izabrana dela

izabrana dela

понедељак, 17. мај 2010.

NEGOTIN NITOGEN (2): SMRT, VINO, SMRT

da ne bi moj premijerni boravak u negotinu protekao samo u znaku priče, govorancije, tupljavine i bla-bla, potrudili su se moji domaćini. pošto znaju moje preference, a umnogome ih i dele, za ključnu lokaciju odabrano je obližnje selo rajac, karakteristično po dve stvari: vinskim podrumima, i spektakularno starom groblju.

dan odabran za ovaj obilazak poklopio se sa sajmom meda i vina u glavnoj ulici negotina, ali mi drugari brzo saopštiše da nema potrebe da se tu zadržavam, jer ću prava vina probati i probrati na njihovom izvoru, gde su i čistija, i slađa, i povoljnija. tom argumentu nisam imao šta da zamerim. prošetao sam kroz napučeni trg, razgledao izložene flaše i tegle, slikao se sa 'boginjama vina' (kasnije su te slike misteriozno nestale), probao vino od meda (!) iz nekakvog naprstka – a onda krenusmo u divljinu u zakonokršećim uslovima: naime, skala, ines i toma posedaše u zadnji deo pik-apa (namenjen za prevoz robe, a ne ljudi), a ja napred sa vozačem, milošem, kako bih bolje osmotrio meni novu okolinu.

prva stanica bilo je neverovatno groblje iz dva dela. jedan je regularni, 'savremeni' i aktuelni, sa grobovima i spomenicima ni po čemu različitim od uobičajenih na drugim srpskim grobljima danas. zabava počinje u prastarom groblju koje se nastavlja na ovo, bez ikakve ograde. to staro groblje izgleda, kako ga jedan član družine opisa, kao iz westerna – dakle, nepregledna livada, i na njoj u travu urasli kameni krstovi pruženi u daljinu!

prilično uniformno, skoro isključivo sačinjeno od krstova, bez spomenika ili ukrasa drugačijih oblika, ovo je zaista unikatno – nikad ništa slično nisam naživo video. pošto je trava gusta i visoka, a dan topao, zmijoljubiv, nije bilo potrebe da zalazimo duboko u taj zmijarnik, iako smo uz sebe imali iskusnog snake-handlera, tomu (ponosnog vlasnika jednog pitona i jedne boe)!

tu smo upili od ambijenta koliko se moglo, slikali se, pa produžili ka destinaciji – selu rajac, dalje u brdima.

selo takođe ima dva dela – jedan je redovni: naselje, kuće u kojima seljani žive. drugi takođe izgleda kao naselje – desetine i desetine kućolikih zgrada, dok im ne priđeš bliže i ne shvatiš da tu niko ne živi, i da su sve te grdne građevine zapravo mesta na kojima seljani prave i čuvaju svoje vino. kućice su sve u starinskom stilu (zato su delovi ČARLSTONA ZA OGNJENKU snimani baš ovde!), i sve odiše patinom vremena, starine. ima i ruševina, kao i novih građevina, ali u starinskom stilu.

pošto smo prošpartali uličicama ovog neobičnog 'naselja', odosmo na groblje. kakvo ludilo: tamo zatekosmo ogroman broj prastarih kamenih nadgrobnih spomenika (mnogi iz 18. i 19. veka!), a posebno je fascinantan njihov dizajn, ni nalik spomenicima koje sam dotad viđao! slike govore više od reči, pa neću ni pokušavati da se s njima (ovde) nadmećem: pogledajte i sami na šta to liči! raj za svakog čistokrvnog ghoula!

posebno su vredni pažnje simboli na ovim spomenicima – ima tu krstića, ali često u neobičnom dizajnu, tako da više podsećaju na vudu vévé, ili na neke r'lyeh dizajne, nego na konvencionalne hrišćanske krstove. takođe, ima mnogo simbola sunca, uključujući tu i svastike. obrati pažnju!

u povratku svratismo kod jednog gostoljubivo-izgledajućeg domaćina, starinu punu prastarih priča koji na zidu drži originalni crtež, poklon od mome kapora, koji prikazuje golu, definitivno maloletnu ali napupelu devojčicu, u koju zuri desetak od požude obnevidelih prljavih matoraca, kao i još nekoliko zabavnih ukrasa koji uključuju i jednog pomalo ofucanog prepariranog sokola.

kod drugog domaćina se zadržasmo najduže, valjda i zato što je neštedimice dolivao naše čaše svojim zaista odličnim gameom, dok su skala i toma pričali o svim živim kriminalcima, gilipterima, soc. slučajevima, ludacima, siledžijama i sličnima kojih su mogli da se sete, a sa kojima su njihovi očevi (oba panduri) imali posla.

