evo jednog ultra-zanimljivog i podsticajnog dokumenta za one koje zanimaju horor žanr uopšte, izučavanje horora, stanje u srpskom fandomu, problemi žanrova, itsl.
radi se o audio-video zapisu večeri u klubu 'lazar komarčić', usnimljenom 02.12.2002.
učesnici su:
- oto oltvanji, pisac (i tadašnji ko-urednik magazina ZNAK SAGITE, te priređivač antologije MONOLIT 9);
- zoran živković, doktor (u to vreme uhvaćen u među-koraku između SF-pregaoca, teoretičara žanra i nežanrovskog ne-SF pisca na putu ka svetskoj slavi);
- boban knežević, sudija (fudbalski, koji je u međuvremenu počeo da sudi i o književnosti; u slobodno vreme – izdavač, pirat, pisac).
tema ovog 'duela' bilo je pitanje: da li je horor žanr, ili nešto drugo (i šta je, ako žanr nije)? zaludna i besmislena pitanja poput ovog vrlo su aktuelna među SF-fanovima, iz razloga povodom čijih uzroka je istraga još uvek u toku, a ionako ona spadaju u pod-žanr pitanja kakva su 'da li medvedi seru u šumi' i 'da li je papa katolik'. jedina stvar besmislenija od samog pitanja 'da li je horor žanr' jeste očekivanje da se na ovom skupu, na ovaj način, sa ovim učesnicima, dođe do bilo kakvog, a kamo li definitivnog suda. uostalom, u pitanjima estetike i umetnosti definitivni odgovori i ne postoje – ali, ipak, upozoravam u startu one koji očekuju da na kraju ovog snimka (u trajanju od 100-ak minuta) budu pametniji za spoznaju vezanu za to konkretno pitanje, da neko bitnije pojašnjenje ovde neće dobiti.
to, međutim, NE znači da ih gledanje neće učiniti pametnijim po nekim drugim pitanjima. suprotstavljanje stavova je ovde svakako inspirativno i prosvetljujuće, ako se posmatra iz pravog ugla, a nije lišeno namernih i, naročito, nenamernih humorističkih deonica, pa za neupućene – ne bojte se, ovo nije suvoparna niti dosadna rasprava o teoriji književnosti (mada ima pokušaja da se odvede i u tom pravcu), već jedan sasvim zabavan zapis o putevima i stranputicama pokušaja da se odgovori na vekovno pitanje ontologije horora i njegove egzistencijalne posebnosti.
u sredini, između dvojice predstavnika suprotstavljenih škola misli (da to tako nazovem), sedi boban knežević, istaknuti horor pregalac, izdavač kultnih antologija HOROR (1990) i NEKRONOMIKON (2008), a u slobodno vreme samouki mislilac čuven po zaključcima kao što je, npr. Horor je zapravo nazadni pokret...
umesto 'pokreta', ovo veče on najavljuje kao priču o hororu kao 'pojavi u svetu' (kao da govori o nekom vulkanu, ili SEKI ili svinjskom gripu...)
njegovi nazori se, svedeno, mogu izraziti kroz ove reči:
" Hoću da kažem, da sam, sada kada sam spoznao svu veličinu i zapreminu horora, tj. onoga što jeste horor-žanr, a ne prisustvo elemenata strave u drugim delima, dakle, sve to, je zapravo malo, skučeno, usmereno, ograničavajuće i naprosto nedovoljno da bi se nadahnudi kreativac iskazao.
Definitivno mi je žao što sam možda najbolje godine života protraćio smarajući se sa hororom u raznim obličjima, te obznanjujem da se na to stavlja tačka, Nekronomikon će za dugo vremena biti poslednja knjiga ispod mog čekića sa takvom tematikom a iz novog časopisa Znak sagite, iz zaglavlja se briše stavka horor. Ako je Nekronomikon vrh horor žanra, onda je to skup bezveznih polustrahova jednog iskompleksiranog, poluludog čoveka bez literarnog talenta, trabunjanja u obliku zapisa jedva vredna da budu sačuvana od spaljivanja. Horor je mrtav i smoran, Fantasy je mrtav i dosadan, SF u svom novom ruhu je budućnost umetnosti."
na svu sreću, ovaj samouki barbarogenije se relativno malo oglašava tokom ovog duela, a onda kada to učini, obično je to kako bi paradirao svojim zabludama i predrasudama, poput goreiznetih, i još gorih (vidi niže za primer).
