PERSONAL SHOPPER (2017)

 *** 

 3 

Najbolji horor koji videh u ovoj godini, do sada, zapravo i nije horor. Ili ipak jeste? Svakako ga ne reklamiraju kao takvog: nema mračan poster niti jezive face na njemu, ni senku lobanja, krvi, duhova ili čudovišta, a vala i sam naslov ni izdaleka ne nagoveštava stravu. Pa opet...

...Pa opet, ovaj film sadrži nekoliko prilično jezivih scena natprirodno-nagoveštavajuće strave od relativno „tihe“ ali vrlo prijatno-golicave sorte koja baca žmarce niz kičmu upravo svojim anderstejtmentom, suzdržanošću i realističnošću. Totalna suprotnost od nažalost skoro nezaobilaznih jump scare duhova koji skakuću po ekranim današnjih „ghost movies“ i beče vam se u facu svojim izbuljenim očima i nenormalno preširoko razjapljenim ustima čak i kod navodnih „majstora” poput precenjenog Flanagana.

Ne, ništa cheesy nalik tome; zapravo, mogu reći da PERSONAL SHOPPER prilazi vrlo blizu tome kako zamišljam da duhovi, ako zaista postoje, mogu da izgledaju i ponašaju se – a da ta suptilnost ipak ne ide u tolike ekstreme da se sve svodi na to da jedna šibica „sama od sebe“ pređe pola metra po stolu za sat vremena itsl. Ne!

Ima ovde duha i duhova, neke i vidimo kao oblačke „pare“ iliti ektoplazme, a jednog, vala, vidimo i u set-pis prolongiranoj sceni strave koja je nešto najjezivije što sam u skorije vreme video baš zato što je okružena realističnim ambijentom, likovima i pričom, unutar konteksta koji nije horor, ali sama scena itekako jeste jeziva i napeta i čak iznenađujuće žestoka i eksplicitna u svojoj hororičnosti.

Kao što ja to uvek ponekad kažem, žanr je nekom majka a nekom maćeha; a ponekad ume da bude i jedno i drugo. Koliko daje – toliko ume i da oduzme, jer već sama najava da gledate „horor“ film priprema vas na određeni način, uvodi vas u jedna pogodbeni svet na čija pravila pristajete, dolazite spremni, naoružani... PERSONAL SHOPPER je utoliko efektniji kao horor zato što to nije. Odnosno, on to jeste zato što (isprva) nije. Pa na kraju (kad se sve sabere) ipak jeste.

Baš zato namerno izbegavam da govorim o zapletu, iako ovo nije vrsta filma koja ima twist u uobičajenom smislu reči – mada ima ambivalentan pančlajn koji, baš kao i onaj u MARTYRS, može da izaziva različita tumačenja ali je, i izvan njih, naprosto prelepo izveden i zabavan u svojoj prividnoj kontradiktornosti.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER govori o gubitku – o jednoj usamljenoj mladoj ženi čiji je brat-blizanac umro pre nekoliko meseci od srčane deformacije koju i sama poseduje (što će reći da je i njena srčka nešto kao „ticking bomb“) pa sad ona pokušava da ga „prizove“ u njihovoj nekadašnjoj kući, pustoj i spremnoj za prodaju, dok je frustrirana kako dvosmislenim „znacima“ da ima nečega posle tako i prilično nedvosmislenim znacima da nema ničega s ove strane. Naime, njen (ne)život svodi se na to da za nekakvu nadrkanu „zvezdu“, modelsicu ili glumicu ili tako nekakvu slavnu personu, kupuje ili, još češće, iznajmljuje fensi odeždu, torbice, čizmice, nakit i sl. pošto ova nema vremena da se time bakće (jer neko mora da brine i za gorile u njinom prirodnom habitatu s kojima treba da se slika i raji predstavlja filantropom) i tako se nalazi u situaciji prepoznatljivoj velikoj većini današnjeg sveta: da joj skoro sve vreme odlazi na bavljenje nečim što ne voli i ne zanima je, samo kako bi zaradila pare, koje ne stiže da potroši na ono što voli jer je procesom njihove zarade iznurena, iscrpljena pa i zaglupljena...

Usred tog začaranog kruga zvanog „Ćuti kad bar imam posao, makar kakav, barem račune da imam od čega da plaćam i familiju od čega da 'ranim“ – u toj egzistenciji žrtvovanoj plaćanju računa i poreza i nameta i reketa koja se nikad i ne ralizuje kao EGZISTENCIJA već ostaje poludupasto zatuljena u svitanje zore dana koji nikad neće svanuti – naša ljupka curica žudi za znakom da bar „s druge strane“ ima života kakav oko sebe ne vidi i ne oseća... I nekakvi znaci, zaista, i dolaze – ali da li stvarno s druge strane, ili s ove – to nam se ne kazuje eksplicitno, odnosno i kad se kaže, to je izvedeno na takav način da je odgovor sve samo ne nedvosmislen.