čiča je samo klimao glavom, priznajući da ih sve zna, makar po čuvenju, ali mu razbrbljani omladinci ne dadoše da nešto bitnije i sam doda, iako je u nekom trenutku, dok su obojici bila puna usta, ispričao anegdotu o planiranom pa u zadnji čas neodržanom dolasku druga tita u negotinski hotel koji je spektakularno preuređen tim povodom nekim neprejebivno prenadrkanim giga-mega-lusterom i imperijalnim mermernim stolom sa živim cvećem na njemu...

izašavši odatle nabasasmo na još jednog ljubaznog čiču koji je upravo pekao rakiju u kazanu ispred: na njegov izričit poziv, zasedosmo i u njegov podrum na novu turu čašica i razgovora, pa pošto nam se dopalo i njegovo vino, ja i tu kupih 2 litra, kao i kod prethodnog čiče.

pošto je neplanirano pikap bio potreban ocu našeg vozača (koji i sam ima vinariju 'jelenković' – već pomenutu u prethodnom delu: sponzor večeri lavkrafta), morali smo da malo promenimo plan, i da planirani ručak, umesto u nekakvoj seoskoj kafani nadaleko čuvenoj po dobroj jagnjetini, ipak obavimo u jednoj drugoj kafani, usred grada.

ja nisam zbog toga previše patio pošto ionako nisam naročiti ljubitelj jagnjetine – više sam patio zato što je ispalo da ni kafana u kojoj smo završili nema JELA, nego nudi samo roštilj, pa sam od muke, ne znajući za šta iz skučene i konvencionalne ponude da se odlučim, na kraju naručio ćevape, uz mestimično štrpkanje ovčetine koju su ostali naručili (i koja, za tu vrstu mesa, nije bila loša). btw, i ćevapi su bili od ovčjeg mesa, a sve smo zalivali novom turom zaista fenomenalno dobrog domaćeg vina. ovde je čak i bilo nekog dezerta, i to kao bonus-poklon od kafane: ništa posebno, ali sasvim ok domaći kolač, da zasladimo mesište.

uveče je na trgu bio koncert luisa, i krivo mi je što nismo uslikali plakat u okultno-crnomagijsko-elektrogotik fazonu (!), sa luisom kome munje izlaze iz šaka kao nekom fantasy-magu. da bismo bili sposobni za večernje druženje, organizmi su nalagali malo odmora, pa u noćni život odosmo tek nakon prekratke večernje dremke...

dok je dan za rajac bio taman kako valja, topao ali ne previše, narednog je osvanula kišica koja je malo gnjavila, ali ne dovoljno da pokvari obilazak nekih drugih znamenitosti u negotinu. neumorni (!) skala poveo me je u muzej hajduk veljka da čujem neke masne priče o ovom čuvenom lokalnom jebaču i švaleru (koji je, kao i svi od te sorte, stradao vrlo mlad) a zatim i u prelepu crkvu u kojoj su njegove kosti, uzidane (da ne bi turci go sveti sava on his mošti).

oko crkve se nalazi moćni kjerkegor (crkveno groblje) sa prastarim spomenicima koji prosto vape za ghoulish pozerima i fotoaparatima, pa i tu pade nešto malo škljocanja i beleženja detalja sa prastarih kamenova za potonje detaljno izučavanje u časovima dokolice. tmurno-kišničasti dan beše kao poručen za gotski gloom & doom tog okruženja!

pošto smo i tu lokaciju apsolvirali, ines, toma i ja pod pretnjama teškom silom naterasmo skalu da ode kući i malo odspava, a nas troje produžismo u obilazak još nekih lokacija u širem centru grada – slikoviti spomenik u parku, komunistički-pompezna a sada gotski-raspadnuta i nefunkcionalna fontanetina, ukleto-pusta letnja pozornica kraj stadiona, a i kafana na stadionu u kojoj, napokon, nađoh za jelo i nešto što nije jebeni roštilj nego, ni manje ni više, no lovački gulaš. malo srnetine, da predahnemo od onih svinja i ovaca stradalih radi nas prethodnih dana...

u planu je bila i poseta selu vratna i tamošnjem prirodnom rezervatu, šumama, muflonima, poskocima, čudesima i neviđenim prirodnim ludilima u vidu stenovitih 'vratnica' itd. avaj, prokleta kišurina sprečila je to zbitije, pa to ostade za neki naredni put. a mo'š se kladiti i u svoje slatko dupe da će to biti VRLO uskoro!

znači, negotine, here I go again on my own!

I'll be back!

ps: ovaj izveštaj ukrašen je doktorovanim fotkama nesuđene umetnice, ines, kojoj se zahvaljujem na skromnom trudu (u nedostatku sjebanog joj fotošopa ovo su samo neki rudimentarni efekti, ali eto, nisu loši...).

mega album sa preko 50 in vivo slika sa grobalja pogledajte u albumu na mom profilu na Fejsbuku.

pps: zahvaljujem svima pomenutim i nepomenutim koji su se tokom ta 4 dana utrkivali da me ugoste, počaste, udovolje mi, i učine moj boravak u negotinu i okolini što memorabilnijim! uspeli ste! hvala i devojci koja mi je poklonila 1,5 odličnog crnog vina! fotografima! maserima! filmofilima! lavkraftovcima! frikovima! satanistima! hrišćanima! VRATIĆU SE!

1 коментар:

Saša је рекао...

K'o što si rekao: "Čuće se". Eto...čulo se >;)
A...k'o što ja rekoh...sjajno, Deki!