zoran živković, inače plod evolucije od SF-izučavaoca i SF-izdavača u pisca koji ne želi da ima ikakve veze sa SF-om, u ovom okršaju zastupa sledeće teze:
- postoji samo jedan mogući kriterijum razlučivanja žanrova, odnosno – svi žanrovi jesu to što jesu po potpuno istim principima i na osnovu istih merila;
- AKO odlučimo da SF definišemo na osnovu prirode sveta koji se tu opisuje onda dolazimo do zaključka da u SF-u imamo svet koji je realističan, uz odmak postojanja u njemu nečega što danas nije moguće, a čije se postojanje pokušava objasniti na naučan ili barem /najčešće!/ kvazi-naučan način. mada živković u ovom konkretnom izlaganju ne koristi termin 'novum', niti se poziva na svog teoretičarskog uzora, ovo je u suštini određenje po ugledu na definicije hrvatskog marxističkog teoretičara darka suvina.
- (naučna) priroda zamišljenog sveta je differentia specifica SF-a, ono po čemu se ovaj žanr – po živkoviću – razlikuje od drugih;
- svekolika književnost se deli na dve jasno omeđene vrste – realističnu i fantastičnu;
- jedno književno delo može pripadati ILI jednoj ILI drugoj od pomenutih vrsta, a nikako nečemu trećem, ili obema;
- SF je podvrsta fantastične književnosti, odnosno žanr u njenim okvirima;
- AKO žanr SF-a definišemo kao živković (priroda sveta: dakle, TEMATSKI), onda, prema njemu, horor NE MOŽE biti žanr, jer se on NE može definisati onako kako je dr živković odlučio da odredi SF;
- konkretnije, za horor je taj proizvoljno odabrani kriterijum (priroda sveta u kome se zbiva) savršeno irelevantan. horor se može u potpunosti dešavati u svetu kakav poznajemo (PSIHO), u svetu koji je naizgled realističan ali ima neku manju modifikaciju (HALLOWEEN – kada otkrijemo da majkla ipak ne mogu da ubiju čak ni meci, a kamo li igle za pletenje, ofingeri itd.), u svetu u kome su moguće razne 'nenaučne' sile: natprirodne (duhovi, vukodlaci, živi mrtvaci...), okultne (magijske i nekromantske moći), mitološke ('realnost' svakojakih stvorova iz mitova i legendi), kvazi-religiozne (đavo i drugi demoni) itd. ukratko, za razliku od SF-a, koji je uvek u jasno određenom zabranu fantastike, horor može, ali uopšte ne mora da 'pripada' fantastici. zbog toga što se ne ponaša kao SF, koji uredno sedi u svojoj dodeljenoj sobici i ne mrda odatle bez pitanja, horor se šetka tamo-vamo preko zida koji je dr živković pretpostavio da postoji kao neprikosnovena i neprelaziva granica između fantastike i realizma, i fućka mu se za granice i ograničenja.
šta je ovde sporno?
skoro sve premise su pogrešne.
probaću, ukratko, da to objasnim:
1) goresažeta teorija stoji na klimavim nogama, odnosno na neutemeljnim pretpostavkama. pre svega, u savremenoj teoriji književnosti odavno je napušteno 19-vekovno verovanje da se žanrovi mogu svi razlučiti i definisati na osnovu JEDNE te iste karakteristike, bila ona formalna (dužina, metar, retorička sredtsva...) ili sadržinska (teme, ideje, motivi, atmosfera, ton...).
Alaster Fauler (Alastair Fowler) u zaključku svoje izuzetno važne i uticajne knjige VRSTE KNJIŽEVNOSTI osvrće se na nemogućnost sistematizacije književnosti nalik onoj, recimo, kod bioloških nauka, kada kaže:
"Ali sveobuhvatna mapa je iluzija. Iz proste brojnosti potencijalnih osnovica možemo videti koliko bi nemoguće bilo napraviti adekvatnu mapu na kojoj bi svi žanrovi, a kamo li pojedinačna dela, dobili propisana mesta. [...] Kao prvo, odlike književnosti su suviše brojne da bi jedna mapa odgovarajućih dimenzija bila upotrebljiva. Kao drugo, nema književnih faktora koji su privilegovani u smislu da pripadaju istinskom uređenju prirode."