A u dobrim pričama o duhovima tako se to i radi – od „Okretaja zavrtnja“ preko „Uklete kuće na brdu“ do Zavodnika – dvosmislenost je ime igre a psihologija aktera (ali i čitaoca/gledaoca) jedan je od ključnih faktora u totalnom učinku i efektu. Takođe, u sva tri klasično-moderna primera, umereno lagodan tretman vremena/zbivanja je presudan: horor ne valja kad se previše žuri, strava je najslađa kad autor, što bi reko naš narod, „takes his own sweet time“ – a uložena pažnja i strpljenje bivaju nagrađeni. Kome se žuri neka umesto pomenutih autora i dela čita knjige u kojima poglavlja imaju oko 3-4 stranice i neka gleda filmove u kojim kadrovi ne traju duže od 3-4 sekunde.

Ukratko, PERSONAL SHOPPER nije za svakoga: ko očekuje konvencionalan horor, biće razočaran a možda i ugnjavljen gomilom scena koje, strogo gledano, nisu horor, mada, ima prilično saspensa i misterije i usred bela dana, u SMS prepisci koju junakinja započinje sa nepoznatim, možda onostranim entitetom na svom mobilnom. Doskora je paradigma jezivog dvosmislenog dijaloga bila zasnovana na krupnim planovima ljudskih lica (npr. u Umirenoj jagnjadi, između Klaris i hanibala). LIČNI KUPAC uspeva da bude golicavo-jeziv i intrigantan u scenama notorne banalnosti u kakvima i sami svaki dan učestvujemo: u razmeni SMS-ova, odnosno u chatu (ovde: s nepoznatim). Pored toga, ritam je opušten, ne i spor, ali film nema bombastičan zaplet sa ne znam kakvom akcijom i preokretima i ubistvima na svakih 15 minuta; uvlači vas polagano, hipnotiše ako se prepustite njegovom ritmu i deluje kako na površinskom (razumskom) tako i na podsvesnom nivou.

Važna napomena: ovaj film obavezno gledajte što je glasnije moguće – ili ga dobro pojačajte, ili metnite slušalice ako gledate u gluvo doba noći a ne želite da budite ukućane (if any) ali obavezno se prepustite njegovoj zvučnoj auri. Ja nisam skoro video film čiji me je dizajn zvuka toliko oduševio – u toj meri da mi je krivo što nisam na vreme uveo i kategoriju Zlatni Ghoul za zvuk, jer da postoji, ovom filmu bih ga sasvim sigurno dao idućeg januara! Naime, PERSONAL SHOPPER je sav u nagoveštajima, u šumovima, u tihim lupkanjima, kapanju vode u kupatilu na spratu, a naročito u gotovo fetišistički tretiranom krckanju podnih dasaka i ostale drvenarije u staroj, pustoj (or is it?) kući. Čak i kad/ako budem zaboravio zaplet, likove, rasplet i bilo šta, ono što će mi od ovog filma zauvek ostati jeste to predivno krckanje dasaka pod stopalima junakinje u velikoj pustoj kući usred noći – taj soundscape kuće ispunjene pregnatnom tišinom... To me je kupilo već na prvo gledanje, na nedavnom FEST-u (znači, veliki ekran i zvuk i sve optimalno i kako treba), a u tome sam uživao i nedavno, kada je film procurio na net pa sam ga s uživanjem reprizirao (što vrlo retko činim u tako kratkom razmaku s novijim filmovima).

U većini horora me nasmrt gnjave one scene u kojima usamljena djeva cunja po praznoj kući uz obavezno „Hello, is anybody there?“ i kad ih vidim ne samo što mi nisu jezive nego poželim da metalnom šipkom mlatim reditelja po glavi što me uopšte smara tim klišeom, uglavnom na predvidive i otrcane načine. E pa, Oliver Asajas je uspeo da me zavede i oduševi upravo takvim scenama (s tim što naša cura ne kaže „Hello, is anybody there?“ nego samo ime svog brata...) – praktično je reinventovao horor, time što ga je vratio u klasičnu formu i što nije brzao, žurio i posezao za jeftinim efektima, bar ne smesta, nego kad i ako dođe do šoka, on je tempiran drugim ritmom; ako se desi – desi se tamo gde ga ne očekujete, ili na način na koji ne očekujete – ukratko, uspeva da izazove žmarce, pa vala (u toj jednoj žešćoj sceni) i stravu o kakvima 98,6% današnjih „horora“ može samo da sanja.

Malo li je na ovo krizno vreme?

PS: Vidim u rivjuima na netu da je popularno mrzeti glavnu glumicu ovog filma Kristen Stjuart zbog toga što se proslavila u serijalu TWILIGHT. Ja niti sam pratio taj serijal (suprajz!) niti sam (suprajz!!!) upoznat sa njenim privatnim životom i eventualnim skandalima (s kim je, gde je, šta je, dal je bila pijana ili drogirana pred nekim paparacima itsl). Njen vanfilmski prtljag me ne zanima i u film sam ušao bez ikakve predrasude prema njoj. U ovom KUPCU ona me je kupila solidno izvedenom ulogom – ne verujem da ću joj dati baš Zlatnog Ghoula, zavisi od konkurencije ali nije ovo baš vrh vrhova nego tek pristojna, pomalo one-note performansa koja solidno nosi film. Koga zanima, vredi reći da je Kristen ovde takođe bila konstantno fetišizovana kroz kameru i da čak izdašno ogoljava svoje lepe grudi u bar dva navrata, pa je i to nekakva motivacija onima koje nisu kupile reference na fetišizovanje krckanja dasaka i aluzije na Džejmsa, Džeksonovu i Ognjanovića!