećaju na opise Karvenovih „poduhvata“. Preobražaj koji je usledio nakon gledanja dela filma koji prikazuje prizivanje i materijalizaciju „nečega“, vidljiv je na glavnom junaku u psihofizičkom smislu - isto kao kad se na licu mladog Vorda pojavila jamica iznad desnog oka, koje ranije tu nije bilo, tako je i Ognjanovićev junak na svom licu uočio tragove nečeg tuđinskog, dotada neprisutnog. Daje otkaz u video-klubu, posvećuje se samo gledanju filmova koje je presnimio od Maksa; tako se i Čarls Vord prepustio čitanju okultnih knjiga, koje je doneo sa sobom iz inostranstva, prethodno zauvek napustivši svoju bezazlenu i naivnu strast proučavanja kolonijalne arhitekture Novog sveta. Scena sa devojkom, koja je raskomadana u ritualu prizivanja i čiji leš je uništen u kiselini - u potpunosti preuzeta iz Lavkraftovog dela — pismo mladog Vorda u kome upozorava svoga prijatelja, doktora Vileta, da Karvena treba ubiti i rastvoriti mu leš u kiselini!

U poslednjim segmentima romana, čini se da je Ognjanović za predložak imao Bulgakovljev roman Majstor i Margarita. Vođa tajnog „Bratstva", Martin, podseća na Volanda, Boris je neka čudna mešavina Korovjova i Begemota, a sam čin inicijacije glavnog junaka sliči Margaretinoj kod Volanda. Martinovo obraćanje glavnom junaku, u kome mu tumači osnovne postulate magije, ima kvazi-filozofsku podlogu i dosta se naslanja na učenje samog Alistera Kroulija (koga, doduše, sam autor vrlo slobodno tumači, verovatno se oslanjajući na određena Kroulijeva dela).

U vezi sa ovim je i scena prizivanja „nečega“ i formula u kojoj se pominje jedno ime - poznato u svim crnomagijskim bajalicama — Jog Sotot, na koje će i sam Lavkraft poziva u svom romanu, dajući mu istaknutu ulogu, u dva vida - u vidu Zmajevog repa i Zmajevog čvora (a kojima se naš autor obilato poslužio i u slobodnom „prepevu“ ih uneo u svoj roman). Po tome što ne opisuje stvari do kraja, nije teško odrediti kod koga je pekao zanat.

Lavkraft takođe ne opisuje do kraja, već čitaocu samo nagovesti od onostrane strave, da bi se slika konačno uobličila u svesti samog čitaoca, poprimajući onoliko stravične oblike koliko dopušta prosečna imaginacija. Ukoliko je čitalac malo bolje upoznat sa tradicijom gotske škole romana, najboljim ostvarenjima H. F. Lavkrafta i E. A. Poa, slike uobličene u svesti su stravičnije. Poznato je da su osetljivije i, hipersenzitivne osobe, naročito, podložnije sugestiji od običnih ljudi, koji bivstvuju pod okriljem osnovnih zakonitosti života - fizioloških i egzistencijalnih. Iole lucidniji umovi uvek teže izazovu, potvrdi svojih strahova i sumnji.

Upravo citat sa početka ovog prikaza to i potvrđuje.

Sam kraj romana predstavlja slobodniju interpretaciju Lavkraftovog objašnjenja sudbine Čarlsa Vorda, začinjenu kombinacijom Stivena Kinga, Klajva Barkera, Džejmsa Herberta i filmskih sekvenci: „I tako je, neočekivano, otkrio stvari koje smrtnik ne sme da zna, uspeo da se vrati u daleku prošlost i dosegne do davnih vremena do kojih niko ne sme da dosegne; a iz tih prohujalih dana iskrslo je nešto što ga je progutalo“.