(Alastair Fowler, Kinds of Literature: An Introduction to the Theory of Genres and Modes, Clarendon Press, Oxford, 1982, p. 248)
Fauler kao otežavajuće okolnosti za pravljenje upotrebljivih genoloških mapa navodi, recimo, postojanje dela sa elementima više žanrova, a zatim i činjenicu da ni jedna postojeća mapa ne uzima u obzir dijahronijsko (istorijsko) postojanje žanrova. Zato on zaključuje: ''Sigurno je da žanrovi imaju mali taksonomski potencijal, jer im nedostaje status fiksiranih kategorija.'' (isto, str. 255)
Debora Medsen u svom eseju "Noviji trendovi u teoriji žanra" piše:
Žanr je demistifikovan. Za njega se više ne smatra da počiva kod autora kao namera, niti se žanr vidi kao efekat očigledan čitaocu, a ponajmanje se žanr tretira kao stabilno jezgro značenja inherentno tekstu. Pretpostavka 'esencije' ili žanrovskog identiteta, na kojoj taksonomija počiva, sada se čita kao otvoreni poziv na dekonstrukciju.
(Deborah L. Madsen, "Recent Trends in Genre Theory" in: Rereading Allegory: A Narrative Approach to Genre, Palgrave Macmillan, Basingstoke, 1994, p. 7.)
Itd.
ukratko, živkovićeve pretpostavke zasnovane su na davno prevaziđenom ESENCIJALIZMU, koga književna istorija, teorija i stanje na terenu ubedljivo demantuju.
2) TEMATSKA određenja žanra su takođe prevaziđena. ona su, u najmanju ruku, ograničena i nedovoljna. većina relevantnih studija o žanru, pa čak i klasična TEORIJA KNJIŽEVNOSTI vorena i veleka (koja se valjda izučavala onda kada je živković doktorirao), preporučuju da se žanr definiše i kroz sadržinu i kroz formu. ovo poslednje živkoviću nedostaje.
'priroda sveta' je ne samo proizvoljno odabran činilac (zašto baš po tome? koji se još žanr definiše preko toga? da li je krimiću bitna priroda sveta u kome se dešava? a porniću?...), nego je problematičan i zato što predstavlja jedan apstraktan, nejasan, proizvoljan koncept čija difuznost i konfuznost unosi više zabuna nego li jasnoće i preciznosti. kao takav, on je praktično neupotrebljiv za ozbiljno pisanje o žanru.
3) nije nam potreban alaster fauler da nam kaže ono što svi već odlično znamo: većina dela spada u VIŠE ŽANROVA istovremeno. tokom izlaganja na ovom snimku, recimo, pomenut je film ALIENS, koji je istovremeno i SF i horor i ratni i akcioni i melodrama (a ako bismo posegnuli i za nekim malo proizvoljnijim ali legitimnim terminima žanrifikovanja na osnovu drugih parametara, može se reći da je on još i 'blockbuster', 'monster movie', 'hollywood movie' i još 300 drugih stvari koje neki smatraju žanrovima, vrstama ili već nekim nejasnim kategorijama podele na ovo ili ono).
međutim, u simplicističkom, esencijalističkom univerzumu dr zorana živkovića (a u ovome ga podržava sudija knežević), onog trenutka kada se u nekom delu javi i najmanji znak fantastičnog, ono smesta pada s one strane zida, u fantastiku, i onda mu samo treba odrediti kojoj tačno sorti pripada, da li fenteziju, da li naučnoj, deliričnoj, poetskoj ili kojoj već fantastici.
takođe, u jednostavnom svetu dr zorana živkovića nema mesta nikakvoj nedoumici: to je materijalistički suvinovski svet objektivne (jedine zamislive) stvarnosti, u kojoj ne postoje nepouzdani naratori niti problematični uglovi posmatranja. ipak, njegovim jednostavnim aršinom nemoguće je izmeriti, npr. da li crna mačka u poovoj istoimenoj priči stvarno ima demonske i natprirodne moći ili to samo narator-pijandura na nju projektuje svoju patologiju; niti nam dr zoran živković ume izmeriti, i kazati kom žanru pripada, npr. jedna od temeljnih horor novela, 'okretaj zavrtnja' henrija džejmsa. ima li tu duhova ili ne? ima li fantastike? ili je sve samo tlapnja frustrirane učiteljice? ta pitanja nemaju definitivan odgovor, a zbog toga, iz ugla dobrog doce, ne mogu se ni adekvatno smestiti u fijoku određenog žanra. damn, pa mi čak ne znamo ni s koje strane zida su, da li u zapadnom berlinu (fantastika) ili u istočnom (realizam)! očito, tema je nedovoljna! žanr, ipak, čini i ono što je s tom temom učinjeno, način na koji je obrađena...
da li je oto oltvanji uspeo da dr živkoviću skrene pažnju na ove njegove zablude i ograničenja?
pogledajte snimak pa procenite sami, ali – SPOJLER – ne, nije.
umesto toga, oto zastupa tezu da horor JESTE žanr zbog toga što u knjižarama postoje police na kojima piše horor, i na tim policama su knjige sa drečavim koricama sa kojih se keze lobanje a sa naslova curi 'krv'. to je žanr, po njemu, zato što američki komercijalni trade magazin LOCUS tako kaže. to je žanr, kaže oto, zato što i mala deca to znaju. najzad, postojanje parodija nekako (?!) pokazuje da to jeste žanr.
uostalom, pogledajte sami.
koliko god živkovićeve teze bile neutemeljene i problematične, on ih se barem dosledno drži, i makar povremeno uporište traži u teoriji književnosti. nedovoljno često, ali ipak se vidi da je čovek doktorirao književnost i da se ponečeg iz nje još uvek seća (makar i ne pratio šta se o žanru piše u poslednjih par decenija, a i duže od toga).
čak i takav, živković je uspeo više nego ubedljivo da saseče kao apsurdne, besmislene i truda nevredne 'argumente' zasnovane na LOCUSOVIM statistikama i godišnjim listama, s pravom LOCUS proglašavajući glasnogovornikom 'trgovaca papirom' koji nemaju nikakve veze sa estetikom i teorijom književnosti i čije su liste i fijoke sasvim irelevantne za temu večeri.
diskusiji nije mnogo pomogla ni publika (sa skoro isključivo besmislenim pitanjima – pri čemu je dežurni za smeh, dr A. B. Nedeljković, čak, ispao najozbiljniji, jer se barem držao nekih solidnih citata iz relevantnih enciklopedija, mada su njegove reči pale na gluve uši, zbog toga što dolaze od njega, pa ih niko nije ozbiljno ni razmotrio). nije pomogao ni knežević sa svojom savršeno promašenom interpretacijom cvetana todorova (koga on više puta na snimku zove 'cvitan', iako je njegov UVOD U FANTASTIČNU KNJIŽEVNOST na srpskom objavljen još 1987, dakle 15 godina pre ovog snimka!). sasvim je očigledno da knežević ili tu kapitalnu knjigu nije ni čitao, ili mu je nju neko pogrešno prepričao, ili je on tog ko mu je prepričavao loše shvatio. ukratko, po kneževiću, 'cvitan' je fantastiku definisao kao nešto 'nemoguće', a sf je, za njega (navodno), moguć (kad je tvrd) pa zato ne spada u fantastiku.
istina je da todorov (cvetan! ili, kako ga jedan pisac-amater, radmilo anđelković, naziva: cvetko!) sf ne smatra delom fantastične književnosti, ali razlozi za to su malo drugačiji, nemaju blage veze sa 'mogućim' i 'nemogućim' a imaju veze sa njegovim određenjem fantastičnog, koje je suviše čuveno i opštepoznato da bih ga ovde iznosio (i kneževiću prepričavao).
začudo, dr živković nije reagovao na ovo drastično falsifikovanje i misinterpretaciju todorova, pa umesto da sudiji dâ crveni karton (ili barem žuti!), dr živković se ponaša kao da je todorov zaista tako definisao fantastiku.
sve u svemu, ovo je jedna umereno zabavna (ali, na neki način, i tužna) propuštena prilika za ozbiljan razgovor o žanru, od koga je fandom upamtio samo živkovićevo ekstravagantno, ali (ipak!) smisleno poređenje između balerina i krušaka. od toga je ostala pošalica koja je fanove zabavljala neko vreme, kao neki vic, a onda je i to iščezlo iz sećanja, i ostala je samo anegdota o dopisnici BLICA koja je zalutala na ovo dešavanje kako bi ga zapaprila svojim savršeno promašenim pitanjima i zbunjenim komentarima, kao da ih već nije bilo dovoljno od strane okupljenih.
živković je svoje teze o žanru i o nežanrovskoj prirodi horora (koga on smatra 'atmosferom'!) izložio u prekratkom i proizvoljnom eseju u knjižici OGLEDI O NAUČNOJ FANTASTICI koja će ovih dana doživeti reprint, pa se šira javnost (koja to ranije nije učinila) može uveriti u to, crno na belom.
oto je svoje teze o hororu nakon ovog snimka izlagao samo kroz fikciju (ništa teorija: samo praksa), u romanima CRNE CIPELE i upravo izašlom KIČMA NOĆI, u kojima je, kao za inat dr živkoviću što ga je ovako ubedljivo poklopio na ovoj tribini, mešao sve žanrove kojih je mogao da se seti. zbog razlaza sa kneževićem ubrzo po ovoj tribini, na žalost, nije bio u prilici da duže poradi na uređivanju ZNAKA SAGITE i MONOLITA (što mu je, inače, odlično išlo) – ali to je već neka druga priča.
dakle, pogledajte i sami ovaj snimak.
ako koza laže, ne laže jarac sa hiljadu mladih!
SKINITE ODAVDE:
http://rapidshare.com/files/377538751/horor_duel.part1.rar
http://rapidshare.com/files/377538748/horor_duel.part2.rar
PS: ako budete imali problema sa otvaranjem ovog pomalo problematičnog fajla, preporučujem Media Player Classic kao najmanje lošu opciju, pošto se kod otvaranja većinom drugih normalnih avi plejera (VLC, MV2, KMP itd) dešavaju krupni problemi sa zvukom i slikom. za njih je kriv autor snimka, boban knežević, kome ipak hvala na ovom dragocenom dokumentu. uživajte!
PPS: jedan čitalac naknadno mi je skrenuo pažnju na IZVOR kojim se oto obrazovao i pripremao za ovaj nastup.
u pitanju je BLEFERSKI VODIČ: HOROR gorana skrobonje, u kome se nalazi i ova deonica, čije odjeke možete čuti u otovom nastupu ako pogledate video:
Horor -- atmosfera ili žanr
Ova dilema se uvek može korisno upotrebiti pri horor-blefu, naročito ako je sagovornik neko ko blefira da se razume u teoriju žanra. Neophodno je znati sledeće osnovne činjenice: gledište o nepostojanju horora kao žanra zastupaju oni koji smatraju da se kao žanr može posmatrati eventualno fantastika, koja se može potom sistematično podeliti na podvrste (ili podžanrove) -- naučna fantastika, epska fantastika, čista fantazija, nadrealistična književnost itd. Horor se, kako smatraju pobornici ove škole misli -- među njima prevashodno Dr Zoran Živković (vidi: "KO JE KO U HORORU") -- eventualno može smatrati atmosferom strašnog, zloslutnog, jezovitog ili neprijatnog, koja kao takva može da postoji ne samo u fantastici i njenim podvrstama, već i u svim drugim žanrovima književnosti (tj. kriminalističkom romanu, istorijskom romanu, romansama odn. ljubićima, itd.) Naravno, pobornici ovog mišljenja su u potpunosti u pravu.
S druge strane, oni koji smatraju da je horor, posebno u poslednjih dvadesetak godina, izrastao u zaseban žanr, nemaju tako jake argumente poput svojih suparnika, ali imaju debelu potporu u pukoj činjenici da gotovo svako smesta može da prepozna horor čim ga vidi: po ikonografiji i motivima na naslovnim stranicama knjiga, po tome što se odgovarajući naslovi nalaze u policama knjižare uredno obeleženim kao "horor", kao i po tome što neki izdavači, koji izgleda ni pet para ne daju na književno-teorijsku ispravnost, neke svoje edicije krajnje slobodno i bezobrazno nazivaju "bibliotekama horor književnosti." Naravno, pobornici ovog mišljenja -- među kojima prevashodno nije Dr Zoran Živković -- u potpunosti su u pravu.
Zbog ovakve situacije, ako u razgovoru naletite na osobu koja zastupa prvo gledište, smesta se svrstajte u pobornike druge škole misli, i obrnuto, pošto ni u kom slučaju ne grešite. Osim, naravno, ako kojim slučajem ne razgovarate sa Dr Zoranom Živkovićem. Tada je najbolje da glatko skrenete razgovor na neko neutralno polje, na primer na fudbal, ili odgajanje ruža.
Нема коментара:
Постави коментар