Ognjanovićevo književno znanje je nesporno. Vidljivo je njegovo naslanjanje na tzv. jezersku školu (Bajron, Šeli, Kits), po težnji da se skaradnostima, opskurnim, bizarnim, pa donekle i perverznim skandalizuje čitalac i sablazne vodeći i važeći književni kanoni. Po brutalnosti opisanih scena i lascivnosti jezika (u pitanju je moderni, svakodnevni jezik urbane sredine) podseća na vodeće pisce horor žanra današnjice — Klajva Barkera (njegov već legendarni ciklus romana Knjige krvi), Stivena Kinga i Džejmsa Herberta. Poput E. A. Poa i Bodlera, Ognjanović kao da istrajava u istraživanju lepote zla, u prerađenom, modernom značenju krilatice „poetika ružnog“. Kao i kod Bodlera, i kod Ognjanovića je prisutna slika ponora. Kod Ognjanovića, ponor je duboko doživljeno intimno osećanje, suprotan je svesti. U vezi sa ponorima u koje zapada i u koje, na kraju romana propada glavni junak, mogu poslužiti reči Radomira Konstantinovića o Bodleru: „Svest se teško opire, jer ponori koji se otvaraju na svim stranama izazivaju vrtoglavicu razuma, dok nesvesni deo bića sa radošću srlja u zjapeće provalije“.

Nesumnjivom poznavaocu engleske književnosti, Ognjanoviću nije stran ni pojam dendija i dendizma u književnosti. Glavni junak je poput dendija; on oseća odvratnost prema životu i svemu što se odnosi na obnavljanje života; njega fascinira smrt. Prisutan je i jedan od postulata „religije“ dendija — ne mešati se sa gomilom, ostati izdvojen od mase. Ovaj postulat prisutan je kao jedan od glavnih motiva u Ognjanovićevom romanu. Naročito je vidljiv kroz način na koji glavni junak posmatra ljude oko sebe — scena u liftu, sa susetkom i njeno dvoje dece, gde osećaj odvratnosti prema običnim ljudima prosto zapljuskuje svaku reč u tom opisu.

No, ne može se oteti utisku da roman obiluje autobiografskim detaljima (ime glavnog junaka, njegove studije anglistike itd.). Prisustvo tih detalja, kao i tema koja svoje izvorište nalazi u mistici, okultnom i onostranom, dobitna su kombinacija da ovaj roman stekne simpatije i pobudi interesovanje kod, prvenstveno mlađe publike koja, većinom, nije ni čula za Lavkrafta, ali i svih onih koji vole ostvarenja ovakvog žanra.

Stiče se utisak da je Ognjanović ovo delo pisao za sebe. Od početka do kraja pratimo „pustolovine“ čoveka koji se toliko uživeo u sopstvene maštarije, da više i ne razlikuje gde su granice i dokle bi trebalo da ide u „pozajmljivanju“ građe i ideja drugih pisaca. Opšte je poznato da likovi u delu žive svoj život. U Ognjanovićevom romanu, on je gost u sopstvenoj kući. Vidljiva je želja da se bude nov, drugačiji, skandalozan čak u tom pokušaju inovativnosti, ali ono što bitna nedostaje je stvaralačka intuicija i osećaj za meru - šta, kako i koliko. O nekoj originalnosti i kreativnosti nema ni govora.

I pored nesumnjive erudicije i izuzetnog poznavanja starije i savremene književnosti i filmske umetnosti, Ognjanovićev roman donosi nešto već viđeno. Iako se trudio da pokaže kakav bi bio moderan, današnji Lavkraft, učenik (ipak) nije prevazišao učitelja. Lavkraft je jedan, a nama ostaje da autoru poželimo malo više originalnosti u budućnosti. Ne može se biti pisac po svaku cenu. Uostalom, velikih imena i priznatih i vodećih autoriteta ima i među kritičarima i esejistima. Možda će se Ognjanović bolje snaći među njima.

* * *

            Za sve ćiriličare – i za osobe koje sumnjaju da ova Marija stvarno postoji – evo i originalnih skenova ovog prikaza: